Šekspirovi soneti
Šekspirovi soneti su 154 pesme u formi soneta koje je napisao Vilijam Šekspir, koji obrađuju teme poput prolaznosti vremena, ljubavi, lepota i morala. Svi, osim dva su prvobitno objavljeni u kvatru iz 1609. koji se zvao SHAKE-SPEARES SONNETS.: Never before imprinted. 138 i 144 su pre toga bili objavljeni u zbirci koja se zvala Strastveni hodočasnik.
Prvih 17 soneta nazvanih, po tradiciji prokreacionim sonetima su posvećeni mladiću od koga traži da se oženi, ima decu kako bi načinio svoju lepotu besmrtnom, prenoseći je na sledeće generacije. Drugi soneti izražavaju ljubav lirskog subjekta prema mladiću, obrađuju temu usamljenosti, smrti i prolaznosti života: kritikuju mladića jer uživa u poeziji suparničkog pesnika. Poslednja dva soneta su alegorijsko viđenje grčkog epigrama koji se odnosi na „malog krilatog boga ljubavi Kupidon".
Izdavač Tomas Torp, zapisao je 20. maja 1609:
Tho. Thorpe. je podneo zahtev za kopiju, iz ruku gospode Wilson i Lownes Wardenes, knjige zvane Soneti Vilijema Šekspira vjd.
Da li je Thorpe koristio autorizovani Šekspirov rukopis, ili neautorizovanu kopiju nije poznato. George Eld je štampao kvarto i podelio izdanje sa ostalim izdavačima.
Posveta uredi
Soneti sadrže posvetu "Mr. W.H.". Identitet ove osobe je ostao tajna i izaziva spekulacije. U posveti piše:
| „ |
TO.THE.ONLIE.BEGETTER.OF. T.T |
” |
S obzirom na njegov ugao, još od XIX veka posveta je postala, prema rečima Colin Burrow vlažna jama u koju upadaju i dave se spekulacije'.
Inicijali 'T.T.', pretpostavlja se, odnose se na izdavača Tomasa Torpa, iako Torp nije potpisivao predgovore, osim ako je autor bio van zemlje, ili mrtav. Foster naglašava da postoji samo sedam takvih slučajeva - četiri posvete i tri predgovora. Da je Torp načinio posvetu, a ne autor soneta, čini se kao dokaz objavljivanja dela bez Šekspirove dozvole.
Velika slova i tačke treba da podsećaju na stare rimske natpise na kamenju, ili spomenicima, tako naglašavajući Šekspirovu izjavu u Sonetu 55, da će njegovo delo potvrditi besmrtnost lirskih subjekata:
- Ni mermer, a ni ploča što se zlati
- Kneževska - stih moj neće nadživeti;
126 Šekspirovih soneta odnose se na mladića (u delu nazvanog, najčešće „Vrli mladić"). Uopšteno govoreći, postoje dve vrste teroija koje se tiču identiteta gospodina W. H. - one koje ga poistovećuju sa mladićem i one koje ga smatraju za zasebnu ličnost.
Ovo je ne-detaljna lista kandidata:
- William Herbert (Earl od Pembroke). Herbert je najverovatniji kandidat, pošto je prvo Folio izdanje Šekspirovih dela posvećeno njemu. Međutim, „pokorni“ Torp verovatno ne bi nazvao lorda „Mr“.
- Henry Wriothesley (Earl od Southampton). Mnogi veruju da 'W.H.' predstavlja obrnute Sauthemptonove inicijale, pošto su njemu posvećene Šekspirove poeme Venus & Adonis i Otmica Lukrecije. Sauthempton je bio poznat po svojoj lepoti, međutim iste polemike oko „Mr." stoje i ovde.
