Википедија

Обични јелен

(preusmereno sa Црвени јелен)

Evropski jelen,[2][3][4] jelen obični,[5] samo jelen,[6] ili crveni jelen (lat. Cervus elaphus), šumska je životinja iz porodice vitorogih preživara (Cervidae). Crveni jelen naseljava veći deo Evrope, region Kavkaza, Malu Aziju, Iran, delove zapadne Azije i centralnu Aziju. Takođe naseljava planinu Atlas između Maroka i Tunisa na severozapadu Afrike, kao jedina vrsta jelena koja naseljava Afriku. Jelen je uveden u druga područja, uključujući Australiju, Novi Zeland, Sjedinjene Države, Kanadu, Peru, Urugvaj, Čile i Argentinu.[7][8] U mnogim delovima sveta meso jelena (srnetina) koristi se kao izvor hrane.

Evropski jelen
Vremenski raspon: rani pleistocen do sadašnjosti
↓
Cervus elaphus
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Artiodactyla
Porodica: Cervidae
Potporodica: Cervinae
Rod: Cervus
Vrsta:
C. elaphus
Binomno ime
Cervus elaphus
Podvrste
  • C. e. atlanticus
  • C. e. bactrianus
  • C. e. barbarus
  • C. e. brauneri
  • C. e. corsicanus
  • C. e. elaphus
  • C. e. hibernicus
  • C. e. hippelaphus
  • C. e. hispanicus
  • C. e. maral
  • C. e. pannoniensis
  • C. e. scoticus
  • C. e. songaricus
  • C. e. yarkandensis
Areal jelena:
  danas
  nekada

Evropski jeleni su preživari, koje karakteriše četvorokomorni stomak. Genetski dokazi ukazuju na to da je jelen, kao što je tradicionalno definisano, grupa vrsta, a ne pojedinačna vrsta, mada tačan broj sadržanih vrsta u grupi ostaje sporan.[9][10] Blisko srodni i nešto veći američki losovi ili vapiti,[11][12] poreklom iz Severne Amerike i istočnih delova Azije, smatrani su podvrstom jelena, ali nedavno su usposavljeni kao posebna vrsta. Preteča svih jelena, uključujući vapite, verovatno potiče iz centralne Azije i podseća na sika jelena.[13]

Iako su jedno vreme jeleni bili retki u delovima Evrope, nikada nisu bili blizu istrebljenja. Pokušaji ponovnog uvođenja i očuvanja, poput Ujedinjenog Kraljevstva i Portugalije,[14] rezultirali su porastom populacije jelena, dok su druga područja, poput Severne Afrike, nastavila da manifestuju pad populacije.

Rasprostranjenost uredi

Rasprostranjen je u Evropi najčešće u šumskim kompleksima većih reka - Dunava, Save, Drave i brdskim i planinskim šumama Mađarske, Rumunije, Češke, Slovačke, Hrvatske, Slovenije, Nemačke, Austrije, a u manjem broju i u Poljskoj, evropskom delu Rusije, Norveškoj, Švedskoj, Španiji, Francuskoj i Danskoj. U Srbiji su najbrojniji u Vojvodini.[15]

Opis izgleda uredi

Ima skladan oblik tela, u ramenima viši nego u krstima, visoke snažne noge dokazuju, da je građen za dugo i istrajno trčanje. Oblik i veličina rogova ukazuju na prilagođenost kretanju na otvorenim prostorima a ne sredinama obraslim gustom vegetacijom. Dužina tela jelena iznosi 225-275 cm, visina u ramenima 120-150 cm. Rep je dugačak 20-25 cm. Telesna težina kreće se u rasponu od 125 do 300 kg, a kod košute od 70 do 130 kg. Snažna građa mišića i tetiva omogućava mu brzi beg i skok i do 12 m u dužinu i 3.5 m u visinu. Kreće se korakom, kasom ili trkom. Zubna formula je I 0/4, CI/0, P3/3, M 3/3 dakle ukupno ima 34 zuba, a od toga 22 mlečna. Zamena mlečnih zuba završava se između 30. i 34. meseca. Od proleća do jeseni boja dlake jelena je rđavo crvena, a na trbuhu beličasta. Zimska dlaka je duža, gušća, tamnosmeđe do smeđe-sive boje. Deo oko repa je beličast do žutocrvene i obrubljen tamnosmeđom dužom dlakom. Mužjak na vratu ima dužu dlaku tj. grivu koju nema ženka. Jelen ima rogove, a košuta samo u retkim slučajevima. Oba pola imaju suzište, duboko udubljenje ispod oka. Na korenu repa u mužjaka nalazi se mirisna žlezda. Ženka takvu žlezdu ima na čelu a kod oba pola mirisno mesto se nalazi na spoljnoj strani skočnog zgloba. Rog ima istu funkciju i značaj kao i rog srndaća. Rog jelena sastoji se od istih delova kao i rog srdaća samo ima više parožaka. Ruža na rogu se naziva venac, a osim toga se na rogu jelena razvija kruna, a iznad obrva umetak koji se naziva ledenjak. Sva čula jelena su odlično razvijena i premda ima astigmatično građeno oko puno bolje razlikuje predmete u okolini od srne.[16]

