Crno

Crno je rezultat fenomena, koji se dešava u slučaju kada određena materija upija sve zrake svetlosti, odnosno ne odbija ni jednu talasnu dužinu prema našem oku, i tada se materija vidi kao crna. Često se simbolično ili figurativno koristi za predstavljanje tame. Crno-belo se često koristilo za opisivanje suprotnosti kao što su dobro i zlo, mračno doba naspram doba prosvetiteljstva i noć naspram dana. Od srednjeg veka crna je bila simbolična boja svečanosti i autoriteta, pa je iz tog razloga sudije i magistrati još uvek nose.

Crno
Kordinate boje
Heksadecimalni	#000000
sRGBB  (r, g, b)	(0, 0, 0)
CMYKH   (c, m, y, k)	(0, 0, 0, 100)
HSV       (h, s, v)	(–°, –%, 0%)
Referenca	Po definiciji
B: Normalizovano na [0–255] (bita) H: Normalizovano na [0–100] (stotina)

Crna

Računarski zapisi boje
Heksadecimalni zapis:	000000
RGB zapis (r, g, b):	(0, 0, 0)
CMIK zapis (c, m, y, k) *:	(0, 0, 0, 100 †)
HSV zapis (h, s, v):	(-°, -%, 0%)
*: Projektovano sa intervala [0 - 100] na [0 - 255].

Crna je bila jedna od prvih boja koju su umetnici koristili na neolitskim pećinskim slikama. Korištena je u drevnom Egiptu i Grčkoj kao boja podzemlja. U Rimskom carstvu je postala boja žalosti, a tokom vekova često je bila povezana sa smrću, zlom, vešticama i magijom. U 14. veku nosila ju je kraljevska porodica, sveštenstvo, sudije i vladini službenici u većem delu Evrope. Postala je boja koju su nosili engleski romantični pesnici, biznismeni i državnici u 19. veku, a boja visoke mode u 20. veku. Prema istraživanjima u Evropi i Severnoj Americi, to je boja koja se najčešće povezuje sa žaljenjem, krajem, tajnama, magijom, silom, nasiljem, zlom i elegancijom.

Crno mastilo je najčešća boja koja se koristi za štampanje knjiga, novina i dokumenata, jer pruža najveći kontrast belom papiru i samim tim najlakšu boju za čitanje. Slično tome, crni tekst na belom ekranu je najčešći format koji se koristi na ekranima računara. Prema podacima iz septembra 2019. godine, najtamniji materijal su izradili inženjeri MIT-a od vertikalno poravnatih ugljeničnih nanocevi.

Nauka

Fizika

Glavni članak: Apsorpcija svetlosti

U vidljivom spektru, crna je upijanje svih boja. Crna se može definisati kao vizuelni utisak koji se doživljava kada u oči ne dospe vidljiva svetlost. Pigmenti ili boje koji upijaju svetlost, a ne odbijaju je nazad u oko, „izgledaju crno“. Crni pigment može, međutim, nastati kombinacijom nekoliko pigmenata koji zajedno upijaju sve boje. Ako se pomešaju odgovarajuće proporcije tri primarna pigmenta, rezultat odražava toliko malo svetlosti da se može nazvati „crnim”. Ovo pruža dva površno suprotna, ali zapravo komplementarna opisa crne boje. Crna je upijanje svih boja svetlosti ili iscrpna kombinacija više boja pigmenta.

Vantablek bila je najcrnja supstanca poznata do 2019.

U fizici je crno telo savršen apsorber svetlosti, ali je, prema termodinamičkom pravilu, ujedno i najbolji emiter. Stoga je najbolje radijativno hlađenje iz sunčeve svetlosti korišćenjem crne boje, koja je skoro savršen apsorber i u infracrvenoj svetlosti. U elementarnoj nauci daleka ultraljubičasta svetlost naziva se „crnom svetlošću“, jer iako sama po sebi nevidljiva, uzrokuje da mnogi minerali i druge supstance fluoresciraju.

