Царски пингвин
Carski pingvin (lat. Aptenodytes forsteri) je najviša i najteža vrsta od 17 vrsta pingvina. Zajedno sa kraljevskim pingvinom čini rod Aptenodytes kojem ujedno pripadaju ove dve najveće vrste pingvina na svetu. To je jedina vrsta koja ceo svoj život provede na Antarktiku. Carski pingvini se uglavnom hrane račićima ili krilovima, dok povremeno mogu da jedu i manju ribu i lignje. U divljini, ovi pingvini žive oko 20 godina, dok je zabeležen maksimum od oko 40 godina. Carske pingvine ne bi trebalo mešati sa njihovim bliskim rođacima, kraljevskim pingvinima.
| Carski pingvin | |
|---|---|
| |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Tip: | Hordati (Chordata)
|
| Klasa: | Ptice (Aves)
|
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Binomno ime | |
| Aptenodytes forsteri Gray, 1844.
| |
| |
| Karta rasprostranjenosti Kolonije u razmnožavanju zelenom bojom | |
Izgled uredi
Odrasli pingvini su prosečne visine od 1,3 metara i težine između 20 i 45 kilograma. To su pete po redu najteže današnje ptice. Najteža poznata jedinka je imala 46 kilograma. Glava i krila su crna, trbuh beo, leđa su plavkasto-siva, dok je kljun ljubičasto-roz. Sa obe strane vrata se nalaze zlatna polukružna obeležja. Carski pingvin poseduje debeo sloj perja koji pokriva celo telo osim nogu i unutrašnjosti krila. Perje predstavlja nepromočivi sloj oko pingvinovog tela.
Da se ne bi smrzli u ledenoj vodi pingvini imaju nekoliko slojeva gustog perja i debeo sloj potkožnog sala. Kada stoje na ledu, poseban krvotok održava unutrašnju toplotu krvnih sudova i na taj način sprečava gubitak toplote preko kože, odnosno sprečava da im se noge smrznu. Pilići carskog pingvina su prekriveni debelim slojem svetlo sivog paperja. Njihov prekrivač obezbeđuje potrebnu toplotu telu, jer u tom uzrastu oni nisu sposobni da sami održavaju temperaturu svog tela.
Ponašanje uredi
Carski pingvini su izuzetno društvene životinje. Jedan od načina na koji ovi pingvini održavaju toplotu kada temperatura padne ili otpočnu naleti vetra jeste da se zbiju u gomilu. Gomila nastaje kada se okupe stotine, pa čak i hiljade mužjaka. Ove ptice se neprekidno kreću, polako se pomerajući od spoljašnjih, hladnih krugova, ka toplom središtu, gde nema vetra. Temperatura unutar te gomile može dostići čak 25 °C.
Ovi pingvini su aktivni i danju i noću. Odrasle jedinke prave gnezda i potrazi su za hranom tokom cele godine. Od januara do marta se razilaze odlazeći i putujući u okeane u grupama. Mogu da zarone na dubinu od 150 do 250 metara u okean; najveća izmerena dubina je iznosila 565 metara. Bez vazduha mogu da izdrže oko 15-20 minuta. Plivaju brzinom od 6-9 km/h, ali mogu da dostignu najveću brzinu od 19 km/h na kratkim deonicama. Odlični su lovci i primenjuju razne taktike kako bi došli do plena. Na primer, duvaju balončiće u pukotinama leda da bi isterali ribe koje se u njima kriju.
Na kopnu se kreću naizmenično nesigurnim koračanjem i klizanjem po ledu na njihovim stomacima kretajući se odgurivanjem nogama i krilima nalik na peraja. Tokom početka antarktičke zime, u martu i aprilu, svi odrasli carski pingvini putuju u kolonijama do oblasti gnezdenja.
Razmnožavanje uredi
Carski pingvini prvi put počinju da se razmnožavaju kada napune približno pet godina. Oni putuju čak 90 km u unutrašnjost kopna da bi stigli do oblasti gde će da se pare. U koloniji za razmnožavanje svi mužjaci i ženke nalaze svog para. Carski pingvini su izrazito monogamni organizmi - privrženi su svom paru tokom cele godine. Međutim, svake naredne godine traže novog partnera sa kojim će se pariti.
U ovom pustom, snegom prekrivenom svetu, pravljenje gnezda ne predstavlja problem zato što carski pingvini i ne prave gnezda. U maju ili junu, ženka snese jedno jaje, teško 450 grama i daje ga svom partneru. Ona tada putuje do mora da bi se hranila, a vratiće se baš kada bude vreme da se pile izleže. U narednih 65 dana jaje neprekidno čuva mužjak na svojim nogama, pokrivajući ga kožnim naborom na kojem nema perja. On se za to vreme neće hraniti - preživeće zahvaljujući masnim zalihama i najvećim delom će prespavati kako bi sačuvao što više energije. Ako se pile ipak izleže pre nego što se majka vrati, mužjak će ga hraniti belom, mlečnom materijom koju produkuje žlezda u jednjaku.
Posle otprilike dva meseca, ženka se vraća. Ona pronalazi svog partnera među stotinama drugih mužjaka i preuzima brigu o mladunčetu hraneći ga hranom iz svog želuca. Mužjak tada odlazi u more da se hrani ali zbog otapanja leda će ostati kraće nego prošli put. Vratiće se nakon nekoliko nedelja, kada će oba roditelja da greju pile na svojim nogama, hraneći ga iz svojih usta u narednih osam nedelja. Posle toga je dovoljno odraslo da i samo bezbedno može da stane led. Najzad, roditelji i pilići se vraćaju u more da bi proveli ostatak leta tamo da se hrane.
Kada su mladi konačno spremni da brinu o sebi, već je decembar. Tada je na Antarktiku leto. Tokom zime, najbliža nezaleđena voda može od kolonije biti udaljena i do 80 km. U leto, led na kome su se izlegli pilići, počinje da puca pa ih do mora ne čeka dalek put. Odrasli odlaze kako bi iznova započeli ciklus, pa mladi moraju da nauče da plivaju i sami nalaze hranu.
Rasprostranjenost i populacija uredi
Pojas na Antarktiku koji obuhvata stanište carskih pingvina je između 66º i 77º južne geografske širine. Uglavnom se uvek razmnožavaju na prostranim ledenim masama, do 18 kilometara udaljenih od obale.[2] Celokupna populacija se kreće oko 400,000-450,000 jedinki, koje su raspoređene među čak 40 nezavisnih kolonija.[3] Procenjuje se da se oko 80.000 parova razmnožava u okolini Rosovog mora.
Zanimljivosti uredi
- U jednoj koloniji ima čak i do 60.000 pingvina.
- Roditelji mlade hrane na svaka tri ili četiri dana.
- Procenjuje se da je populacija carskih pingvina između 150.000 i 200.000 parova. U pogledu ugroženosti vrsta se smatra stabilnom.
Reference uredi
- ^ BirdLife International (2004). „Aptenodytes forsteri”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 12 May 2006. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|access-date=(pomoć) Database entry includes justification for why this species is of least concern - ^ University of Michigan Museum of Zoology. „Aptenodytes forsteri”. Pristupljeno 1. januar 2008. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|access-date=(pomoć) - ^ Marchant, S (1990). Handbook of Australian, New Zealand and Antarctic Birds, Vol. 1A. Higgins PJ. Melbourne: Oxford University Press.
Literatura uredi
- Marchant, S (1990). Handbook of Australian, New Zealand and Antarctic Birds, Vol. 1A. Higgins PJ. Melbourne: Oxford University Press.
