Španska inkvizicija

Španska inkvizicija je uspostavljena 1478. dekretom Katoličkih kraljeva, Fernanda II i Izabele I, u cilju uspostavljanja religiozne uniformisanosti kraljevina na Iberijskom poluostrvu. Španska inkvizicija je bila pod direktnom kontrolom Katoličkih kraljeva. Inkvizicija nije ukinuta sve do 1834. do vladavine kraljice Izabele II.

Pedro Berruguete. Sveti Dominik predsedava Činom vere (Auto-da-fe) (1475).

Inkvizicija, kao crkveni sud, imala je jurisdikciju samo nad krštenim hrišćanima. Međutim, od kad su Jevreji (1492) i muslimani (1502) bili proterani iz hrišćanskih kraljevina na Iberijskom poluostrvu, jurisdikcija inkvizicije se proširila na sve kraljevske podanike. Španska inkvizicija je osnovana s ciljem da kontroliše pokrštene Jevreje i Muslimane, koji su zbog nasilnog načina pokrštavanja u velikoj meri i dalje nastavljali da praktikuju svoju prvobitnu veru u tajnosti.

Nasilno pokrštavanje je bilo neophodno kako bi španska inkvizicija mogla da deluje protiv novih hrišćana, jer je Inkvizicija zvanično progonila samo jeres u okviru hrišćanske vere, što Jevreji i muslimani nisu bili jer su pripadali drugim veroispovestima. Ovako pokrštene, mogli su da ih progone zbog nepoštovanja hrišćanske vere kojoj su zvanično pripadali.

Naziv potiče od latinske reči inquisitio, koja vodi poreklo iz procesnog prava čijim se metodama inkvizicija služila, a što znači istraga. Službeni naziv bio je Sveta Služba (lat. Sanctum Officium).

Počeci inkvizicije

Glavni članak: Inkvizicija

Često se Inkvizicija vezuje za vreme vladavine Katoličkih kraljeva i za Španiju, međutim ona je ranije već postojala u Evropi i to čitava dva veka, pre nego što će kraljica Isabela reformisati kastiljansku Svetu službu. Dolaskom katoličkih kraljeva na vlast, Sveta služba doživljava izvesne promene: njom više ne upravljaju biskupi, već ona pada pod kontrolu kraljeva i neposrednu nadležnost pape. Tako su Katolički kraljevi „ponovo osnovali“ tribunal i preduzeli jedan od prvih koraka ka ostvarenju svoje verske politike. Tako da ne postoji tačan datum koji bi se mogao uzeti kao početak delovanja inkvizicije. Ona je nastajala postepeno, prilagođavajući se potrebama Crkve, u borbi protiv valdenške i katarske jeresi, ali se kasnije razvila u sredstvo za učvršćivanje crkvene discipline.

Poznato je da su jedina oruđa borbe protiv jeresi do XII veka bili ekskomunikacija i interdikt. Budući da je njihovo sprovođenje bilo prepušteno svetovnim vlastima, one su vodile naknadan krivični postupak prema okrivljenima, što je dodatno komplikovalo i produžavalo proces, te je ideja o formiranju posebne komisije koja bi se bavila isključivo tom problematikom bivala je sve prisutnija.

Od sabora u Veroni (1184) te ideje polako su prelazile u realnost. Papa Lucije III, nakon razgovora sa rimsko-nemačkim carem Fridrihom I Barbarosom, izdao je bulu Ad abolendam, kojom je ekskomunicirao Albižane i uz episkope, kojima je naložio da istražuju osumnjičene, postavio posebne komisije, nazvane inkvizitorske. U odnosu na raniju praksu, značajnu novinu je predstavljala obaveza episkopa da sami traže jeretike tokom obavezne dvogodišnje kanonske vizitacije, a ne da čekaju formalnu optužbu. Time je uveden postupak inkvizicije na mesto akuzacije.

Bula Lucija III smatra se početkom života inkvizicije, čiji su se vrsta i metod istrage oslanjali na praksu krivične istrage, a vremenom razvijali i dopunjavali.

Godinu dana nakon stupanja na papski presto (1199), Inoćentije III izdao je bulu Vergentis in senium, kojom je pojačan uticaj rimskog prava pri borbi protiv jeresi. Njome su ponovljene naredbe pape Lucija III, ali se sama jeres tretirala kao crimen laesae maiestatis (zločin protiv svetosti, veličanstva) i kao takav trebalo bi da se u celini tretira u skladu sa odrednicama rimskog prava.

Uprkos snažnim progonima koje je podupirao papa Inoćentije III, jeres se kroz Francusku brzo širila. Zbog toga je 1204. godine poslao pisma gospodarima Provanse, upozoravajući ih da će se na njih obrušiti veliko prokletstvo, ukoliko ne budu progonili jeretike. Ukoliko budu ispunjavali obaveze, papa je obećavao oproštaj greha. Da bi pospešio pronalaženje jeretika, papa je u Južnu Francusku poslao izaslanstvo od tri kaluđera, koji su imali punomoć nad crkvenim kneževima i zemaljskim vladarima. Ovo izaslanstvo predstavlja početak papske inkvizicije.

Četvrti lateranski koncil je 1215. godine podigao naredbe Lucija III i Inoćentija III na visinu kanona, podvlačeći da se osuđeni moraju prepustiti svetovnim vlastima radi izvršenja kazne. Svetovna vlast je u potpunosti prihvatila saradnju i već 1226. francuski kralj Luj VIII donio je zakone o kažnjavanju jeretika, koji su kasnije postali temelj i uzor, kako francuskog tako i evropskog protiveretičkog zakonodavstva. I rimsko-njemački car Fridrih II Hoenštaufen uvodio je stroge zakone, među kojima spaljivanje na lomači (1224), koje je Crkva nakon oklevanja uvela 1227. godine.