Ponašanje uredi

Po ponašanju jelen je životinja sumraka, ali je aktivan i za vreme dana. Na njegovu aktivnost deluju dužina trajanja osvetljenja i intenzitet sunčeve svetlosti. Ako je svetlost kraća i slabija aktivniji je po danu, dok jaka Sunčeva svetlost pomera njegovu aktivnost u noćne sate. U ponašanju je uočljiv jak socijalni nagon, tako da košute gotovo celu godinu žive u krdima dok je jelen distanciraniji. Stariji jeleni su osim socijalnom udaljeni i grupnom razdaljinom, tako da postoje dva tipa krda: čvrsto krdo košuta sa teladima i jednogodišnjim i dvogodišnjim jelenima i slabo povezana krda u kojima se nalaze jeleni različitih starosti. Jako stari mužjaci žive samotnjačkim životom. Odnos prema staništu je takav da se može prilagoditi i relativno malom prostoru iako je migracija osnovna karakteristika jelena. Ovim životinjama je duboko usađen nagon za sezonske seobe, leti u više, a zimi u niže predele. Danas se međutim više ne sele kao nekada, kad su im glavni selidbeni putevi bili duž tokova velikih reka. Jeleni se takođe sele i zbog parenja, godišnjeg doba i slično. Mužjaci se oglašavaju rikom, a u opasnosti dubljim tonom. Za vreme parenja ženke se oglašavaju sa „ah“ i „ang“, a ranjene životinje ispuštaju kratak glas sličan rikanju. Tokom dana traži hranu 5 do 7 puta i za to mu je potrebno vreme od 7 do 10 sati. U ishrani jelena razlikujemo nekoliko kategorije hrane: mekanu, žilavu, tvrdu i balastne supstance. Osim vode za piće potrebna im je i voda za kaljužanje i so.

Razmnožavanje uredi

Parenje se u nižim predelima odvija u avgustu i septembru a u planinama u septembru i oktobru. Tek se u sezoni parenja mužjaci približavaju ženkama i dolaze na „rikališta“ na kojima se međusobno bore za pravo na parenje. Tokom borbi mogu izgubiti čak do 30 kg. S obzirom na to da žive u poligamiji parenje predstavlja napor koji uz prethodne borbe i neuzimanje hrane može dovesti do takve iscrpljenosti da mužjak može uginuti preko zime. U prirodi je odnos polova 1:1. Trudnoća košute traje 33-34 nedelje, a pred porođaj se izdvaja iz krda i teli se u maju ili junu i obično oteli jedno ili ređe dva mladunca. Događa se da jedno ugine kao zametak ili nešto kasnije. Tek rođeno tele teško je 7 do 12 kg. Košuta ima 4 sise, i kada tele toliko ojača da može pratiti majku, košuta se vraća u krdo. Tele postaje samostalno sa 9 do 11 meseci, a polna zrelost nastupa najranije sa 16 meseci. Od prirodnih neprijatelja jelenu prete vuk i medved, a nejakoj teladi ris. Životni vek jelena je 15 do 20 godina a izuzetno 25, rast mužjaka se završava sa 8 do 9 godina, a košute sa 3 do 4 godine.

