Википедија

Шпаргла

Špargla (lat. Asparagus officinalis), vrsta poznata još i kao šparoga, asparagus, vilina metla, kalenac, biljuš i dr. je višegodišnja zeljasta biljka. Iako je kod nas nepravedno zapostavljena, širom sveta koristi se kao zdravo i ukusno prolećno povrće. Od davnina se koristi i u narodnoj medicini. Neke osobe ne podnose šparglu, tako da njen sok kod takvih osoba može izazvati alergijske reakcije kakve su: upala kože, kijanje, suzenje očiju i gušenje slično astmi.[4]

Špargla
Biljni delovi, botanička ilistracija
Naučna klasifikacija uredi
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Monocotyledones
Red: Asparagales
Porodica: Asparagaceae
Potporodica: Asparagoideae
Rod: Asparagus
Vrsta:
A. officinalis
Binomno ime
Asparagus officinalis
Sinonimi[2]
  • Asparagus altilis (L.) Asch.
  • Asparagus caspius Schult. & Schult.f.
  • Asparagus esculentus Salisb.
  • Asparagus fiori Sennen
  • Asparagus hedecarpus Andrews ex Baker"
  • Asparagus hortensis Mill. ex Baker
  • Asparagus littoralis Steven
  • Asparagus oxycarpus Steven
  • Asparagus paragus Gueldenst. ex Ledeb.
  • Asparagus polyphyllus Steven ex Ledeb.
  • Asparagus sativus Mill.
  • Asparagus setiformis Krylov
  • Asparagus vulgaris Gueldenst. ex Ledeb.
Špargle na mozaiku iz vremena Starog Rima
Spoljašnji video-zapis
Francuski kuvar; špargle od vrha do dna, Džulija Čajld, 25. april 1966, 29:16, WGBH Open Vault[3]
Špargla
Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz)
Energija85 kJ (20 kcal)
4 g
Šećeri1,88 g
Prehrambeno vlakno2,1 g
0,12 g
2,2 g
Vitamini
Vitamin A ekv.
(5%)
38 μg
(4%)
449 μg
710 μg
Tiamin (B1)
(12%)
0,143 mg
Riboflavin (B2)
(12%)
0,141 mg
Niacin (B3)
(7%)
0,978 mg
Vitamin B5
(5%)
0,274 mg
Vitamin B6
(7%)
0,091 mg
Folat (B9)
(13%)
52 μg
Holin
(3%)
16 mg
Vitamin C
(7%)
5,6 mg
Vitamin E
(7%)
1,1 mg
Vitamin K
(40%)
41,6 μg
Minerali
Kalcijum
(2%)
24 mg
Gvožđe
(16%)
2,14 mg
Magnezijum
(4%)
14 mg
Mangan
(8%)
0,158 mg
Fosfor
(7%)
52 mg
Kalijum
(4%)
202 mg
Natrijum
(0%)
2 mg
Cink
(6%)
0,54 mg
Link to USDA Database entry
Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle.
Izvor: NDb USDA

Nekada je bila klasifikovana u porodicu ljiljana, poput srodnih Allium vrsta, luka i belog luka. Međutim, genetska istraživanja stavljaju ljiljane, Allium i šparoge u tri odvojene porodice — Liliaceae, Amaryllidaceae, i Asparagaceae — Amaryllidaceae i Asparagaceae su grupisane zajedno u red Asparagales. Izvori se razlikuju u pogledu izvornog spektra Asparagus officinalis, ali generalno obuhvataju većinu Evrope i zapadnu umerenu Aziju.[5][6][7][8] Široko se uzgaja kao povrtarska kultura.