Papa Grgur IX prebacio je upravu nad inkvizicijom iz ruku nedovoljno obrazovanih episkopa u ruke posebno pripremljenih i temeljno obrazovanih kaluđera, dominikanaca i franjevaca, koji su bili direktno pod njegovim nadzorom. Objavivši bulu Excommunicamus 1231. godine, ponovio je zakone Luja VIII i Fridriha II, ali i odluku Sabora u Tuluzu iz 1229. godine, kojom se inkvizicija uvodi kao trajno telo u okviru Rimokatoličke crkve.

Bulom Ad extirpanda, papa Inoćentije IV je 1252. godine predao u potpunosti lokalne inkvizitorske komisije u ruke prosjačkih redova, dozvolivši upotrebu mučenja tokom inkvizitorskog procesa.

Prvi general španske inkvizicije bio je kardinal Tomas de Torkemada. Pod njegovom upravom, inkvizicija u Španiji je doživela svoj vrhunac. Samo 1492. godine proterano je oko 170.000 Jevreja. Arapi su prelazili u hrišćanstvo kako bi izbegli progone i sigurnu smrt. 17. oktobra 1483. godine, Tomas de Torkemada je proglašen glavnim inkvizitorom Aragona, Valensije i Katalonije.

Na samom početku, inkvizicija se širila na području Sevilje i Kordobe. Prvi auto da fe (čin vere) proslavljen je u Sevilji, 6. februara 1481. godine. Tog dana je spaljeno 6 osoba, i od tada inkvizicija počinje nekontrolisano da raste na tlu Kastilje. Uspostavljanje inkvizicije u kraljevini Aragon bilo je dosta teže, jer su se stanovnici protivili inkviziciji. Međutim, inkvizicija se proširila i na Aragon iako su se oni i dalje bunili i borili protiv toga.

Potrebno je napomenuti da je prvobitna inkvizicija mogla vršiti istragu ili suditi samo hrišćanima, kao i onima koji su se otcepili od hrišćanstva, ali ne i pripadnicima drugih vera, poput Jevreja ili muslimana.

Razvoj inkvizicije u Španiji

Španski inkvizitori spaljuju nedozvoljene knjige, na slici iz početka 15. veka.

Ni Vizigotima nije uspelo da preobrate sve Jevreje u zemlji u katolicizam. Godine 694. sabor u Toledu za njih je odredio oštre mere, poput konfiskacije imovine, ili čak i smrti. Međutim, možda zbog straha od Arapa koji su sve više navirali, kraljevi u davali Jevrejima određena prava i povlastice. Ali mržnja koju je običan narod osećao prema njima nije nikada prestala. Čim se stanje normalizovalo, progoni Jevreja opet su počeli. Neki su ubijeni, a mnogi su pokršteni. Ti preobraćenici (šp. conversos) stupali su u ugledne plemićke porodice i vremenom se uzdigli do značajnih pozicija (kardinali, biskupi, savetnici).

Prvi edikt upućen protiv jeretika izdao je aragonski kralj Alfonso II od Aragona je 1192. godine izdao edikt protiv jeretika, koji je ujedno bio i prvi edikt tog tipa u Evropi. Smatrao ih je za neprijatelje države kojima u Aragonu nije mesto. Njegov naslednik Pere II od Aragona je, pet godina posle, dodao tom zakonu odredbu o spaljivanju na lomači. Trudeći se da spreči dotok krivih učenja, Đaume I je 1226. zabranio svima optuženim za jeres da stupe na teritorije Krune Aragona.

1232. papa Grgur IX izdao je bulu kojom je uspostavio papsku inkviziciju u Aragonu. Pored dominikanaca i franjevaca, u procesima su učestvovali biskupi i kraljevski činovnici, tako da se ovde mogu uočiti prve naznake državne inkvizicije.

Pri osnivanju, inkvizicija na tlu današnje Španije nije bila efikasna i pretjerano voljna za rad, a inkvizitorski tribunali nalazili su se samo u nekoliko gradova. Zanimljiv je slučaj da kada su pronađeni neki jeretici u Valensiji, inkvizitori nisu znali šta će sa njima. Obratili su se papi Grguru IX za pomoć, a on im je naredio da jeretike izmire sa crkvom, budući da su se pokajali, što je bilo i učinjeno.

Ubrzo je papa Urban IV isključio franjevce iz inkvizitorskih procesa, a vođstvo prepustio dominikancima. Dominikanci su misionareći stvorili jak pokret protiv muslimana i Jevreja, tako da su mnogi od njih bili prinuđeni da se pokrste. Od neefikasnih tribunala, razvili su jednu od najorganizovanijih i najmarljivijih institucija.

Pojedine kraljevine, poput Kastilje i Leona, bile su pošteđene inkvizitora. Poznato je da su kraljevi Kastilje i bez uticaja Rima čuvali vjersku čistoću svojih podanika. To je bila jedina katolička kraljevina Evrope koja nije slala novac u Rim, u kojoj se na kanonsko pravo nije obraćala pažnja i u kojoj papskim bulama nije pridavana velika važnost.

Inkvizicija za vreme vladavine Katoličkih kraljeva

Tek sa dolaskom na vlast Izabele i Fernanda, inkvizicija će na tlu današnje Španije uzeti veliki zamah. Sa to dvoje vladara, počelo je novo razdoblje u istoriji katolicizma, u kojoj se inkvizicija pokazala u svoj svojoj veličini.

Još 1434. Bazelski sabor dao je kastiljanskom biskupu Alfonsu de Santa Mariji (šp. Alfonso de Santa Maria) vlast da pozove i kazni sve preobraćenike koji su se i dalje pridržavali jevrejskih običaja. Alvaro de Luna, nepopularni duhovnik i miljenik kralja Huana II, među prvima je pokušao da pokrene te procese. U tome je djelimično uspio jer je od pape Nikole V dobio niz inkvizitorskih ovlaštenja, koje nije bio u prilici da iskoristi, jer je ubrzo ubijen. Međutim, ovlaštenja koja je Luna dobio, nisu nikoga štedjela, pa čak ni biskupe.

