Википедија

Časlav Klonimirović

принц Србије 927—960

Časlav Klonimirović je bio srpski vladar koji je, najverovatnije sa titulom kneza,[a] vladao Srbijom tokom druge četvrtine 10. veka. On je poslednji poznati vladar iz dinastije Vlastimirovića, koja je Srbe dovela na Balkansko poluostrvo[2] i jedan od njenih najznačajnijih predstavnika[b]. Tokom svoje vladavine, uspeo je da, uz podršku Vizantije, obnovi srpsku državu koju su opustošili Bugari i pretvori je u jaku državu koja je mogla da parira tadašnjoj Bugarskoj[3], a smatra se da je poginuo u borbama protiv Mađara na reci Savi. Podaci o njegovom životu poznati su na osnovu dela vizantijskog cara i njegovog savremenika Konstantina Porfirogenita (913—959) O upravljanju carstvom, kao i nekih delova spisa Letopisa popa Dukljanina, za koje se smatra da poseduju veću pouzdanost.

Časlav Klonimirović
Lični podaci
Datum rođenjaprije (896-00-00)896.
Mesto rođenjaPliska,
Datum smrti960.(960-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (63/64 god.)
Mesto smrtiSava,
Porodica
RoditeljiKlonimir Strojimirović
DinastijaVlastimirovići
Knez Srbije
Period927—960.
PrethodnikZaharija Pribislavljević
NaslednikTihomir

Poreklo i mladost uredi

Časlavov deda Strojimir bio je srednji sin kneza Vlastimira,[2] a poznat je i po jednom nedavno nađenom pečatu.[4] Stariji brat Mutimir proterao je u Bugarsku Strojimira zajedno sa najmlađim bratom Gojnikom.[2] U Bugarskoj, Strojimirovom sinu, Klonimiru bugarski vladar „Boris dade Bugarku za ženu”, a iz tog braka rodio se Časlav (Τζεέσθλαβος).[2] Većina istoričara se slaže da je Časlav rođen daleko prije 896. godine. Deo njih pretpostavlja da bi to moglo biti između 875. i 880,[4] i to najverovatnije, u tadašnjoj bugarskoj prestonici Plisci[4] Kada je 893. Simeon promenio prestonicu u Preslav, najverovatnije je da je i Časlav promenio prebivalište. U borbama oko vlasti nad Srbijom, koje su nastale posle Mutimirove smrti od oko 891. godine,[5] Časlavov otac Klonimir je pokušao da osvoji vlast oko 897. godine.[6] Klonimir je uspeo da zauzme Dostiniku, pretpostavlja se da je to bila prestonica Srbije, ali poginuo je u daljim borbama protiv svog brata od strica Petra.[2]

Dolazak na vlast uredi

 
Časlavova Srbija prema Stanojeviću [7]

Bugarsko-vizantijski sukobi početkom 10. veka, uticali su i na političke prilike u tadašnjoj Srbiji. Bugarski car Simeon Veliki (893—927) je zbacio 917/918.[8] godine svog kuma Petra Gojnikovića sa vlasti, zbog njegovih navodnih veza sa Vizantijom, a na njegovo mesto postavio Pavla Branovića, u pokušaju da osigura svoj uticaj u Srbiji.[2] Međutim, Pavle je započeo vođenje provizantijske politike, što je Simeona primoralo da sa vojskom ponovo interveniše u Srbiji i dovede Zahariju na vlast 920/921. godine, ili 923/924.[v] On se, takođe, nije dugo držao probugarske politike, zbog čega je Simeon poslao novu vojnu ekspediciju protiv Srbije, sa namerom da je trajno pokori. Borba je okončana srpskom pobedom, a Zaharija je glave i oružje dvojice bugarskih vojskovođa poslao u Carigrad, kao ratne trofeje.[2]