Poreklo uredi

Veruje se da špargla potiče sa Istoka, odakle je još pre nove ere preneta u Evropu. Poznato je da se u Starom Rimu već gajila u kulturi kao povrće, o čemu svedoče i freske otkrivene u Pompejima. Prema nekim istorijskim izvorima još su Stari Grci i Egipćani upotrebljavali šparglu i kao jestivu i kao lekovitu biljku. Danas je u kulturi veoma rasprostranjena širom sveta i različite sorte uzgajaju se kao povrće.[9]

Opis vrste uredi

Špargla je je višegodišnja, trajnica sa jako razgranatim i razvijenim korenovim sistemom, sa brojnim rizomoma.[4] Stabljike su tanke, razgranate, pri dnu deblje i odrvenele. Mogu narasti do 1,5 m visine (u kulturi i više). Listovi su sitni, ljuspasti i u njihovim pazusima nalaze se pramenovi listolikih, igličastih izdanaka (filokladije).[9]

Cvetovi su sitni, beli, jednopolni, dvodomi [a] i oprašuju ih pčele. Cvetovi se ne mogu međusobno samooprašiti. Vise na dugim drškama, pojedinačni ili po dva zajedno. Razvijaju se u aprilu i maju na staništima na kojima rastu samoniklo. U oblastima gde se gaje i ne mogu rasti u prirodi cvetaju do avgusta. Plod je crvena, okruglasta bobica veličine graška.[9] Nejestiva je. Seme je zrelo oko mesec dana po precvetavanju.[10]

  •  
    Špargla na staništu u Ukrajini
  •  
    Razgranati korenov sistem sa rizomima
  •  
    Izdanak samonikle špargle
  •  
    Razgranato stablo sa listovima
  •  
    Cvetovi
  •  
    Zreli plodovi

Špargla kao samonikla biljka uredi

Špargla u prirodi raste podjednako dobro na lakim (peskovitim), srednje teškim (ilovastim) i teškim (glinovitim) zemljištima. Takođe je indiferentna prema pH vrednosti zemljišta, a podnosi i zaslanjeno. Voli vlažno, ali dobro raste i na suvom. Može da raste u polusenci (svetle hrastove šume[9]) ili na otvorenim položajima. Primećeno je da špargla u prirodi privlači divljač.[10] Šparoga i još neke vrste asparagusa mogu se naći kao samonikle u oblasti Mediterana.[11]

Gajenje špargle uredi

Kao povrće i lekovita biljka špargla se uzgaja više od 2000 godina. Lako se gaji u svakoj dobroj baštenskoj zemlji, a preferira bogatu, dobro dreniranu peščanu ilovaču na sunčanim položajima. Toleriše zemljišta sa pH vrednošću od 4,3 do 8,2. Razmnožava se setvom semena, iz rasada i deobom bokora. Gaji se u toplim i hladnim lejama. Zelene sorte lakše je uzgojiti nego bele.[12] Kod berbe ne treba pobrati previše izdanaka, kako se biljka ne bi oslabila za rast u narednim godinama. Dobro održavani bokor špargle može davati kvalitetne izbojke i do 20 godina.[10]

Špargla se često gaji kao luksuzno povrće i postoje brojne različite sorte. Zahvalna je kultura za sve popularniju organsku proizvodnju.[12] U leji se dobro slaže sa paradajzom, peršunom i bosiljkom. Paradajz i špargla pružaju jedan drugom zaštitu od insekata nametnika.[10]

  •  
    Različite sorte špargle
  •  
    Mladi izbojci u hladnim lejama
  •  
    Berba špargli sa toplih leja
  •  
    Zemlje najveći proizvođači špargle u 2005. godini

Upotreba špargle uredi

Upotreba u kulinarstvu uredi

U ishrani se upotrebljavaju mladi izdanci. Beru se rano u proleće, dok su još sočni. Stariji izdanci sadrže mnogo celuloze, pa su drvenast i teško svarljivi. Gajeni oblici špargle imaju deblje i sočnije izbojke od onih ubranih u prirodi.[9]