Tako je uveden sasvim novi oblik papske inkvizicije koji nije proganjao jeretike, već hrišćane preobraćenike koji su se još uvijek držali starih običaja. Ali slabi Huan II (шп. Juan II) nije činio gotovo ništa da bi izvršio presude ovoga suda. Ubistvo Lune, koji je dobio ogromna ovlaštenja, rasplamsalo je mržnju protiv Jevreja i preobraćenika, jer se smatralo da su ga ubili neprijatelji protiv kojih su procesi uglavnom i bili upereni.

Ujedinjavanjem Kastilje i Aragona i dolaskom na vlast Katoličkih kraljeva, Sanctum Officium potpada pod kontrolu kraljeva i neposrednu nadležnost pape. Postoje mišljenja da su se kraljevi polakomili na bogatstva preverenika (ljudi koji su silom prešli na hrišćansku veru) kao i mišljenja da je reforma bila posledica papskog nastojanja da se proširi netolerancija. Posle naporne borbe kojom je morala da dokaže svoje pravo na presto, Izabela I je reorganizovala sistem u vladi, svela stopu zločina na najnižu nego što je bila godinama unazad i rasteretila kraljevstvo ogromnog duga u kakvom ga je njen brat ostavio.

Osim po inkviziciji, Izabela je poznata po tome što je završila Rekonkistu i po finansiranju putovanja Kristofera Kolumba, na kom je on pronašao Ameriku. Još pre stupanja na presto, Izabela se zaklela da će, ukoliko postane kraljica, iskoreniti svako krivoverstvo i bezverje u svom kraljevstvu. Bila je jako pobožna i pod velikim uticajem svog ispovednika, dominikanca Tomasa de Torkemade. Zajedno sa suprugom, koji je mislio jedino na uvećanje svoje moći, primoravala je Mavare i Jevreje da prime katoličku veru.

Tomas de Torkemada (šp. Tomás de Torquemada) je smatrao da su pravi jeretici bili preobraćenici za koje se sumnjalo da su iskreno odani katoličkoj veri. Njegova ideja bila je jednostavna: jedinstvo i čistota katoličke vere kod svih kraljevskih podanika. Smatrao je da je iznad svih dužnosti, Bog kraljevima postavio dužnost da privedu neverne Crkvi i da sačuvaju verne od bezbožništva. Da bi to ispunili, Torkemada je smatrao da je neophodno uvesti novu papsku inkviziciju, i u to je ubeđivao vladare.

Postigao je da 1478. godine njegov brat Dijego i biskup od Osme odu u Rim, da bi nagovorili papu da osnuje novu inkviziciju u Kastilji i Aragonu. Papa Sikst IV se, naravno, nije dvoumio, iako su postojale određene nesuglasice između Fernanda i njega. Naime, Fernando je hteo da inkviziciju drži pod svojim okriljem, a papi je davao jedino pravo da procese vode redovnici, ali ne i pravo imenovanja nadinkvizitora. Osim toga, za Fernanda je bilo jako važno da prihodi od konfiskovane imovine idu u kraljevsku blagajnu, a ne kuriji. Na kraju je izdržao u svojim zahtevima, obavezujući se da će izdržavati inkvizicione sudove od konfiskovanih prihoda. U Granadskom ukazu 31. marta 1492. godine, Fernanda i Izabele, kojim se uvodi inkvizicija na teritorije Krune Aragona i Krune Kastilje, kaže se:

Ja kralj, Ja kraljica. Poznato vam je kako naš sveti otac želi da suzbije sveopšte zlo, koje vlada u našim državama zbog jeresi, i da je izdao bule i breve za uvođenje inkvizicije u tim našim državama. Na osnovu tih bula pristupili smo u našim državama uređenju inkvizicije protiv jeresi.

Exigit sinceras devotionis je dokument kojim ih je papa Sikst IV ovlastio da među uglednim sveštenicima odaberu dva do tri inkvizitora za Sevilju, a 1481. i za Aragon. Od tada je crkveni proces, koji su vodile crkvene sudije, prešao u nadležnost monarhije. Izabela i Fernando su tako dobili pravo nadzora u oblasti religije u svojim kraljevinama. Do 1480. godine novi tribunal nije delovao u Sevilji, do tada su zabeleženi pokušaji da se putem propovedi reši problem lažnih preverenika. U septembru te godine imenovana su dva inkvizitora: Migel de Morilja Miguel de Morilla}) i Huan de San Martin и šp. Juan de San Martin. Nešto ranije je Sud sazvan u Toledu utvrdio obavezu za Jevreje da obeležje o svom poreklu nose vidno istaknuto kako bi hrišćani izbegli bilo kakav kontakt sa njima. U Sevilji je zbog toga došlo do uličnih nemira i masovnih iseljavanja. U periodu između 1481. i 1488. zabeleženo je oko dve hiljade smrtnih kazni.

Papa Sikst IV je predložio fra Tomasa de Torkemadu za vrhovnog inkvizitora i sudiju za žalbe. Fernando Katolički je nerado prihvatio predlog zato što je Torkvemada bio bratanac kardinala Torkvemade, a on je štitio Jevreje zbog sopstvenog jevrejskog porekla. Novi inkvizitor se međutim dobro usaglasio sa Katoličkim kraljevima. Od tada je na zgradi inkvizicije u Sevilji stajao sledeći natpis:

"Sveta inkvizicija protiv jeretičkog zla u španskoj kraljevini postavljena je u Sevilji 1481, kada je na apostolskom prestolu sjedio Sikst IV, koji ju je dozvolio, i kada su u Španiji vladali Fernando i Izabela, od kojih je izmoljena. Prvi vrhovni inkvizitor bio je brat Tomas de Torkemada iz dominikanskog reda. Daj, Bože, da inkvizicija za zaštitu i snaženje vere traje do kraja sveta."

