Crvena pravda

Crvena pravda je bila ilegalna komunistička organizacija koju je februara 1921. godine u Zagrebu, osnovala grupa članova Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Oni su bili nezadovoljni zbog donošenja „Obznane“, kojom je decembra 1920. godine bio zabranjen rad Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i u želji da se osvete vlastima odlučili su se za „individulani teror“.

Crvena pravda u Zagrebu, koja je sebi stavila u zadatak da se obračunava sa tvorcima Obznane. Sleva nadesno: Alija Alijagić, Nikola Petrović, Rodoljub Čolaković, Steva Ivanović i Dimitrije Lopandić.

Bili su organizatori i izvršioci ubistva ministra unutrašnjih dela Kraljevine SHS Milorada Draškovića, 21. jula 1921. godine u Delnicama. Posle ovog ubistva skoro svi članovi organizacije su bili pohapšeni i osuđeni, a organizacija je prestala da postoji. Iako su svi članovi ove organizacije bili članovi KPJ i SKOJ-a, ona nije imala nikakvu organizacionu vezu sa Komunističkom partijom Jugoslavije i delovala je u suprotnosti sa njenom tadašnjom političkom izbegavanja sukoba sa vlastima.

Istorijat

Vlasti Kraljevine SHS su 29. decembra 1920. godine donele „Obznanu“ kojom su zabranile rad Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Ova odluka doneta je iz bojazni vlasti da će KPJ, koja se zalagala za socijalističku revoluciju i obaranje postojećeg kapitalističkog poretka, organizovati u Jugoslaviji „boljševičku revoluciju“ poput one u Rusiji.

Posle donošenja „Obznane“, političko rukovodstvo KPJ predvođeno sa dr Simom Markovićem je odlučilo da se ne suprotstavlja vlastima i prihvatilo parolu „Ne dajmo se provocirati“. Ovime je partijsko rukovodstvo zakočilo svaku akciju protesta radničke klase protiv nasilja koje se vršilo nad njenim pripadnicima i zauzelo stav pasivnog iščekivanja, što je revoltiralo mnoge revolucionarno raspoložene i borbene članove KPJ.

Osnivanje organizacije

Grupa članova Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), ogorčenih zbog „Obznane“ i razočarana mlakim stavom Partije sastala se februara 1921. godine u Zagrebu i odlučila da osnuje organizaciju koja će se suprotstaviti policijskom teroru, hapšenjima i progonima članova KPJ. Organizaciju su prozvali „Crvena pravda“, a među njenim organizatorima bili su - Rudolf Hercigonja, Rodoljub Čolaković, Janko Mišić, Zlatko Šnajder, Marijan Stilinović i dr. Osnovni zadatak organizacije je bio - ne čekati, nego na teror buržoazije odmah odgovoriti terorom protiv istaknutih predstavnika onih buržoaskih partija, koje su donele Obznanu. Tada je doneta i odluka da prvi ubije Milorad Drašković, ministar unutrašnjih dela Kraljevine SHS i autor „Obznane“.

Crvena pravda je imala i svoj Akcioni program u kome je isticano kako radnička klasa, koja je donošenjem „Obznane“ lišena mogućnosti za bilo kakvu legalnu akciju, ima pravo u takvoj situaciji na individualni teror kao jedino sredstvo kojim se vlada može primorati da povuče „Obznanu“. Na čelu organizacije stajao je Izvršni komitet u sastavu - Rudolf Hercigonja, Rodoljub Čolaković i Janko Mišić. Komitet je želio da organizaciju proširi na ostale veće gradove poput Sarajeva, Splita i Osijeka i tamo stvori svoje grupe.

Prvi atentat

U cilju širenja organizacije, Rodoljub Čolaković je otišao u rodnu Bijeljinu. Tamo je krajem marta okupio članove SKOJ-a, takođe ne zadovoljne postojećim stanjem u zemlji i stavom partijskog rukovodstva. Oni su tada u Novom Selu, kod Bijeljine, formirali tzv. „bijeljinsku grupu“, čiji su članovi pored Čolakovića, bili - Nikola Petrović, Dimitrije Lopandić, Alija Alijagić i Steva Ivanović.