Mladi izbojci špargle mogu se konzumirati sirovi, u različitim salatama ili kuvani kao varivo. Takođe se mogu i konzervisati. U kulinarstvu se smatraju specijalitetom. Sladunjavog su mirisa i ukusa i malu kalorijsku vrednost. Izuzetno su bogate mineralima (posebno kalijumom, fosforom, sumporom, kalcijumom i magnezijumom). Sadrže i mikroelemente, a od vitamina vitamin C, karotin i vitamine B kompleksa.[12] Dobar su izvor proteina i dijetetskih vlakana.[10]

Špargla kao lekovita biljka uredi

Kao lekovita droga prikupljaju se koren i rizom (Asparagi rhizoma et radix). Njihova upotreba u narodnoj medicini datira još iz starog veka. Imaju povoljan uticaj na rad creva, bubrega i jetre. Blagotvorno deluju na srčani i nervni sistem. Sadrži asparigin, arginin, holin, manan, saponin i helidonsku kiselinu.[4] Podzemni delovi se prikupljaju kasno u proleće, nakon što su izdanci pobrani, a za kasniju upotrebu se suše.[10]

Kao lekovita droga ređe se koriste i mladi izdanci, a veruje se da i seme ima izvesne antibiotske osobine.[10]

Ostale primene uredi

Prženo seme špargle, u kome ima 15% masnog ulja, može se upotrebiti kao zamena za kafu.[9] Biljka sadrži asparagusnu kiselinu, koja ispoljava insekticidno dejstvo u borbi protiv nematoda. Medonosna je biljka.[10]

Efekti na urin uredi

Efekat konzimacije špargle na urin koji se nakon toga izlučuje dugo bio poznat:

[Špargle] izazivaju snažan i neprijatan miris u urinu, kao što svi znaju.

— Traktat o svim vrstama hrane, Luj Lemeri, 1702[13]

špargle... deluju na urin neprijatnim mirisom (posebno ako se poseku kada su bele) i zbog toga su neki lekari sumnjali da nisu pogodne za bubrege; kada postanu starije i počnu da se granaju, ona gube ovo svojstvo; ali onda nisu tako prijatne.

— „Esej o prirodi hrane“, Džon Arbatnot, 1735.[14]

Nekoliko pojedenih stabljika špargle daće našem urinu neprijatan miris...

— „Pismo Kraljevskoj akademiji u Briselu“, Bendžamin Frenklin, oko 1781[15]

Špargla "...pretvara nokšir u bočicu parfema."

— Marsel Prust (1871–1922)[16]

Špargla sadrži asparagusnu kiselinu. Kada se povrće svari, nastaje grupa isparljivih jedinjenja koja sadrže sumpor.[17]

Špargla se jede i kultivira najmanje dva milenijuma, ali veza između mirisnog urina i konzumiranja špargle nije opisana sve do kasnog 17. veka kada su đubriva bogata sumporom postala uobičajena u poljoprivredi.[18] Studije manjeg obima su primetile da miris „špargne mokraće“ nisu proizvodili svi pojedinci, a procene u vezi sa udelom populacije koja se izlučuje metabolite zadaha (prijavljuju primetan zadaz urina od špargle nakon konzumacije špargle) kreće se od oko 40%[19] do čak 79%.[20][21] Jedan noviji rad je potvrdio da mali deo pojedinaca ne proizvodi špargni urin, a među onima koji to čine, neki ne mogu da otkriju miris zbog polimorfizma jednog nukleotida unutar grupe olfaktornih receptora.[22]