Katolički kraljevi su u početku imali zaštitnički stav prema Jevrejima jer im je bilo u interesu da dobijaju pozamašne svote koje su oni plaćali. Tada su Jevreju bili zaštićeni nekim kraljevskim privilegijama, nisu mogli da završe u zatvoru zbog neplaćenog duga (osim prema kralju) , nisu imali obavezu služenja u vojsci itd, ali od 1465. im je bilo zabranjeno da podižu sinagoge, nisu mogli da budu lekari ili advokati u kraljevskim tribunalima i bile su im potrebne posebne dozvole da bi prodavali hranu ili lekove. Naredbu o proterivanju lično su doneli katolički kraljevi, ali je sastavljanje teksta edikta (Alhambra decree), koji ja na snagu stupio 31. marta 1492. nadgledao Torkemada.

U Španiji je u to vreme živelo oko sto hiljada Jevreja. Velika većina je bila primorana da izabere izgnanstvo. Po uspostavljanju inkvizicije bilo je pogubljeno oko dve hiljade lažnih preverenika. Najgore je bilo u Saragosi, gde je inkvizitor bio Pedro Arbues, najstrašniji od cvih. Bilo je poznato da ga je narod istinski mrzio, te je iz straha uvek nosio oklop i koplje, pa čak i u crkvi. Koplje je ispuštao iz ruke samo kada je uzimao putir. Ali uprkos tome, uspeli su da ga ubiju. Ubice su umakle, te inkvizicija za odmazdu spali dve stotine ljudi. Međutim, tada se raspoloženje vernika u potpunosti promenilo. Odjednom su počeli da obožavaju Arbuesa kao mučenika, a po pričanju, lokve krvi na mestu gde je u sabornoj crkvi ubijen nisu nikada bile suve. Pedro Arbues proglašen je 1661. za blaženog, a dva veka posle za sveca.

Godine 1492. Fernando i Izabela osvojili su Granadu, poslednje muslimansko uporište na tlu današnje Španije. Tada su u svoje ime, i u ime svojih naslednika, obećali Mavarima da će moći spokojno živeti u skladu sa svojim običajima i što je najvažnije, da će biti ravnopravni sa hrišćanskim podanicima. Međutim, nekoliko godina kasnije, to obećanje je palo u zaborav, i Mavari su bili proterani na isti način kako su bili proterani Jevreji 1492. godine.

Prvi nadbiskup Granade, kardinal Ferdinand de Talvera, učio je arapski i pokušavao na blag način, kroz propovedi, da zadobije naklonost Mavara i da ih preobrati u hrišćanstvo. Nije imao mnogo uspeha, tako da ga je ubrzo zamenio kardinal Himenes de Sisneros. Odbacio je strategiju prethodnika i prisiljavao muslimane da se pokrste, a one koji su to odbili, uhapsio je. Samo u prvoj godini njegovog delovanja, pokršteno je oko tri hiljade muslimana i spaljeno na hiljade arapskih knjiga. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo unutar muslimanskih krugova, koji su se jasno sećali zakletve kraljevskog para.

Odlučili su da se pobune. Opkolili su kardinalov dvorac i hteli da ga ubiju, ali su na nagovor bivšeg nadbiskupa Talavere, položili oružje. Mavarima je ponuđen izbor: da se pokrste ili da budu gonjeni.

Po zauzeću Granade porastao je broj muslimanskih podanika tako da su vladari sve više popuštali Torkemadinom hiru o progonu Jevreja. Poznato je da su Jevreji spadali među najbogatije podanike, te su ponudili kralju ogromnu sumu kako bi sprečili progone. Fernando, kome je želja za uvećanjem bogatstva i moći nadmašila versku revnost, bio je spreman da prihvati, ali ga je Torkemada sprečio u toj nameri, te je ponuda bila odbijena.

Po smrti Torkemadinoj, na tronu vrhovnog inkvizitora, nasledio ga je profesor univerziteta u Salamanki, dominikanac Dijego Desa. Pod njegovu jurisdikciju postavljena je cela Španija, ali su ga za života zamenili, u Kastilji kardinal Sisneros, poznat po pokrštavanju Mavara, a u Aragonu, biskup Engera. Sisneros je ubrzo postao kraljičin ispovednik, te je imao jak uticaj na politička dešavanja. Prihvatio je nadbiskupski presto u Toledu, te je na taj način postao primas cele zemlje. Ono što je Torkemada uzeo sebi za cilj da ostvari protiv Jevreja, to je Sisneros činio protiv muslimana sa juga. Nakon smrti Izabele i njenog zeta Filipa Lepog, Sisneros je vladao u Kastilji kao namesnik, nadbiskup i vrhovni inkvizitor, jer je Izabelina i Fernandova kćerka, prestolonaslednica, Huana, proglašena nesposobnom, a njen sin Karlo još uvek nije bio punoletan.

Čak su i pape počele da se bune zbog tortura koje provodi inkvizicija. Poznato je pismo pape Pavla III iz XVI vijeka, koji je pisao portugalskom kralju Jovanu:

Sa hrišćanskom verom inkvizicija nema ništa zajedničkog, nego jedino sa osvetom starih hrišćana nad novima, za koju zaista ne postoje nikakvi razlozi. Ja sam čvrsto odlučio da se po svojoj pastirskoj dužnosti zauzmem za one sirote tlačene, jer ih je inkvizicija, naročito zabranom iseljavanja, dovela u položaj, koji je gori od ropstva... Ako se želi sprečiti to da se novi hrišćani vrate staroj veri, to je samo izgovor mržnje, a osim toga toliko glupo kako samo može da bude.

Kraj inkvizicije

Inkvizicija je u XVI veku dostigla svoj vrhunac i gotovo neometano delovala sve do Napoleonovih pohoda na Španiju. Kazne su vremenom bivale sve blaže i nije se pridavala preterana pažnja pompeznim ceremonijama poput auto da fe, zbog kojih je, štaviše, inkvizicija bila ismevana širom Evrope.