Početkom aprila, Čolaković i Hercigonja su doneli odluku da „bijeljinska grupa“ izvrši atentat na Milorada Draškovića. Članovi ove grupe su u tom cilju tokom aprila otišli u Beograd, gde su se povezali sa Nebojšom Marinkovićem, studentom medicine, koji im je obezbedio smeštaj. U Beogradu su ostali desetak dana. Neposredno po njihovom dolasku, preminuo je 28. aprila ministar vojske i mornarice general Branko Jovanović (1868—1921). Njegova sahrana, koja je bila održana sutradan, bila je prilika da se izvrši atentat na Draškovića, ali se od toga odustalo.

Nekoliko dana kasnije, 3. maja Nikola Petrović je sačekao Draškovića ispred kafane „Kolarac“, na Pozorišnom trgu (danas Trg republike), gde je ovaj bio na zabavi. Prilikom Draškovićevog ulaska u automobil, Petrović mu je prišao, ali pištolj nije opalio. U tom trenutku obojica su otišla - Drašković je upalio automobil i otišao u svoj stan, gde je pozvao policiju, a Petrović je pobegao u pravcu Narodnog pozorišta. Posle ovog neuspešnog atentata, grupa se vratila u Bijeljinu.

Početkom aprila, zagrebačka policija je tragala za članom ove grupe Zlatkom Šnajderom, jer je znala da je on istaknuti komunistički aktivista. On se tada nalazio u ilegali i krio se u stanu Janka Mišića. Policija je najpre uhapsila Veljka Klauzarića, a potom je 12. aprila upala u Mišićev stan, gde je uhapsila Zlatka i Janka. Tada su kod njih pronađena dva pištolja i jedna bomba, kao i jedna Zlatkova prepiska sa Marijanom Stilinovićem, koji je ubrzo uhapšen. Iako su se u vreme neuspelog atentata na Milorada Draškovića 3. maja, oni nalazili u pritvoru, policija ih je povezala sa ovim atentatom jer je kod njih pronašla oružje. Na suđenju održanom krajem maja, tužilac nije uspeo da dokaže vezu između njih i neuspelog atentata, pa su oslobođeni optužbi. I pored oslobađajuće presude, oni nisu pušteni iz zatvora, jer se tužilac žalio, pa su u pritovru zadržani sve do oktobra, kada im je potvrđena oslobađajuća presuda.

Drugi atenat

Spomenik Aliji Alijagiću u Delnicama

Pošto su uhapšeni zagrebački komunisti, bili osumnjičeni za organizovanje pokušaja atentata na Milorada Draškovića, članovi „bijeljinske grupe“ su mogli mirno da rade na organizovanju novog atentata. Početkom jula Rodoljub Čolaković je došao u Zagreb, gde je sastao sa Rudolfom Hercigonjom i Dimitrijem Lopandićem. Pošto je 28. juna u Beogradu bio izvršen neuspeli „Vidovdanski atentat“ na regenta Aleksandra (ovaj atentat izvršio je Spasoje Stejić Baćo, koji nije bio član Crvene pravde, ali se isto odlučio na individualni teror), Čolaković je predložio da i oni moraju nešto učiniti.

Ubrzo potom su iz novina saznali da je Drašković otišao na lečenje u Delnice, u Gorskom kotaru. Tada je u Zagreb došao i Alija Alijagić. Na sastanku održanom 18. jula na Vilsonovim trgu (danas Trg Republike Hrvatske) Čolaković. Lopandić i Alijagić su doneli konačnu odluku da se ubije Drašković. Tada je odlučeno da isto veče u Delnice otputuje Alijagić i tamo izvrši atentat. Po dolasku u Gorski kotar, Alijagić nije otišao u Delnice, već u susedno mesto Lokve, odakle je svaki dan odlazio u Delnice u potragu za Draškovićem. Trećeg dana boravka u Gorskom kotaru, kada je pronašao Draškovića izvršio je atentat. U prepodnevnim časovima 21. jula Alijagić je prišao klupi na kojoj je sedeo Drašković i u njega ispalio nekoliko hitaca. Jedan od metaka ga je pogodio u podlakticu, a drugi pravo u srce i ostao je na mestu mrtav.