Tragovi jelena uredi

Jelenski trag ima oblik sličan kravljem tragu, ali je manji. Trag jelena i košute se razlikuje po tome što jelen ima šire i zatubastije papke, a košuta ima više duguljaste papke. Veličina traga zavisi i od veličine divljači. Po tragovima jelena se može utvrditi i njegova brzina kretanja. Kada jelen ide korakom ostavlja trag papaka koji su stisnuti jedan do drugog, a ne vidi se otisak prsta. Kada kasa papci su nešto razdvojeni i primećuje se otisak prsta. Kada jelen trči papci su više razdvojeni i otisak zadnjeg prsta je više izražen. Jelen ostavlja i tragove na drveću i to na dva načina: ljuštenje kore uz pomoć zuba i rogova i prema visini oštećenog drveta razlikuje se ljuštenje od jelena i srne. Boravak jelena u lovištu može se utvrditi i po ležajevima u travi, na zemlji ili snegu, jer je ležaj jelena znatno veći od ležaja druge divljači.

Ishrana uredi

Jelen je preživar i hrani se isključivo biljnom hranom. U prirodi jede izdanke i pupoljke raznog šumskog rastinja, razne trave, plodove divljeg i pitomog kestena, divlje kruške i jabuke, guli koru naročito mekih lišćara, jer preko kore dobija mineralne soli. Ali, najradije jede kukuruz, ječam, zob, raž i ostale vrste useva.

Taksonomija i evolucija uredi

Biolozi su do nedavno smatrali da su jelen i los ili vapiti (C. canadensis) ista vrsta, formirajući kontinuiranu distribuciju u umerenoj Evroaziji i Severnoj Americi. Ovo verovanje se uglavnom zasnivalo na potpuno plodnim hibridima koji se mogu proizvoditi u uslovima zatočeništva.[17][18][19]

Genetski dokazi jasno pokazuju da vapiti i jelen čine dve odvojene vrste.[20][21][22]

Drugi član grupe jelena koji može predstavljati posebnu vrstu je C. corsicanus.[23] Ako je tako, C. corsicanus uključuje podvrstu C. e. barbarus (možda sinonim za C. e. corsicanus), i ograničen je na Magreb u Severnoj Africi, Korzici i Sardiniji.[20][23]

Jedna studija mitohondrijalne DNK iz 2014. godine pokazala je da je unutrašnja Cervus filogenija sledeća:[24]

Cervus
Zapadna evroazijska klada
 

C. elaphus (obični jelen)  

 
 

C. hanglu (hangul)  

 
 
Istočna evroazijska klada
 

C. albirostris (Toroldov jelen)  

 
 
 

C. nippon (sika jelen)  

 
 

C. canadensis (vapiti)  

 
 
 
 
 

Rusa (spoljašnja grupa)  

 