Kralj Ferdinand Katolički umro je 1516. godine, a u testamentu je dao unuku i naslednicu, Karlu I, savete o odnosu sa crkvom. Nakon godinu dana umro je i treći vrhovni inkvizitor - kardinal Himenes. Tada je za četvrtog vrhovnog inkvizitora postavljen učitelj Karla V - kardinal Adrijan od Ultrehta. Međutim, on se jako malo interesovao za rad inkvizicije, tako da su inkvizitori radili po svojoj volji. Po stupanju na presto, dao je obećanje muslimanima, poput Ferdinanda i Izabele, ali ga nije održao. Postajalo je sve jasnije da se, uprkos torturi inkvizicije, muslimani slabo preobraćuju u hrišćane. 1569. Karlov naslednik Filip II, okrutni fanatik koji je bio spreman na lomaču poslati i sina ukoliko zapadne u jeres, naredio je da se veliki broj moriska (muslimani preobraćeni u hrišćanstvo) protera u brda na severu Španije. Filip III otišao je još i dalje, i proterao ih van zemlje, a u Valensiji im je dao rok od tri dana da se skupe u luci, gde će ih brodovima deportovati u Afriku. Mnogi morisci ipak su ostajali u Španiji kao robovi ili su podmićivali službenike, tako da je inkvizicija imala pune ruke posla da ih pronalazi i kažnjava. 1769. pronađeno je poslednje uporište moriska u Španiji u gradu Kartageni. Faktori koji su odredili kraj najpoznatije inkvizicije svih vremena, bili su različiti. S jedne strane, javila se ekonomska kriza, postojali su sukobi sa određenim redovima, poput jezuita, a s druge strane, reforme u školama u Kastilji i još faktora koji su doprineli tome da inkvizicija polako počne da propada. Postojala je jaka netrpeljivost između kralja i crkve, zbog toga što je crkva sve više prelazila na stranu prosvetiteljskih ideologa koji su smatrali da mogu da pomognu u širenju ideja. 1789. godine je buknula Francuska revolucija, Karlo IV, uplašen, znao je šta će se dogoditi i naredio je glavnom inkvizitoru da dođe do svih knjiga, novina i tekstova koji su pripadali prosvetiteljima. Mnogi akademici, plemići, pa čak i klerici su bili prijavljeni. Uprkos započetom procesu, mali broj njih je bio osuđen, jer nije bilo dovoljno dokaza. Na kraju svega ovoga, inkvizicija je shvatila da nije postigla ništa, sem da liberalnim idejama da još veću snagu.

Kada je Napoleon zabranio španskoj kraljevskoj porodici povratak na presto, novi kralj, njegov brat Žozef Bonaparta (franc. José Bonaparte), morao je položiti zakletvu da će katolicizam biti jedina istinska vera u Španiji. Novi kralj nije hteo da se zamera inkvizitorima te je održavao diplomatske odnose sa njima, ali kada je 1808. Napoleon ušao u Madrid, bez razmišljanja je raspustio Supremu i sudske inkvizicije.

Na nezaposednutom jugu Španije 1812. sastalo se zastupništvo staleža (šp. cortes) i Ferdinanda VII proglasio za legitimnog kralja Španije. Tada je razmatrano i pitanje inkvizicije i odlučeno je da se ukine, jer je koristila zastarele metode, a tom prilikom proglašena je i sloboda štampe. Stranka klerika se nikako nije slagala sa novom odlukom.

Beć 1813. biran je novi cortes u kojem je, uz potporu kralja, dominirala klerikalna stranka. Ubrzo su španske i engleske trupe proterale Francuze i kralj je, po ulasku u Madrid, proglasio prethodne odluke ništavnim pa tako i ukidanje jedne od najužasnijih institucija u istoriji čovečanstva-Svete inkvizicije (šp. Santa inquisición). Međutim, ona se ponovo uzdigla kada je Fernando VII povratio tron 1.jula 1814. godine.

1820. godine, na ostrvu Leon (šp. Isla de León) je bio početak definitivnog kraja inkvizicije. Ponovo su počele da se proklamuju liberalne ideje i mnoge provincije su stale na njihovu stranu. Svi sudovi Svete inkvizicije su počeli da se ruše ogromnim talasom liberalizma, čak su i sve sprave namenjene mučenjima uništene.

Konačan kraj inkvizicije u Španiji dogodio se 15. jula 1834, nakon smrti Ferdinanda VII. Inkvizicija je bila konačno potisnuta dekretom Marije Kristine Burbonske (franc. María Cristina de Borbón) i uz odobrenje Saveta ministara, za vreme vladavine kraljice Isabele II, koja je bila maloletna. Fransisko Martines de la Rosa (šp. Francisco Martínez de la Rosa) ukinuo je sud Svete inkvizicije u Španiji i tim činom joj je zauvek došao kraj.

Tomas de Torkemada

Torkemada

U moderno vreme, njegovo ime je postalo sinonim za užase Španske inkvizicije i za versku netreperljivost. Nalazio se na mestu vrhovnog inkvizitora petnaest godina, sve do pred smrt 1498.. Za to vreme je Španska inkvizicija porasla od jednog tribunala do dve desetine Svetih službi. Njegova želja bila je da očisti Španiju od jeresi.

Bio je dominikanac poreklom iz Tokemade. Završio je prvi stepen studija teologije. Interesantno je značenje njegovog prezimena: Quemada na španskom znači spaljena, a ako se početak prezimena Tor- shvatimo kao skraćeni oblik reči и torturada}-, onda bi se moglo reći da njegovo prezime sadrži opomenu kako prolazi osoba koja mu padne u ruke - biva "mučena i spaljena".