Postoji debata o univerzalnosti stvaranja sumpornog mirisa, kao i o sposobnosti da se on otkrije. Prvobitno se smatralo da je to zato što su neki ljudi varili šparoge drugačije od drugih, te su neki izlučivali mokraću jakog zadaha nakon što su jeli špargle, a drugi nisu. Tokom 1980-ih, tri studije iz Francuske,[23] Kine i Izraela objavile su rezultate koji pokazuju da je stvaranje zadaha urina iz špargle uobičajena ljudska karakteristika. Izraelska studija je otkrila da od njihovih 307 ispitanika, svi oni koji mogu da namirišu „špargni urin“ mogu da ga otkriju u urinu svakog ko je jeo šparogu, čak i ako osoba koja je proizvela nije mogla da to otkrije zadah.[24] Jedna studija iz 2010. godine[25] otkrila je varijacije u proizvodnji zadaha urina i u sposobnosti otkrivanja mirisa, ali da one nisu bile usko povezane. Smatra se da većina ljudi proizvodi jedinjenja zadaha nakon što konzumacije špargle, ali različite sposobnosti različitih pojedinaca da otkriju zadah pri rastućem razblaženju sugerišu genetski određenu specifičnu osetljivost.[26][27][28]

Kompanija 23andMe objavila je 2010. godine studiju o povezanosti genoma o tome da li su učesnici „ikad primetili neobičan miris kada [oni] mokre nakon što su jeli špargle“.[29] Ova studija je istakla jednonukleotidni polimorfizam (SNP) u grupi mirisnih gena povezanih sa sposobnošću otkrivanja mirisa. Iako ovaj SNP nije objasnio svu razliku u detekciji među ljudima, on pruža podršku teoriji da se genetske razlike javljaju u mirisnim receptorima što dovode do toga da neki ljudi ne mogu da namirišu ova jedinjenja zadaha.

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Cvetovi su ili muški ili ženski, ali samo jedan pol se nalazi na jednoj biljci. Ukoliko se biljke gaje radi dobijanja semena, moraju se jedna do do druge gajiti i muške i ženske jedinke[10]

