Pribadača

Pribadača (takođe: čioda; špenadla, nem. Stecknadel) nazivi su za iglu koja služi za privezivanje, odnosno pribadanje više odvojenih tekstilnih materijala. Pravi se od metalnih legura i ima ulogu u šivenju. Slične igle se koriste dugi niz milenijuma, a u srednjem veku su bile veoma skupe. Ne treba je mešati sa kancelarijskim priborom kao što su rajsnadla i sigurnosna igla.

Prosta pribadača

Opšte odlike

Pribadača je posebna vrsta igle. Ona ima dugo, glatko i valjkasto telo sa dve završne tačke, napravljeno od čelika, bakra, mesinga, plastike ili sličnog materijala. Kao i kod obične igle, jedna tačka je oštra. Međutim, druga nema uho kroz koje se provlači konac, već veliki loptasti komad metalne legure ili plastike. Sama čioda može biti tanja od obične igle, a obično je i nešto kraća.

Pravi se izvlačenjem tanke žice, oštrenjem njenog vrha i dodavanjem glave. Na isti način se proizvode ekseri, ali oni su obično veći, deblji i grublji, te bi njihovo korišćenje u svrhe šivenja u potpunosti uništilo tekstil.

Upotreba pribadače je jednostavna, ali njeno korišćenje, kao u slučaju svake igle, zahteva određeni oprez (što najčešće rešava naprstak), jer je usled specifične strukture (tanko a oštro telo) lako nabosti se na nju. Naime, tokom porubljivanja, a pre fircanja i šivenja, njome se radi lakšeg rukovanja spajaju delovi tekstila, i to na sledeći način. Oštrim vrhom, probada se materijal kroz koji telo igle prolazi. Pritom veličina glave povećava površinu koju švalja može da zahvati.

Istorija

Na jednoj strani zaobljene igle za šivenje koriste se već nekoliko hiljada godina. Prvobitno, pravili su ih Sumerci (5000. pre nove ere) od gvožđa i kostiju, a sve u nastojanju da spreče spadanje odeće. Kasnije su ove pribadače korišćene i u svrhe pravljenja svežnjeva papira od odvojenih listova. Tako je nastao i prvi knjiški povez, ali i prvi pričvršćivač odeće.

Pet raznobojni primeraka

Savremene pribadače (misli se na one iz istorijskog perioda, iz nove ere) izvorno su se pravile od mesinga, čvrstoga metala od koga se pravi bižuterija. Mnogo jači čelik ubrzo je smenio mesing u ovoj upotrebi, ali je imao značajan nedostatak — veoma brzo je rđao, a taj proces nije se mogao sprečiti (naime, u to vreme nisu postojali nerđajući čelici). Tako je otpočela proizvodnja za tadašnje standarde visokokvalitetnih čioda od nikla, ali i on je pokazao sklonosti ka rđanju pri visokoj vlažnosti vazduha. Po pitanju kućne upotrebe, sve vreme su se upotrebljavale čelične igle. Običnim ljudima njihovo rđanje nije smetalo, jer su u svakom slučaju bile jednokratne. Koristile su se pri šivenju odeće, što nije nužno bio svakodnevni posao.

Srednji vek je u Evropu doneo „mračno doba“, čiji deo predstavlja i ekonomska kriza i visoka cena metala. Tada su pribadače bile veoma skupe i nedostupačne, te su muževi ženama predavali ograničenu sumu novca za kupovinu ovog alata. Tako se u nekoliko zapadnoevropskih jezika odomaćio termin „čiodin novac“ u značenju džeparca koji muž daje svojoj ženi. U isto vreme, pribadače su bile jedan od najvrednijih poklona koje je zaljubljeni momak mogao pokloniti devojci kojoj se udvara. Obično su darivane zabodene u maštovito ukrašeni papir.

Mnogi slični predmeti se pogrešno poistovećuju sa pribadačom. Tako je Volter Hant 10. aprila 1849, želeći da otplati dug od petnaest dolara, patentirao sigurnosnu iglu, koja, iako se može okarakterisati kao slična čiodi i spajalici, nije isti predmet kao one. Još neki od alata sa kojima se čiode mešaju jesu rajsnadle, koje je Edvin Mur osmislio oko 1900. godine za potrebe označavanja lokacija na karti. Ipak, one su deblje, manje, kancelarijski su pribor i sličnije ekseru nego igli.

Literatura

• Bidgman, Roger (2002). 1000 Inventions & Discoveries. New York: Dorling Kindersley Publishing. str. 126. ISBN 978-1405314190. 
• Parmley, Robert (1977). Standard handbook of fastening and joining. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0070485891. 
• Petroski, Henry (1993). The Evolution of Useful Things. New York: Knopf. str. 53. ISBN 978-0679740391.