Torkemada se izborio da se prestupom smatra suprotstavljanje delovanju tribunala i da se traži izručivanje optuženog koji bi se sklonio u neku drugu hrišćansku zemlju. Objavio je pet uputstava za rad svete službe. U prvom se utvrđuje period pomilovanja od 30 do 40 dana, proširuje se rad svete službe i na vlastelinske posede i istovetno svedočenje 3 različita svedoka smatra se 'krunskim dokazom'.

Drugo se odnosi na ekonomska pitanja. Trećim se opominju inkvizicijski zvaničnici da budu oprezni u svom radu kako ne bi naškodili optuženima i određuje se da kaznu doživotnog zatvora optuženi može da izdržava utamničen u svojoj kući. Sva pet uputstva su napisana da bi se olakšao rad tribunala, ali njihov sadržaj otkriva da su sudije Svete službe bile blaže nego građanske vlasti.

Najpoznatiji procesi u vreme Torkemade, odvijali su se u Gvadalupeu i u Medini de Kampu, gde su devedeset i tri judeopreverenika osuđena na smrt. Torkemada je od španske inkvizicije napravio gospodara zemlje, što je ona i ostala u naredna tri veka. Nijedan velikan, pa čak ni kralj, nije bio siguran od nje, pa čak je i jednog papu optužila za jeres.

Međutim, ono što je Torkemada silno želeo je da pod svoju nadležnost stavi i suđenje biskupima, ali papa Inoćentije III je to odlučno odbio. Jedino pravo koje je priznao vrhovnom inkvizitoru, bilo je pravo da akta koja se odnose na biskupe optužene za jeres, pod pečatom pošalje u Rim, gde će se ona razmotriti. Ubrzo je Torkemada iskoristio i to pravo te je optužio dva biskupa jevrejskog porekla da naginju jeresi. Obojica su pozvana u Rim, gde su ostali do smrti. Dakle, nije uspio da u potpunosti dobije jurisdikciju nad crkvenim velikodostojnicima, ali sama činjenica da je imao mogućnost da ih izvede pred sud kurije, bila je i više nego dovoljna da ih drži u strahu.

Čak su se i pape sa dubokim poštovanjem odnosile prema liku i delu nadinkvizitora Tomasa de Torkemade.

Papa Sikst IV u jednom pismu kaže:

Mi smo sve to (izvještaje kardinala Bordžije o djelovanju Torkemade) čuli sa velikom radošću, i sretni smo, što ste Vi, obdareni znanjem i moću, upravili svoju veliku revnost svemu onome što doprinosi slavi Božijoj i koristi prave vjere. Preporučujemo Vas Svevišnjem i bodrimo Vas, ljubljeni sine, da nastavite u svojoj neumornoj revnosti, i da potpomažete stvar vjere. Tako ćete zaslužiti našu osobitu milost.

Od 1488. nad Torkemadom počinju da se nadvijaju oblaci optužbi. Nikada se nije pojavio u Rimu, već je slao poverljivog redovnika koji ga je izvanredno branio. Papa Aleksandar VI Bordžija, koji je još kao kardinal izveštavao Rim o izvanrednim Torkvemadinim uspesima, a kasnije je i kao papa pohvalio njegov rad. Dešavalo se da je vremenom menjao mišljenje. Hteo je da zbaci Torkvemadu, ali je kao Valensijanac imao poštovanje prema španskom dvoru, gde je Torkvemada bio svemoćan. Kompromis je našao u izdavanju breve u kojoj je izrazio navodnu zabrinutost za funkcionisanje sudova, budući da je Torkemada bio star i bolešljiv, te mu je kao pomoćnike dodelio četiri biskupa sa titulama vrhovnih inkvizitora, sa istim pravima koje je i on sam imao. Ali čak ni papina volja nije slomila njegovu moć. Uz podršku vladara, ostao je jedini nadinkvizitor do svoje smrti.

Godine 1498. Torkemada je naredio inkvizitorima da ne postupaju samovoljno i da ne bacaju u tamnicu nikoga protiv koga nemaju dovoljno dokaza. Iste godine, 16. septembra, okružen spokojem i svetošću, umro je u crkvi manastira u Avili gde je i sahranjen. Njegova grobnica bila je opljačkana 1832, dve godine pre nego što je inkvizicija raspuštena. Učesnici nemira su ukrali njegove kosti i spalili ih ritualno kao da se održava Auto de fe.

Cenzure

Često je izražavano čuđenje, što se na španskim slikama gotovo nikad ne prikazuju goli ljudi, naročito ne gole žene, a što je bilo karakteristično za slikarstvo tog razdoblja (renesanse). Razlog tome je takođe cenzura inkvizicije, koja se brinula za moral, te je pozivala i slikara i modele na odgovornost. Bilo je slučajeva da je inkvizicija strogo postupala sa sveštenicima. Ispovednici su često zavodili žene i devojke, pa je sredinom 16. veka uvedena ispovedaonica u svom današnjem obliku. O ovakvim slučajevima su presuđivali biskupi koji su takve činove smatrali zloupotrebom svetog očinstva.

Sud

Kao što je već navedeno, prvi tribunal inkvizicije ustanovljen je u Sevilji. Službenike suda činili su dva inkvizitora (dominikanci), jedan pravnik (predsednik suda), fiškal (tužilac, advokat), i dvojica konfiskatora. Pored pomenutih, prisutni su bili i brojni beležnici i manji činovnici, i predstavnici krune. Sa razvojem inkvizicije posao tribunala je postajao obimniji tako da se konstantno rasla potreba za većim brojem službenika.

Ličnost inkvizitora bila je neprikosnovena. On je bio nosilac tajne, koja je predstavljala srž inkvizicije. Zanimljivo je da je mesto inkvizitora mogao da dobije i neoženjen laik, a ako bi se oženio morao bi da napusti službu, jer se smatralo da više ne može da čuva tajne. Svi inkvizitori gubili su svoje položaje sa promenom vrhovnog inkvizitora, ukoliko ih ovaj ne bi ponovo postavio na dužnost. Redovno su primali poverenike Supreme u svoje tribunale, koji su kontrolisali ispravnost postupaka.

