Čarobna lampa (Laterna magica)

Čarobna lampa (Laterna magica) je daleki predak današnjih projektora. Prvi put se pominje u XVII veku, a optički aparat pod nazivom Projektor čarobna lampa (engl. Magic Lantern Projector) je patentiran 1870. godine u Americi.

Čarobna lampa

UvodUredi

Naprave koje su koristile svetlost i optiku, služile su u različite svrhe. Čovek je pomoću njih uspevao da sebi približi i objasni pojave koje su golim okom nesagledive i čudnovate, ali i obrnuto, da pojave objašnjive prirodnim zakonima učini čudnovatim i magijskim. Jedna takva sprava, nazvana čarobna lampa, temeljena je takođe na principu svetlosne projekcije. Ali, za razliku od kamere opskure, koja je sliku okolnog prostora projektovala u svoju unutrašnjost, „čarobna lampa“ je projektovala nacrtanu sliku u prostor. Tom projekcijom su oči i um gledalaca dovođeni u zabludu, što je činjeno svesno, nekad u religiozne ili ideološke svrhe, a nekad u nameri da se stekne dobit. Prva „čarobna lampa“ bila je obična uljana svetiljka čiji su stakleni zidovi ispunjeni crtanim likovima. Takva sprava pominje se u jednom rukopisu Fontanove iz 1420. godine. Prvi put u literaturi sreće se izraz „čarobna lampa“ (lat. laterna magica) u spisima već pominjanog Kirhera, o čemu on piše u delu Ars magie lucis et umbre (Čarobne veštine svetlosti i senki) 1646. godine. Kirher je bio sveštenik, jezuit, i jedan od onih iz tog reda koji su u svojim seansama koristili „čarobnu lampu“ kao sredstvo uticaja na vernike. Drugi taj izum pripisuju holandskom prirodnjaku Kristijanu Higinsu, ističući da je on prvi projektovao pokretne likove pomoću „čarobne lampe“, 1656. godine. Prema trećem izvoru, tu spravu je prvi upotrebio danski naučnik i istraživač Tomas Valgenštajn, u Lionu 1665. godine. On je docnije posećivao razna mesta po Italiji i pokazivao neobične slike u zamračenim dvoranama. Istini za volju treba istaći da su istim nazivom označavana dva različito izvedena uređaja. Optički princip je bio isti ali se slika mogla videti na različite načine. Osnovni oblik laterne magike podrazumevao je uređaj sličan današnjem dija-projektoru. Izvor svetlosti bio je plamen lampe potpomognut jednim paraboličnim ogledalom koje je pojačavalo svetlost i usmeravalo njen snop u određenom pravcu. Ispred izvora svetlosti nalazilo se sabirno sočivo (poznato i kao kondenzor) koje je koncentrisalo svetlosni snop na staklenu ploču sa slikom. Na staklu je tušem i bojama naslikana neka prigodna predstava (religiozna, moralizatorska, predeli, izmišljena bića ili životinje), koja je prikazivana publici. Postojao je i drugi vid te sprave u obliku kutije sa malim otvorom kojem se moralo prići, prisloniti oko na njega i gledati sliku u kutiji. Prizori su menjani umetanjem različitih slika na staklu. Ta varijanta „čarobne lampe“ bila je češća i stizala je do običnog sveta, kao neka vrsta vašarske zabave.

Iluzionista RobertsonUredi

U jeku racionalizma, začudo, vladala je opsesivna potreba za magijskim ritualima. Na ceni je bio Veliki Alber, knjiga alhemičarskih trikova koja je izazivala pomodnu pomamu u palatama bogate gospode. U takvoj klimi, krajem 18. veka, neposredno posle Revolucije, u Francuskoj se pojavio Belgijanac, iluzionist, E. G. Roberts, zvani Robertson. On se hvalio da poseduje natprirodna svojstva i sposobnost da komunicira sa pokojnicima. Publika je nagrnula a on je svoje priredbe održavao u prigodnom prostoru – starom kapucinskom manastiru. Robertson je svoje predstave zasnivao na poznavanju optike i praznoverju ljudi. Jer njegove predstave nisu bile mađijske već smišljeno korišćenje zakona prelamanja i odbijanja svetlosti. Robertson je sa više lampi kombinovao nivoe jačine svetlosti, i vešto projektovao isti crtež u dve ili više veličina, pa se sticao utisak kretanja u pretapanju. Gledaoci su s zebnjom, u potpunom mraku gledali na platno postavljeno između njih i projekcionog aparata, tako da je zaista bilo teško odupreti se utisku da duhovi lebde u vazduhu. Kad više nije bilo publike, Robertson je rešio da obelodani i još jednom unovči svoje veštine. Napisao je priručnik za domaću upotrebu „aparata koji crta đavole po zidu“, i u njemu naveo idealne dimenzije prostora za projekciju, i boju prostorije, uz preporuku da platno treba premazati smešom štirka i gumiarabike radi bolje prozirnosti. Robertson, poslednji veliki iluzionist 19. veka, postizao je uspehe pokazujući publici svoje fantazmagorije pomoću aparata koji predistorija filma beleži pod nazivom fantaskop. Posle njega za pokretnim slikama nisu tragali opsenari, već naučnici i tehničari.

LiteraturaUredi

  • Malić, G, Slike u srebru : Predistorija i tehničko-tehnološka evolucija fotografije u 19. veku i prvoj polovini 20. veka, Beograd, 2001;

Spoljašnje vezeUredi


Predistorija fotografije
Kamera opskuraRazvoj optičkog staklaDirerova mrežicaFizionotras
Siluet(a)Kamera lucidaČarobna lampaRana foto-hemijska otkrića