Ovaj poraz primorao je Simeona da pošalje novu vojsku na Srbiju, koja je sa sobom vodila Časlava kao pretendenta na srpski presto. Zaharija je, pred Bugarima, ili, možda, Časlavom, pobegao u Hrvatsku, a za njim je otišao deo Srba.[2][g] Odbeglog kneza, verovatno je pratio deo srpske vlastele, a možda i značajan deo srpske populacije.[9] Bugarske vojskovođe su pozvale srpske župane da dođu u njihov tabor i zakunu se na vernost Časlavu, kao novom knezu, ali umesto postavljanja novog kneza, Bugari su župane zarobili, nakon čega su opustošili Srbiju, a Časlava su vratili u Bugarsku.[2] Među istoričarima postoji neslaganje kada se ovo osvajanje Srbije dogodilo, 924. godine,[10][11][12][13] ili 926. godine.[4]

U vreme Zaharijinog bega u Hrvatsku oko 924. godine, zabeležen je nagli uspon hrvatske države, a obično se navodi da je Konstantin VII Porfirogenit pisao da se u Hrvatskoj „širila” vojska veličine do 60 hiljada konjanika i do 100 hiljada pešaka, ali postoji mogućnost da je prevod bio pogrešan i da u De administrando imperio piše do 3.000 konjanika i do 40.000 pešadinaca.[2][14] Takođe, usledio je i potpuni poraz Bugara, koji su napali Hrvatsku, možda u Bosni.[2] Sasvim je racionalno ovo naglo jačanje hrvatske države, i potpuni poraz Bugara 926. ili početkom 927. godine, pripisati Zahariji i njegovim odbeglim vojnicima.[9][15]

Prema nekim mišljenjima u Letopisu popa Dukljanina, opisano je postavljanje na tron Srbije Ljutomira, koji je vladao kao bugarski vazal. Ljutomira je u bitkama kod Lima i Ibra pobedio Beli Pavlimir, naslednik prognane srpske vladarske loze[16], koga pojedini istoričari poistovećuju sa Časlavom. Moguće je da je Časlav, nakon bega od Bugara, uz pomoć Romeja udario na Ljutomirove bugarske snage i pobedio ih u ove dve bitke.

Ubrzo posle tog poraza, Simeon je umro 27. maja 927. godine, što je dovelo do velikih političkih promena na Balkanu, a novi bugarski car Petar I (927—969) zaključio je mir sa Vizantijom, čime je okončan višedecenijski sukob dve države.[11]

Obnova samostalnosti Srbije uredi

Nakon Simeonove smrti, Časlav se vratio Srbiju. Porfirogenit je napisao da je Časlav sa četvoricom pratilaca pobegao iz Preslava od Bugara u Srbiju i obnovio srpsku kneževinu uz pomoć Vizantije.[2][1] To prihvata većina srpskih istoričara,[10][11][1][7][13] ali ima onih koji smatraju da je on vraćen u Srbiju u dogovoru novog bugarskog cara Petra sa vizantijskim vladarem i dedom njegove supruge Romanom I (920—949), da bi organizovao državu koja bi se suprotstavila prodoru Mađara iz Panonije.[4][15] Takođe, mišljenja istoričara su podeljena i oko tačne godine njegovog povratka u Srbiju, tako da jedni smatraju da se vratio još 927. odnosno 928. godine[1][11], drugi da je u pitanju 931. godina[10][17], a treći smatraju da je u pitanju 933/934. godina[4][18].

Porfirogenit navodi da je Časlav u Srbiji zatekao samo pedesetak muškaraca bez žena i dece, koji su preživljavali loveći,[2] ali istoričari odbacuju ovakav opis prilika kao nerealan.[19][20] Prema daljem opisu, srpske izbeglice iz okolnih zemalja (Bugarska, Hrvatska i druge) počele su da se vraćaju u zemlju nakon Časlavovog povratka, posebno ističući da je deo Srba pobegao iz Bugarske u Carigrad.[2] Njih je piščev tast i savladar Roman Lakapin zaodenuo i obdario, nakon čega ih je poslao u Srbiju.[2] Pored toga, vizantijski car je Časlavu pružio i finansijsku podršku, što mu je olakšalo obnavljanje i jačanje Srbije. Srbija je obnovljena, verovatno, u granicama koje su ličile sa one iz vremena pre bugarskog osvajanja.

Granice države uredi

Konstantin Porfirogenit za Časlava kaže da je „ujedinio sve srpske zemlje”.[21] Iako je ovo pomalo neprecizna odrednica, za tačne granice Časlavove države, potrebno je samo odrediti granice srpskog etničkog prostora i zemlje koje se označavaju kao „srpske” u ovom periodu istorije da bi se odredile granice Časlavove države.