Beležnici ili notari vodili su zapisnike na suđenjima i sva akta koja su se ticala procesa. Za vreme pretresa imali su predsedavajućeg (šp. alguazil), koji je bio čovek od ugleda i u čiju se moralnost nije sumnjalo.

Niži činovnici bili su pod nadležnošću alguazila, a najznačajniji su bili: glasnik suda (šp. nuncio), poslužitelj (šp. portero) i tamničar (šp. carcelero). Pored njih tu je bila i tajna policija koja je hvatala jeretike, i lekar koji je prisustvovao mučenjima u cilju izbegavanja smrtnih slučajeva.

Familijari su bili službenici inkvizicije koji nisu mogli pasti u ruke zakona. Često su ime inkvizicije upotrebljavali za postizanje ličnih ciljeva, pa su bili jako omraženi od strane naroda. Da bi se pristupilo bratstvu familijara, bilo je neophodno da ste stari hrišćanin, i da, kao ni vaši preci, niste osumnjičeni za jeres. Stoga, samo su ljudi koji su bili na dobrom glasu mogli pristupiti familijarima, a kao dokaz za to morali su uvek nositi punomoć koju su potpisala trojica inkvizitora. Nije bila retkost da su plaćali velike sume novca za tu čast.

Osim stalnih službenika tribunala povremeno su pozivani, po želji inkvizitora, stručnjaci laici (šp. consultoresa) ili učeni teolozi (šp. calificadoresa) kojima su davani teži slučajevi na razmatranje.

Više puta godišnje inkvizitori su posećivali svako pojedino mesto okruga za koji su zaduženi. Poseta je obično bivala unapred najavljena da bi se skupilo što je moguće više naroda. Kapije grada bi se pred njima otvarale i na raspolaganju su im stavljane sve zalihe grada. Gradske vlasti su se zaklinjale inkvizitorima na vernost. Od tog trenutka napuštanje grada bilo je strogo zabranjeno. Tada su svi stanovnici pozivani da izdaju jeretike i kažu sve što im se činilo sumnjivo. Ko nije imao ništa da saopšti, bio bi pod sumnjom. Nakon toga pristupalo se čitanju kletve, koja je glasila:

Isključujemo i proklinjemo i ime Oca, Sina i Svetoga Duha, na temelju zakona, sve jeretike u krilu naše svete katoličke crkve, sve koji ih pomažu i skrivaju, i predajemo ih sotoni... Neka su prokleti ma gde god bili, u gradu ili na selu, pri jelu ili pri piću, budni ili u snu, živi ili mrtvi. Bog neka im pošalje glad i kugu i neka budu omrznuti kod svih ljudi. Sotona neka im stoji s desne strane, a kod zadnjeg suda neka budu osuđeni na večno prokletstvo. Neka budu isterani iz svojih kuća, neka im njihovi neprijatelji uzmu imanja, njihove žene i deca neka ustanu protiv njih, neka im niko ne pomogne u nevolji. Neka budu prokleti svim kletvama Starog i Novog zaveta, neka padne na njih kletva Sodome i Gomore i neka ih spali njihova vatra. Zemlja neka ih proguta žive kao Datana i Abirama, zbog greha neposlušnosti. Neka budu prokleti kao Lucifer i svi đavoli pakla, da tamo moraju ostati sa Judom i vječno osuđenima, ako ne priznaju svoje grijehe, ne mole za milost i ne poprave svoj život.

Svedocima je, naravno, bilo zagarantovano da će se njihovo ime čuvati u tajnosti, što je bez izuzetaka ispunjavano. Objavljivan je rok od trideset do četrdeset dana, koji je jereticima dat da se sami prijave tribunalu, a bilo je i onih koji su to činili, uzdajući se u obećanu milost. Takvi su nazivani espontaneados.

Stručnjaci teolozi odlučivali su da li postoji osnova za tužbu ili ne, te su se sastajali sa inkvizitorima i fiškalom i u slučaju jednoglasnosti izdali rješenje o hapšenju šp. (clamosa). Nakon hapšenja fiškal bi pisao i zvaničnu tužbu koja se završavala molbom da se okrivljeni muči dok ne prizna krivicu. Svaki optuženik smeštan je u zasebnu ćeliju, okovan u lance, a jedino je ispovedniku bilo dozvoljeno da sa njim razgovara.

Uskoro nakon hapšenja zakazivano je glavno saslušanje. Od optuženog se jedino zahtevalo da prizna krivicu. Mogao je da naznači svedoke koji bi svedočili u njegovu korist, ali im se nije pridavala ni najmanja važnost. Ukoliko bi priznao krivicu do izvršenja presude nije dolazilo odmah, već se čekao svečani čin objavljivanja krivice, čin vere (port. auto da fe ili lat. sermo generalis). U većini slučajeva tokom procesa pribegavalo se mučenju da bi se izvuklo priznanje.

Mučenje se po pravilu moglo vršiti samo jednom, ali je postojala mogućnost nastavljanja ukoliko se nije dobilo priznanje. Metode mučenja bile su surove - do tada neviđene. Izmišljane su posebne sprave koje je koristila samo inkvizicija, a što je najgore, postojali su inkvizitori koji su istinski uživali u tom poslu i koji su se vodili Torkvemadinom logikom da je sažaljenje iskušenje koje hrišćanin mora da savlada.

Samo priznanje krivice, koje bi pod ovakvim uslovima svako dao, nije bilo dovoljno. Okrivljeni je prilikom mučenja morao da oda svaku pojedinost, da bi se moglo ustanoviti da li se ti podaci poklapaju sa izjavama svedoka. Priznanje dato na mučilištu moralo se sutradan ponoviti, a ukoliko bi se poricalo, mučenje bi se nastavljalo. Močenje se upražnjavalo sve do 1816. kada je ukinuto papskom bulom.