Reference uredi

  1. ^ Kell, S.P., Rhodes, L. & Maxted, N. 2016. Asparagus officinalis. The IUCN Red List of Threatened Species 2016: e.T176377A19392993. https://dx.doi.org/10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T176377A19392993.en.
  2. ^ „The Plant List, Asparagus officinalis L.”. 
  3. ^ „The French Chef; Asparagus From Tip to Butt”. The Julia Child Project. WGBH Open Vault. 25. 4. 1966. Pristupljeno 16. 9. 2016. 
  4. ^ a b v Tucakov 1984, str. 683
  5. ^ Plants of the World Online. (n.d). „Asparagus officinalis L.”. Royal Botanic Gardens, Kew. Pristupljeno 31. 5. 2018. 
  6. ^ Flora Europaea. (n.d). „Asparagus officinalis”. Royal Botanic Garden Edinburgh. Pristupljeno 19. 5. 2010. 
  7. ^ Euro+Med Plantbase Project. „Asparagus officinalis”. Botanic Garden and Botanical Museum Berlin-Dahlem. Arhivirano iz originala 11. 8. 2011. g. Pristupljeno 19. 5. 2010. 
  8. ^ „Asparagus officinalis”. Germplasm Resources Information Network (GRIN). ARS, USDA. Pristupljeno 19. 5. 2010. 
  9. ^ a b v g d đ Grlić 1986, str. 60−61
  10. ^ a b v g d đ e ž z „Asparagus officinalis - L.”. Plants For A Future. Pristupljeno 15. 12. 2016. 
  11. ^ „Asparagus officinalis (garden asparagus)”. KEW - Royal Botanical Garden. Arhivirano iz originala 10. 02. 2017. g. Pristupljeno 15. 12. 2016. 
  12. ^ a b v Ognjenović 2004, str. 127
  13. ^ McGee, Harold (2004). „6”. McGee on Food and Cooking. Hodder and Stoughton. str. 315. ISBN 978-0-340-83149-6. 
  14. ^ Arbuthnot, J. (1735). An Essay Concerning the Nature of Aliments (3rd izd.). London: J. Tonson. str. 64261—262. 
  15. ^ Franklin, Benjamin (c. 1781). „Letter to the Royal Academy of Brussels”. Arhivirano iz originala 2012-12-15. g. 
  16. ^ From the French "[...] changer mon pot de chambre en un vase de parfum", Du côté de chez Swann, Gallimard, 1988.
  17. ^ Stromberg, Joseph. „Why Asparagus Makes Your Urine Smell”. smithsonianmag.com. 
  18. ^ Mitchell, S. C. (2001). „Food idiosyncrasies: Beetroot and asparagus”. Drug Metabolism and Disposition. 29 (4): 539—543. PMID 11259347. 
  19. ^ Allison, A. C.; McWhirter, K. G. (1956). „Two unifactorial characters for which man is polymorphic”. Nature. 178 (4536): 748—749. Bibcode:1956Natur.178..748A. PMID 13369530. S2CID 4168673. doi:10.1038/178748c0. 
  20. ^ Sugarman, J.; Neelon, F. A. (1985). „You're in for a treat: Asparagus”. North Carolina Medical Journal. 46 (6): 332—334. PMID 3860737. 
  21. ^ van Hasselt, J. G. C.; Elassaiss-Schaap, J.; Ramamoorthy, A.; Sadler, B. M.; Kasichayanula, S.; Edwards, Y.; van der Graaf, P. H.; Zhang, L.; Wagner, J. A. (2016). „The proof is in the pee: Population asparagus urinary odor kinetics”. PAGE: Abstracts of the Annual Meeting of the Population Approach Group in Europe. 25. ISSN 1871-6032. Pristupljeno 7. 7. 2016. 
  22. ^ Pelchat, M. L.; Bykowski, C.; Duke, F. F.; Reed, D. R. (2011). „Excretion and perception of a characteristic odor in urine after asparagus ingestion: A psychophysical and genetic study”. Chemical Senses. 36 (1): 9—17. PMC 3002398  . PMID 20876394. doi:10.1093/chemse/bjq081. 
  23. ^ C. RICHER; N. DECKER; J. BELIN; J. L. IMBS; J. L. MONTASTRUC; J. F. GIUDICELLI (maj 1989). „Odorous urine in man after asparagus”. Br. J. Clin. Pharmacol. 27 (5): 640—1. PMC 1379934  . PMID 2757887. doi:10.1111/j.1365-2125.1989.tb03431.x. 
  24. ^ S. C. MITCHELL (maj 1989). „Asparagus and malodorous urine”. Br. J. Clin. Pharmacol. 27 (5): 641—2. PMC 1379935  . PMID 2757888. doi:10.1111/j.1365-2125.1989.tb03432.x. 
  25. ^ Pelchat, M. L.; Bykowski, C.; Duke, F. F.; Reed, D. R. (2010). „Excretion and Perception of a Characteristic Odor in Urine after Asparagus Ingestion: a Psychophysical and Genetic Study”. Chemical Senses. 36 (1): 9—17. PMC 3002398  . PMID 20876394. doi:10.1093/chemse/bjq081. 
  26. ^ „The scientific chef: asparagus pee”. The Guardian. 23. 9. 2005. Arhivirano iz originala 4. 5. 2007. g. Pristupljeno 21. 4. 2007. 
  27. ^ Hannah Holmes. „Why Asparagus Makes Your Pee Stink”. Discover.com. Arhivirano iz originala 29. 2. 2008. g. 
  28. ^ Lison M, Blondheim SH, Melmed RN (1980). „A polymorphism of the ability to smell urinary metabolites of asparagus”. Br Med J. 281 (6256): 1676—8. PMC 1715705  . PMID 7448566. doi:10.1136/bmj.281.6256.1676. 
  29. ^ Eriksson N, Macpherson JM, Tung JY, Hon LS, Naughton B, Saxonov S, Avey L, Wojcicki A, Pe'er I, Mountain J (2010). Gibson G, ur. „Web-Based, Participant-Driven Studies Yield Novel Genetic Associations for Common Traits”. PLOS Genet. 6 (6): e1000993. PMC 2891811  . PMID 20585627. doi:10.1371/journal.pgen.1000993. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Špargla na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Špargla.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шпаргла&oldid=27553282”