Porfirogenit i Ajnhard Franački u svojim Analima Franačkog kraljevstva (Annales regni Francorum) kažu da Srbi nastanjuju rimsku Dalmaciju, čiju zapadnu granicu Tacit pozicionira negde na „istarskom gorju”, tako da ona uključuje Liku, Krbavu i Gacku[22]. Porfirogenit takođe za hrvatsku kneževinu navodi:

„Njihova je zemlja bila podeljena u 11 županija a to su: Hlebiana (Livno), Tzenzena (Cetina), Emotha (Imotski), Pleba (Pliva), Pesenta (Bosanski Petrovac), Parathalassia (Klis), Brebere (Bribir), Nona (Nin), Tnena (Knin), Sidraga (Ravni Kotari), Nina (južni Velebit), a njihov ban (boanos) ima (u vlasti) Kribasan (Krbava), Litzan (Lika), Goutzeska (Guduška).”[21]

Zaključno ovim, neki istoričari smatraju da Kribasan (Krbava), Litzan (Lika) i Goutzeska (Guduška) ne spadaju u 11 hrvatskih županija, već hrvatski ban samo ima vlast nad njima, čime zaključuju da u njima ne žive Hrvati, već Srbi. Iz ovog zaključuju, da je to zapadna granica srpskog etničkog prostora (na granici Like i Liburnije), što je prema njima verovatno i zapadna granica Časlavove Srbije.[23] Međutim, većina drugih istoričara, srpsku zapadnu granicu, nalazi istočnije od ove linije, kao npr. na Uni,[24][25] ili na Vrbasu i Bosni.[26] Srpska istočna granica tradicionalno se locirala negde oko Starog Rasa ili Rasine[23], gde Porfirogenit pominje okupacionu granicu Bugarske i Srbije za vreme Mutimira.[26][27] Neki pretpostavljaju da je istočna granica bila bliže dolinama Velike i Južne Morave, to jest na reci Rasini.[28] Međutim, neki poput Borislava Vlajića pozicioniraju je znatno istočnije, kod Vidinskog kraja[23], usled činjenice da su i plemena Moravljana i Timočana pripadala srpskom narodu u tom periodu (ne zna se da li su Srbi nametnuli svoje ime ovim plemenima ili su ona jedna od originalnih srpskih plemena). Dokaz za ovo nalazi se u Analima Franačkog kraljevstva:

„Knez Borna, koji jeste otpao iz zajednice sa Bugarima” i zatim sa svojim plemenom Guduščana i Timočana postao knez Dalmacije [i Liburnije] […]"

Knez Slavonaca Ljudevit Posavski, prema istom dokumentu, sklonio se kod „Srba, koji kontrolišu veliki deo provincije Dalmacije”, i tu međ njima beše ubijen od Borninog ujaka (majka Borne stoga Srpkinja).[22]

Severna granica bila je na reci Savi, a iz opisa sukoba sa Mađarima vidi se da je i Mačva bila deo Srbije i da je Časlav u njoj boravio sa svojim dvorom i srodnicima.[29]

Kraj vladavine uredi

 
Smrt Časlava.

Vizantijski car ne pominje kraj njegove vladavine, što većinu istoričara navodi na zaključak da je on umro nakon završetka spisa, a obično se misli da je delo nastalo u periodu od 948. do 952. godine[1]. Za poglavlja o Južnim Slovenima misli se da su završena 949. godine[7], ili oko 950. godine[13]. Neki istoričari misle da delo nije završeno, to jest da je dopisivano do Porfirogenitove smrti 959. godine, a iz toga se može pretpostaviti da je Časlav bio živ oko 960. godine.[3][10][17][30][31] Postoji i pretpostavka da je Časlav umro 943. godinu.[4]

Poslednje godine Časlavove vladavine, njegove borbe sa Mađarima i pogibija, opisane su u Letopisu popa Dukljanina. Iako se istoričari slažu da je to delo nepouzdano[13][4] i fantastično[7], pogotovo u delovima koji se odnose na vreme pre sredine 11. veka (tj. 1040. godine),[4] smatra se da bi ovi delovi mogli biti istorijski tačni[7], pošto odgovaraju tadašnjem stanju na Balkanskom poluostrvu.