Apsorpcija svetlosti stoji u kontrastu sa transmisijom, refleksijom i difuzijom, pri čemu se svetlost samo preusmerava, uzrokujući da objekti izgledaju prozirno, reflektujuće ili belo. Za materijal se kaže da je crn ako se većina dolazeće svetlosti podjednako apsorbuje u materijalu. Svetlost (elektromagnetno zračenje u vidljivom spektru) stupa u interakciju sa atomima i molekulima, što dovodi do pretvaranja energije svetlosti u druge oblike energije, obično toplotu. To znači da crne površine mogu delovati kao toplotni kolektori, absorbujući svetlost i generišući toplotu (videti solarni toplotni kolektor).

Od septembra 2019. godine, najtamniji materijal izrađen je od vertikalno poravnatih ugljeničnih nanocevi. Taj materijal su napravili inženjeri MIT-a i zabeleženo je da ima 99,995% stope apsorpcije bilo koje dolazeće svetlosti. Ovo nadmašuje bilo koji najmračniji materijal, uključujući vantablek, koji ima maksimalnu stopu apsorpcije od 99,965% u vidljivom spektru.

Hemija

Pigmenti

Najraniji pigmenti koje je neolitski čovek koristio bili su ugljen, crveni oker i žuti oker. Crne linije pećinske umetnosti iscrtane su vrhovima spaljenih baklji izrađenih od drveta sa smolom. Različiti ugljeni pigmenti nastali su spaljivanjem različitih drvenih i životinjskih proizvoda, od kojih je svaki davao drugačiji ton. Ugljen bi bio mleven, a zatim pomešan sa životinjskom mašću da bi se stvorio pigment.

• Vinsko crno se proizvodilo se u rimsko doba spaljivanjem posečenih grana vinove loze. Moglo bi se dobiti i spaljivanjem ostataka usitnjenog grožđa koje se sakupljalo i sušilo u peći. Prema istoričaru Vitruviju, dubina i bogatstvo proizvedenog crnog pigmenta korespondirali su kvalitetu vina. Od najfinijih vina dobilo se crno sa plavkastim nijansom boje indiga.

Slikar iz 15. veka Čenino Čenini opisao je kako je ovaj pigment napravljen tokom renesanse u svom čuvenom priručniku za umetnike: „... postoji crna boja koja se pravi od vitica vinove loze. I te vitice treba spaliti. A kada one izgore, na njih se baci malo vode da se ugase, a zatim se izgnječe na isti način kao i druga crna boja. A ovo je mršavi i crni pigment i jedan je od savršenih pigmenata koje koristimo.”

Čenini je takođe primetio da „Postoji još jedna crna boja koja je napravljena od izgorelih ljuski badema ili breskvi i ovo je savršena, fina crna boja.“ Slična fina crna boja je pravljena spaljivanjem koštica breskve, trešnje ili kajsije. Zatim se ugljeni prah mešan sa gumirabikom ili žumancetom jajeta da bi se napravila boja.

Različite civilizacije su spalile različite biljke da bi proizvele ugljene pigmente. Inuiti na Aljasci su koristili drveni ugalj pomešan sa krvlju perajara kao boju za maske i drvene predmete. Polinežani su sagorevali kokosov orah kako bi proizveli svoj pigment.

• Lampna crna je korišćena kao pigment za slikanje i freske, kao boja za tkanine, a u nekim društvima i za izradu tetovaža. Firentinski slikar iz 15. veka Čenino Čenini opisao je kako je napravljena tokom renesanse: „... uzmite lampu na laneno ulje, napunite je uljem i upalite lampu. Zatim je postavite upaljenu pod temeljno očišćenu posudu, i postavite plamen lampe dva ili tri prsta od dna posude. Dim koji izlazi iz plamena udaraće o dno posude i sakupljati se, postajući gust. Sačekajte malo, uzmite posudu i otčetkajte ovaj pigment (tj. ovaj dim) na papir ili u lonac sa nečim. I nije potrebno da se on mulja ili melje, jer je to vrlo fini pigment. Ponovo napunite lampu uljem i stavite je ispod posude, ponovite to nekoliko puta i na taj način napravite onoliko pigmenta koliko je potrebno.” Ovaj isti pigment koristili su indijski umetnici za bojenje Adžanta pećina i korišten je kao boja u drevnom Japanu.
• Slonovačko crno, takođe poznat i kao koštani ugljen, prvobitno je proizveden sagorevanjem slonovače i mešanjem dobijenog praha uglja sa uljem. Boja se izrađuje i danas, ali slonovača je zamenjena običnim životinjskim kostima.
• Mars crno je crni pigment napravljen od sintetičkih oksida gvožđa. Obično se koristi u vodenim bojama i slikanju uljanim bojama. Ime je dobio po Marsu, bogu rata i zaštitniku gvožđa.