- Prosta greška u štampanju oko Šekspirovih inicijala, 'W.S.' ili 'W. Sh'. Ovo je predložio Bertrand Rasel u svojim memoarima, kao i Foster. Pretpostavlja se da se 'onlie' čita kao 'neuporediv', 'jedini' a 'proizvoditelj' sa 'autor', tj. 'pisac'. Foster smatra da "onlie" znači jedini, što po njemu isključuje bilo kakvog drugog određenog subjekta u pesmama, koje se odnose na više od jedne osobe. Izraz 'Our Ever-Living Poet', sudeći prema Fosteru, odnosi se na Boga, a ne Šekspira. 'Poeta' je nastalo od grčke reči ποιητής koja znači 'činitelj'[traži se izvor] - u elizabetanskom engleskom 'maker' je značilo 'pesnik', tako da izraz 'večito živ pesnik' može da se odnosi i na Boga. 'Večnost' koju obećava naš besmrtni autor bila bi večiti život, koji nam je obećao Bog, a posveta potvrđuje želju u kojoj jedna osoba drugoj želi u ovom životu sreću, a u sledećem večno blaženstvo. Šekspir je po tom tumačenju 'Mr. W. [H]S', 'jedini proizvoditelj', tj. sam autor soneta, a posveta se odnosi na autentičnost pesama.
- William Hall, koji je radio sa Torpom na drugim izdanjima. Po ovoj teoriji, posveta je samo poštovanje prema kolegi i nema nikakve veze sa Šekspirom. Ovu teoriju predstavio je Sir Sidney Lee u svom A Life of William Shakespeare (1898)
- Ser William Harvey, očuh lorda od Sauthemptona. Po ovoj teoriji vrli mladić i Mr. W.H. su zasebne ličnosti. Harvi bi bio „načinitelj“ pesama, na taj način što ih je dopremio izdavaču.
- William Himself (tj. Šekspir) - „Vilijam lično“. Ovu teoriju predstavlja nemački naučnik D. Barnstorff, ali nije naišla na dobar prijem.
- William Haughton, jedan od dramaturga toga vremena.
- William Hart, Šekspirov nećak i naslednik. Ovo je predložio Richard Farmer, ali Hart je imao devet godina kada su soneti objavljeni, tako da nije verovatno.
- Willie Hughes. Naučnik iz XVIII veka Thomas Tyrwhitt prvi je predložio teoriju da je Mr. W.H. (i Vrli mladić) "William Hughes". Isto je izloženo i u Ediciji soneta iz 1790. Edmund Malonea. Najpoznatije izlaganje teorije je u zbirci pripovedaka Oskara Vajlda The Portrait of Mr. W.H.", u kojoj Vajld, odnosno pripovedač opisuje igru rečima "will" i "hues" ("volja, odnosno Vil, skraćenica od Vilijem“ i „nijansa") u sonetima, posebno 20 i govori kako su napisani za zavodljivog mladog glumca koji se zvao Willie Hughes, koji je igrao ženske uloge u Šekspirovim predstavama. Nema dokaza da je ta osoba zaista postojala.
Struktura uredi
Svi soneti su načinjeni u formi od katrena i kupleta, koje se zovu stance, u jampski pentametar - što znači da je nenaglašen slog na početku svake strofe, ritmičke šeme abab cdcd efef gg (forma poznata kao Šekspirovski sonet). Izuzeci su Soneti 99, 126, i 145. Sonet 99 ima petnaest strofa, sonet 126 se sastoji od šest kupleta i dve prazne linije, sonet 145 je u jampskom tetrametru, a ne pentametru. Najčešće, početak trećeg katrena označava voltu ("preokret"), ili strofu u kojoj se raspoloženje pesme menja i pesnik iskazuje otkrovenje, odnosno prosvetljenje.
Postoji još jedna varijacija od standardne engleske forme u sonetu 29. Uobičajena forma rime je poremećena ponavljanjem b prvog katrena u trećem katrenu gde treba da bude f. Ovo izdvaja sonet od šekspirovskih, ili uobičajenih formi. Da li je autor namerno želeo da odstupi od uobičajenih sonetnih formi, nije poznato. Po nekim, ponovljeno korišćenje iste reči "state" treba da naglasi kontrast između pesnikovog stanja izuzetosti i stanja radosti opisanog u trećeg katrenu. Budući da je u čitavoj zbirci ovo jedini sonet koji je po toj formi, teško je reći da li je to namerno učinjeno.