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Lovari S, Lorenzini R, Masseti M, Pereladova O, Carden RF, Brook SM, Mattioli S (2018). „Cervus elaphus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature.  Baza podataka uključuje i dokaze o riziku ugroženosti. (jezik: engleski)
  2. ^ „Prilog VIII - Zaštićene divlje vrste na teritoriji Republike Srbije”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  3. ^ „Filogenija sisara” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. str. 167. slajd. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 08. 2019. g. Pristupljeno 09. 08. 2019. 
  4. ^ „Evropski Jelen”. beozoovrt.rs. Arhivirano iz originala 12. 02. 2020. g. Pristupljeno 15. 03. 2020. 
  5. ^ „Prilog I - Strogo zaštićene vrste koje se nalaze na Dodacima CITES konvencije”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  6. ^ „Jelen (Cervus elaphus L.)”. ekoregistar.sepa.gov.rs. Arhivirano iz originala 29. 04. 2018. g. Pristupljeno 28. 04. 2018. 
  7. ^ Red Deer – South America | Online Record Book Preview. scirecordbook.org
  8. ^ Red deer – Cervus elaphus Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. januar 2020). photoshelter.com
  9. ^ Moore, G.H.; Littlejohn, R.P. (1989). „Hybridisation of farmed wapiti (Cervus elaphus manitobensis) and red deer (Cervus elaphus)”. New Zealand Journal of Zoology. 16 (2): 191—198. doi:10.1080/03014223.1989.10422568. 
  10. ^ Perez-Espona, S.; Hall, R. J.; Perez-Barberia, F. J.; Glass, B. C.; Ward, J. F.; Pemberton, J. M. (2012). „The Impact of Past Introductions on an Iconic and Economically Important Species, the Red Deer of Scotland”. Journal of Heredity. 104 (1): 14—22. PMID 23091222. doi:10.1093/jhered/ess085  . 
  11. ^ Brook, S.M.; Pluháček, J.; Lorenzini, R.; Lovari, S.; Masseti, M.; Pereladova, O.; Mattioli, S. (2018). „Cervus canadensis”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2018: e.T55997823A142396828. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-2.RLTS.T55997823A142396828.en  . Pristupljeno 9. 9. 2020. 
  12. ^ „elk, n. 1” . Oxford English Dictionary (2nd izd.). 1989 [1891]. Arhivirano iz originala 9. 3. 2021. g. Pristupljeno 15. 1. 2021. 
  13. ^ Geist, Valerius (1998). Deer of the World: Their Evolution, Behavior, and Ecology. Mechanicsburg, Pa: Stackpole Books. ISBN 0-8117-0496-3. 
  14. ^ For the situation in Portugal in 2017, see Público, 2017, January 13
  15. ^ „The Ecology of Red Deer”. Deer-UK. Arhivirano iz originala 23. 6. 2012. g. Pristupljeno 2. 10. 2006. 
  16. ^ „Deer”. farmerparrs.com. 2010. Arhivirano iz originala 19. 5. 2010. g. Pristupljeno 2. 12. 2011. 
  17. ^ Moore, G.H.; Littlejohn, R.P. (1989). „Hybridisation of farmed wapiti (Cervus elaphus manitobensis) and red deer (Cervus elaphus)”. New Zealand Journal of Zoology. 16 (2): 191—198. doi:10.1080/03014223.1989.10422568  . 
  18. ^ Shackell, G. H.; Drew, K. R.; Pearse, A. J. T.; Amer, P. R. (2003). „A cost‐benefit analysis of the value of investment in a wapiti hybridisation research programme and the returns to New Zealand venison producers”. New Zealand Journal of Agricultural Research. 46 (2): 133—140. doi:10.1080/00288233.2003.9513539. 
  19. ^ Perez-Espona, S.; Hall, R. J.; Perez-Barberia, F. J.; Glass, B. C.; Ward, J. F.; Pemberton, J. M. (2012). „The Impact of Past Introductions on an Iconic and Economically Important Species, the Red Deer of Scotland”. Journal of Heredity. 104 (1): 14—22. PMID 23091222. doi:10.1093/jhered/ess085  . 
  20. ^ a b Ludt, Christian J.; Wolf Schroeder; Oswald Rottmann; Ralph Kuehn (2004). „Mitochondrial DNA phylogeography of red deer (Cervus elaphus)” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. Elsevier. 31 (3): 1064—1083. PMID 15120401. doi:10.1016/j.ympev.2003.10.003. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 9. 2004. g. Pristupljeno 6. 10. 2006. 
  21. ^ Randi, E.; Mucci, N.; Claro-Hergueta, F. O.; Bonnet, A. L.; Douzery, E. J. P. (2001). „A mitochondrial DNA control region phylogeny of the Cervinae: Speciation in Cervus and implications for conservation”. Animal Conservation. 4: 1—11. S2CID 86572236. doi:10.1017/S1367943001001019. 
  22. ^ Pitra, Christian; Fickel, Joerns; Meijaard, Erik; Groves, Colin (2004). „Evolution and phylogeny of old world deer”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 33 (3): 880—895. PMID 15522810. doi:10.1016/j.ympev.2004.07.013. 
  23. ^ a b Pitra, Christian; Fickel, Joerns; Meijaard, Erik; Groves, Colin (2004). „Evolution and phylogeny of old world deer” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 33 (3): 880—95. PMID 15522810. doi:10.1016/j.ympev.2004.07.013. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 6. 2007. g. 
  24. ^ Olivieri, C.; Marota, I.; et al. (2014). „Positioning the red deer (Cervus elaphus) hunted by the Tyrolean Iceman into a mitochondrial DNA phylogeny”. PLOS ONE. 9 (7): e100136. PMC 4079593  . PMID 24988290. doi:10.1371/journal.pone.0100136  . 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Obični jelen na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Obični jelen.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Обични_јелен&oldid=26703772”