Boje

Kvalitetne crne boje nisu bile poznate do sredine 14. veka. Najčešća rane boje pravljena su od kore, korena ili plodova različitih stabala; obično oraha, kestena ili pojedinih stabla hrasta. Proizvedene crne boje često su bile više sive, smeđe ili plavkaste. Platno je trebalo nekoliko puta bojiti da bi potamnilo. Jedno od rešenja koje su farbači koristili bilo je dodavanje u boju gvozdenih opiljaka bogatih oksidom gvožđa, što je davalo dublju crnu. Drugo je bilo da se tkanina prvo oboji u tamno plavu boju, a zatim u crnu.

Na kraju je pronađena mnogo bogatija i dublja crna boja napravljena od hrastove jabuke ili „čemernog oraha“. Ovaj orah je mala okrugla izraslina koja raste na hrastu i drugim vrstama drveća. Njihove veličine su od 2–5 cm, a uzrokuju ih hemikalije koje injektira larva određenih vrsta osa iz porodice Cynipidae. Ova boja je bila vrlo skupa; velika količina ovih oraha bila je potrebna za vrlo malu količinu boje. Orasi od kojih je pravljena najbolja boja dolazili su iz Poljske, istočne Evrope, Bliskog istoka i severne Afrike. Počev od otprilike 14. veka, ova boja se koristila za odeću kraljeva i prinčeva Evrope.

Još jedan važan izvor prirodnih crnih boja od 17. veka nadalje bilo je kampeševsko drvo, ili Haematoxylum campechianum, koje je takođe proizvodilo crvenkaste i plavkaste boje. To je vrsta cvetajućeg drveta iz porodice mahunarki, Fabaceae, koja je poreklom iz južnog Meksika i severne Centralne Amerike. Moderna država Belize nastala je iz engleskih kampova za seču takvih šuma u 17. veku.

Od sredine 19. veka sintetičke crne boje uglavnom su zamenile prirodne boje. Jedna od važnih sintetičkih crnih boja je nigrosin, koja je smeša sintetičkih crnih boja (CI 50415, rastvarač crna 5) napravljena zagrevanjem smeše nitrobenzena, anilina i anilin hidrohlorida u prisustvu bakarnog ili gvozdenog katalizatora. Njena glavna industrijska upotreba je kao boja za lakove i glazure i u mastilu markera.

Vidi još

• Apsolutno crno telo

Literatura

• Pastoureau, Michael (2008). Black: The History of a Color. Princeton University Press. str. 216. ISBN 978-0691139302. 
• Heller, Eva (2009). Psychologie de la couleur – Effets et symboliques. Pyramyd (French translation). ISBN 978-2-35017-156-2. 
• Zuffi, Stefano (2012). Color in Art. Abrams. ISBN 978-1-4197-0111-5. 
• Gage, John (2009). La Couleur dans l'art. Thames & Hudson. ISBN 978-2-87811-325-9. 
• Flam, Jack (1995). Matisse on Art. University of California Press. ISBN 0-520-20037-3. 
• Cranshaw, Whitney (2004). Garden Insects of North America. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 0-691-09560-4. 
• Gottsegen, Mark (2006). The Painter's Handbook: A Complete Reference. New York: Watson-Guptill Publications. ISBN 0-8230-3496-8. 
• Varichon, Anne (2000). Couleurs – pigments et teintures dans les mains des peuples. Paris: Editions du Seuil. ISBN 978-2-02-084697-4. 
• Jalland, Patricia (2000). Death in the Victorian Family. Oxford University Press. ISBN 9780198208327. 
• Broecke, Lara (2015). Cennino Cennini's Il Libro dell'Arte: a New English Translation and Commentary with Italian Transcription. Archetype. ISBN 978-1-909492-28-8. 

Spoljašnje veze

• „Archived copy”. Arhivirano iz originala 6. 8. 2020. g. Pristupljeno 10. 1. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)