Oslobađanja od optužbi bila su vrlo retka i nisu označavala da je optuženi nevin, već samo da ne postoje valjani dokazi. Ukoliko bi se pronašli dokazi ili svedoci, proces bi se nastavljao. Formula za oslobađanje glasila je: Pošto mu zločin nije mogao biti dokazan, izrečen mu je ukor i opomenut je za budućnost.

Presude

Presude inkvizicije su mogle biti sledeće:

• Optuženi je mogao biti oslobođen, ali su takvi slučajevi bili veoma retki.
• Proces je mogao da bude suspendovan, odnosno, odložen. Tada bi optuženi bio pušten na slobodu, ali i dalje pod sumnjom i uz napomenu da se proces može nastaviti u svakom trenutku. Odlaganje je u stvari bilo način da se slučaj reši bez javnog priznanja da je došlo do greške i da je optuženi nedužan.
• Optuženi je mogao da bude proglašen krivim, i tada bi morao da se javno odrekne vere.
• Mogao je da bude i "pomiren", odnosno, na javnoj ceremoniji bi se mirio sa katoličkom crkvom.
• Najstroža kazna je bila smrt na lomači. Izvršenje se dešavalo javno. Ukoliko bi se osuđenik pokajao, pre spaljivanja bi ga ugušili, a ukoliko se ne bi pokajao, spaljivan je živ.
• Među lakše kazne spadali su progon na određeno vrieme, hadžiluk, bičevanje ili služenje u kraljevskoj galiji. Ustalio se običaj da se manji prekršaji mogu otplatiti novcem, tako da je ustanovljena tarifa. Konfiskacija imovine gotovo nikada nije izostajala, a bilo je i slučajeva da je kazne izvršavane tako što su optužene prodavali u roblje.

Inkvizicija je izvršila i podelu optuženika:

1. Negativo je bio onaj jeretik koji nije priznavao ništa i bio je spaljen kao nepopravljivi grešnik.
2. Diminuto je jeretik koji je premalo priznao i izdao premalo saradnika i obično je i on spaljivan.
3. Heresiarch (knez jeretika) je bio onaj koji ne samo da je bio jeretik, već je i druge podučavao krivom učenju. Pokajao se ili ne, živ je spaljivan.

Auto da fe

Čin vere ondnosno Auto de fe, bio je proces koji se zakazivao na velike praznike, nekoliko puta godišnje, kako bi što više vernika bilo prisutno. Predstavljao je najvišu službu jer je označavao pobedu crkve nad jereticima. Danima su se vernici skupljali iz okolnih mesta, jer su na taj dan dobijali oproštaj za svoje grehe, a pripreme za svečanost trajale su po nekoliko nedelja.

Na dan čina vere, na glavnom gradskom trgu, podizale bi se dve tribine: jedna je bila predviđena za inkvizitore i svetovnu vlast, a druga za jeretike. Uoči samog događaja odvijala se velika priprema, prilikom koje je inkvizitor nosio veliki zeleni krst, drugi redovnik beli krst, a familijari zastavu inkvizicije. Iza zastave išlo je sveštenstvo. Zeleni krst se stavlja na oltar, gde ga dominikanci čuvaju do sutrašnje svečanosti, a beli krst nosi se do lomače, koja je obično bila izvan grada. U devet sati uveče inkvizitor je odlazio u zatvor i saopštavao okrivljenima presude.

Rano ujutru, na oltaru na kojem se nalazi zeleni krst, služi se misa. Osuđenicima se za to vreme daje doručak, nakon kojeg im oblače sanbenito (šp. sanbenito - posebna haljina za osuđenike) i na glavu im stavljaju korozu (šp. coroza - šiljata kapa oslikana scenama iz pakla). Praćeni familijarima, osuđenici odlaze na tribinu namenjenu za njih. Toga dana svetovna vlast se u potpunosti podređuje inkviziciji, tako da je ona gospodar grada. Nakon što su svi zauzeli mesta, počinju propovedi, a po završetku, glasnik inkvizicije čita zakletvu koja je obavezivala sve prisutne da joj se pokoravaju. Ukoliko bi kralj bio prisutan, najstariji inkvizitor bi odlazio do njega i zahtevao bi da pročita zakletvu. Po čitanju zakletve, optuženi su pozivani jedan za drugim i izricana im je presuda i dalje su predavani svetovnoj vlasti na izvršenje.

Čin vere završavao se ceremonijom odricanja i izmirenja sa crkvom jeretika koji su se pokajali. Sa krsta je skidan crni veo, a zeleni krst je vraćan u sedište inkvizicije. Ceremonija je nastavljana sutradan kada su pokajnici javno šibani, a nakon toga odvođeni u tamnicu. Pri spaljivanju na lomači nije blo prisutnih sveštenika, osim posebnog izaslanika tribunala inkvizicije.

Osim velikog auto da fe-a, postojao je i mali nazvan auto particular ili autillo. Obavljao se najčešće u crkvama ili u prostorijama inkvizicije, i to u slučajevima kada se radilo o manjoj jeresi ili u slučajevima kada se zbog malog broja vernika nije isplatilo održavati veliki čin vere.

Literatura

• Alcalá, Ángel (2001). Literatura y Ciencia ante la Inquisición Española. Ed. del Laberinto. ISBN 978-84-87482-96-0. 
• Delimo, Žan (1993). Katolicizam između Lutera i Voltera. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. 
• Komelja, Beatris; Bukvić, Biljana (2003). Španska inkvizicija. Clio. ISBN 978-86-7102-087-9. 
• Olmo, Miguel Ángel García (2009). Las Razones de la Inquisición Española: Una Respuesta a la Leyenda Negra. Almuzara Estudios S A. ISBN 978-84-92573-73-8. 

Spoljašnje veze

• Lomače španske inkvizicije: Tajna dokumenta inkvizicije (TV Istorija - Zvanični jutjub kanal)