Prema navodima Letopisa, mađarski velikaš Kiš je upao sa vojskom u Bosnu i započeo pljačkanje i pustošenje te oblasti. Srpski knez je sakupio vojsku i sukobio se sa mađarskim snagama u Drinskoj županiji, pored same reke[29][32] (verovatno nizvodno od današnje Foče, u mestu Cvilin).[4] U borbama je poginuo sam Kiš, a mađarske snage su potučene do nogu. Kišova udovica je nakon toga zatražila od mađarskog kralja vojsku, da bi osvetila smrt svog muža.[33] On joj je dao veliku vojsku sa kojom se uputila u Srem (današnja Mačva[7]) i u iznenadnom noćnom napadu na srpski logor, Mađari su zarobili Časlava. Prema naredbi Kišove udovice, Časlavu i svim njegovim srodnicima[29], koji su takođe zarobljeni, su zavezane noge i ruke, nakon čega su živi bačeni u reku Savu.

Nakon Časlavove smrti, njegova država se raspala na manje kneževine, koje su nastavile svoje postojanje nezavisno jedne od drugih.

Nasleđe uredi

Nakon Časlavove smrti, lokalni plemić je povratio kontrolu nad pokrajinom, a to je bio Tihomir. Smrću Časlava se označava kraj dinastije Vlastimirovića.

U 990' godinama, Jovan Vladimir je izašao kao najmoćniji plemić u državi. Jovan Vladimir je imao pod kontrolom Travuniju i Zahumlje. Od Jovana Vladimira Vasilije II je tražio savez protiv Bugarske.[34]

Napomene uredi

  1. ^ Konstantin Porfirogenit kao titulu srpskih vladara koristi starogrčki termin arhont, za koji se smatra da u slučaju srpskih vladara odgovara tituli kneza.[1] U Letopisu popa Dukljanina se navodi da je Časlav nosio titulu kralja, ali istoričari odbacuju taj podatak kao izmišljen.
  2. ^ Istoričari (Stanojević, Živković) na osnovu toga da mu je u Letopisu popa Dukljanina posvećeno najviše prostora od svih ranih vladara smatraju da je Časlavljeva vladavina ostavila dubokog traga u srpskom narodu, pošto se uspomena na nju očuvala do 12. veka kada je Letopis pisan, kao i to da su tek uspesi Nemanjića uspeli da potisnu u zaborav doba njegove vlasti.
  3. ^ Istoričari različito tumače značenje Porfirogenitovih reči, pošto on, pišući o Pavlovoj vladavini, dva puta pominje da je prošlo tri godine, ne pojašnjavajući da li je u pitanju jedan isti period ili dva različita. Kako postoji opšte slaganje da je Pavle došao na vlast od avgusta 917. ili u 918. godini, a vladao je tri, ili šest, nepunih, ili punih godina, njegova vladavina se završila 920/921. godine, ili 923/924
  4. ^ Zanimljivo je primetiti da su napadi Simeonovih Bugara na Srbiju, a i pre napadi kneza Borisa, bili uspešni samo kada je sa Bugarima vođen i neki član srpskog vladarskog roda. Nasuprot tome, napadi na Srbiju u kojima Simeon nije uspeo dobiti podršku dela Srba bili su neuspešni