Pošto je na Draškovića u maju bio izvršen neuspeli atentat, policija je odredila prilikom njegovog odlaska na lečenje u Delnice odredila detektiva Ivana Timotijevića, kao njegovog pratioca. U trenutku atentata, detektiv je bio podalje od Draškovića i odmah je pojurio za Alijagićem, što su učinila i dva lokalna žandarma, koja su se nalazila u blizini. Prilikom potere za Alijagićem, detektiv Timitijević ga je da ne bih pobegao lakše ranio.

Suđenje

Odmah posle hapšenja Alije Alijagića, u Zagrebu je uhapšen Rodoljub Čolaković, a u narednih nekoliko dana su uhapšeni i ostali članovi organizacije i učesnici u atentatu - Dimitrije Lopandić, Nikola Petrović i Steva Ivanović. Jedino je Rudolf Hercigonja uspeo da pobegne u inostranstvo. Tokom istrage, uhapšenici su vodili računa, da policija njihovo izvršenje atentata, kao i pokušaj iz maja, ne dovede u vezu sa već uhapšenim zagrebačkim komunistima. Takođe, da bih olakšali položaj organizatora atentata Rodoljuba Čolakovića, uhapšenici su kao organizatora istakli Rudolfa Hercigonju, koji se nalazio u inostranstvu.

Pošto se smatralo da su za ubistvo Draškovića, kao i pokušaj ubistva iz maja, krivi isključivo Alija Alijagić, Rodoljub Čolaković i drugi uhapšenici, onda je neposredno pred njihovo suđenje, početkom oktobra održano novo suđenje zagrebačkim komunistima Zlatku Šnajderu, Janku Mišiću i Marijanu Stilinoviću, na kome su oni oslobođeni optužbe i pušteni. Iako je policija u svojim rukama držala skoro sve članove Crvene pravde, ona uopšte nije znala da takva organizacija uopšte postoji.

Suđenje za ubistvo Draškovića održano je oktobra 1921. godine u Zagrebu. Na suđenju je ubica Alija Alijagić bio osuđen na smrt, a organizatori ubistva Rodoljub Čolaković, Nikola Petrović i Dimitrije Lopandić na po 12 godina zatvora. Steva Ivanović je kao saučesnik bio osuđen na dve godine zatvora, a Nebojiša Marinković je bio oslobođen optužbe.

Iako je cilj Crvene pravde bio da se atentatima primora vlast da povuče „Obznanu“, ona je atentat na Milorada Draškovića (kao i neuspeli atentat na regenta Aleksandra, u juna, koji nisu izvršili pripadnici Crvene pravde) uzela kao opravdanje da 2. avgusta 1921. godine, donese „Zakona o zašiti države“ kojim je politiku KPJ ocenila protivdržavnom i zabranila njeno legalno delovanje.

Literatura

• Dragan Marković i Ljubiša Ristović Pred nepriznatim sudom. „Kultura“, Beograd 1959. godina.
• Slobodan Petrović Sedam sekretara SKOJ-a. „Rad“, Beograd 1979. godina.
• Hronologija Radničkog pokreta i SKJ 1919-1979 (knjiga prva). „Institut za savremenu istoriju“ Beograd i „Narodna knjiga“ Beograd, 1980. godina.
• Istorija Saveza komunista Jugoslavije. Izdavački centar „Komunist“ Beograd, „Narodna knjiga“ Beograd i „Rad“ Beograd, 1985. godina.
• Enciklopedija Jugoslavije (knjiga treća). „Jugoslavenski leksikografski zavod Miroslav Krleža“, Zagreb 1984. godina.
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.