Likovi uredi
To su Fair Youth (Vrli mladić), Rival Poet (Suparnički pesnik), i Dark Lady (Crna Dama). Pesnik izražava divljenje lepoti Vrlog mladića, a zatim i svoju vezu sa Crnom damom. Nije poznato jesu li ovi likovi stvarni, ili izmišljeni. Ako su stvarni, njihov identitet je tema rasprava. Ogroman broj naučnika su pokušali da ih identifikuju kao istorijske ličnosti.
Vrli mladić uredi
.jpg)
Vrli mladić je bezimeni mladić kome su posvećeni soneti od 1-126. Pesnik piše o mladiću na romantičan i ljubavni način, što je dovelo do spekulacija da je postojala homoseksualna veza između njih, dok je drugi tumače kao Platonsku ljubav, ili čak i ljubav oca prema sinu.
Prve pesme ne ukazuju na blizak, lični odnos, već preporučuju brak i decu. Sa čuvenim sonetom 18 ton se naglo menja u romantično-intiman. Sonet 20 direktno lamentuje nad time što mladić nije žensko. Većina soneta opisuje dobre i loše strane njihove veze, a sve kulminira sa ljubavnom vezom između pesnika i Crne dame. Veza se završava kada Vrli mladić padne na čari Crne dame. Načinjeno je mnogo pokušaja da se utvrdi ko je Prijatelj. Šekspirov patron Henry Wriothesley, 3rd Earl of Southampton se najčešće predlaže kao kandidat.
Crna dama uredi
Takođe opisana i kao crnokosa.
Suparnički pesnik uredi
Suparnički pesnik je takođe misteriozna ličnost, iako se pretpostavlja da se misli na Kristofera Marloua i Džordža Čapmana. Nema dokaza da je je ovaj pesnik zaista bio njegov suparnik. Pojavljuje se u sonetima posvećenim Vrlom mladiću 78–86.
Teme uredi
Postoji interpretacija da su Šekspirovi soneti deo velike parodije na tradiciju Petrarkinih ljubavnih dugu tri veka. U njima Šekspir namerno obrće rodne uloge, kako bi opisao složeniji opis ljubavi. Šekspir je prekršio mnoga pravila pisanja soneta koja su njegovi savremenici striktno utvrdili: - igra se sa rodom (Sonet 20), govori o ljudskim lošim osobinama koje nemaju veze sa ljubavlju (Sonet 66), komentariše političke događaje (Sonet 124) i ruga se ljubavi (Sonet 128), otvoreno govori o seksu (Sonet 129), parodira lepotu (Sonet 130), čak uvodi i lasicvnosti i pornografiju (Sonet 151).
Nasleđe uredi
Budući da ovi soneti predstavljaju kraj konvencionalnih petrarkističkih soneta, Šekspirovi soneti predstavljaju prototip, možda čak i sam početak nove vrste „moderne“ ljubavne poezije. U osamnaestom veku njihova popularnost je u Engleskoj bila mala, jer su smatrali Miltona kao savršenstvo engleskih soneta. Intres za Šekspirove sonete obnovio je Romantizam, pa se od devetnaestog veka pomno proučavaju.
Izvanredna izvan-kulturalna važnost i uticaj soneta je dokazana i velikim brojem prevoda. Na primer - na nemačkom govornom području od 1784. pa do danas postoji oko 70 prevoda. Prevedeni su čaki na Latinski jezik.
Takođe, soneti se dosta koriste i u popularnoj kulturi, filmovima, serijama...
Prevodi uredi
Kod nas su Šekspirove sonete prevodili različiti pisci, pre svega Živojin Simić, koji je načinio prozni prevod, zatim Stevan Raičković koji je sonete prepevao na srpski jezik, služeći se Simićevim prevodom, Sima Pandurović i drugi..