Reference uredi

  1. ^ a b v g d Ferjančić 1959, str. [gde?].
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Porfirogenit, Konstantin VII (950e). 32. O Srbima i zemlji u kojoj sada stanuju — De administrando imperio — preko Vikizvornika. 
  3. ^ a b Kazhdan 1991
  4. ^ a b v g d đ e ž z i Živković 2006. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  5. ^ Logos 2017, str. 94. Mutimirova vladavina završila se 890, 891. ili 892.
  6. ^ Logos 2017, str. 94—95 “ … izbegne iz Bugarske i stigne i Klonimir (Κλονίμηρος), otac Časlava, sa vojskom uđe u Dostinik (ή Δοστινίκα), jedan od srpskih gradova, sa ciljem da preotme vlast. Njega napadne i ubije Petar, i on vladaše daljih dvadeset godina.”.
  7. ^ a b v g d đ ISN I 1981, str. [gde?].
  8. ^ Ostrogorski 1949, str. 26.
  9. ^ a b Logos 2017, str. 97—98.
  10. ^ a b v g Stanojević, Stanoje (1910). „III Prve srpske države”. Istorija srpskoga naroda. Beograd — preko Vikizvornika. 
  11. ^ a b v g Ostrogorski, Georgije (1993). Istorija Vizantije (II fototipsko izdanje originala 1959). Beograd. 
  12. ^ Ostrogorski 1949, str. 28.
  13. ^ a b v g Veselinović, Andrija; Ljušić, Radoš (2001). Srpske dinastije. Novi Sad: Plantoneum. ISBN 86-83639-01-0. 
  14. ^ Logos 2019, str. 12—15. Na helenskom rečenica se može rekonstruisati kao: «[ Ἰστέον ] ὅτι ἡ βαπτισμένη Χρωβατία ἐκβάλλει καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ ᾷᾷ, πεζικὸν δὲ ἕως χιλιάδας ρ’ καὶ σαγήνας μέχρι τῶν π’ καὶ κονδούρας μέχρι τῶν ρ’ καὶ αἱ μὲν σαγῆναι ἔχουσιν ἀνὰ ἀνδρῶν μ’, αἱ δὲ κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν κ’, αἱ δὲ μικρότεραι κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν ι’. »Izgleda da ispravljeni prevod na srpski treba biti: „[Treba znati] da Krštenom Hrvatskom uliva se i širi se konjice do 60 alagija [alagij je vojna jedinica koja je imala od 50 do 400 vojnika, a ovde se misli na najmanje provincijske alagije koji su imali po 50 konjanika], pešadije do 100 hiljada [hiljada je i vojna jedinica u Vizantiji koja je imala 400 do 1.000 ljudi, a ovde se misli na najmanje, tzv. nepotpune, hiljade sa po 400 pešadinaca], i do 80 sagena i do 100 kondura.”.
  15. ^ a b Logos 2019, str. 30—37.
  16. ^ Mavro Orbin "Kraljevstvo Slovena", Ganeša klub, 2016, Beograd
  17. ^ a b Ćorović 1997.
  18. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. str. 185, Pristupljeno 8. april 2013.
  19. ^ Novaković, Relja (1981). Gde se nalazila Srbija od VII do XII veka. Beograd. 
  20. ^ Živković 2012, str. 331.
  21. ^ a b Konstantin Porfirogenit „O upravljanju carstvom”
  22. ^ a b Einchard, „Carolingian chronicles: Royal Frankish annals and Nithard's Histories.” trans.Scholz, Rogers, Ann Arbor, University of Michigan Press [1972]
  23. ^ a b v Dr. Borislav Vlajić (1999) „Srbi starosedeoci Balkana i Panonije”, „Stručna Knjiga”, Beograd
  24. ^ Đorđe Janković (2007) „Srpsko Pomorje” Srpsko Arheološko Društvo, Beograd
  25. ^ Logos 2019, str. 38—40.
  26. ^ a b Stanoje Stanojević (1910) „Istorija Srpskog Naroda” Otvorena Knjiga, Beograd
  27. ^ Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU.
  28. ^ Logos 2019, str. 40—41.
  29. ^ a b v Nepoznati sveštenik. Letopis popa Dukljanina. 
  30. ^ Logos 2019, str. 7, 10-11.
  31. ^ Щavelev 2018, str. 296—298, 306.
  32. ^ Izronio grad kneza Časlava!, Novosti, 26. oktobar 2015.
  33. ^ Rokai i dr 2002, str. 655. Mađarskim plemenima u Časlavovo doba vladali suZolta, Fajs i Takšonj.
  34. ^ https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Cedrenus_II_1839.pdf Cedrenus II, col. 195.

Izvori i literatura uredi

Izvori uredi

Literatura uredi

Vikizvornik uredi

 
Časlav Klonimirović na Vikimedijinoj ostavi.

Spoljašnje veze uredi


Knez Srbije
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Часлав_Клонимировић&oldid=27548641”