Šunjata

Praznina ili šunjata (sanskrit: शून्यता śūnyatā, pali: suññatā) u budizmu znači ništavnost svih pojava, jer prolaznost njihovih oblika znači da one ne poseduje trajnu bit ili sopstvo (nesopstvo).[1]

Baš kao što učenje o nesopstvu poriče da postoji sopstvo, tako i učenje o praznini znači da je svet ništa.[2] Budizam ne negira postojanje mnoštva pojava, već tvrdi da su te pojave prazne, jer nemaju postojanje po sebi, odnosno vlastito bivanje (svabhava). Prema Budinom učenju, razumevanje ništavnosti pojava vodi mudrosti i unutrašnjem miru.

Glavni spor u ranoj budističkoj filozofiji ticao se prirode realnosti, za koju je škola praznine tvrdila da je »praznina«, a škola svesti da je nepodeljena svest.[3] Pojam praznine je igrao ključnu ulogu u razvoju mahajana budizma.[2] Mahajana posebno ističe važnost uviđanja ništavnosti, što vodi potpunoj slobodi.[1]

EtimologijaUredi

U osnovi pojma šunjata nalazi se reč šunja (pali: sunna, sanskrit: śūnya), koja označava nulu u matematici,[4] odnosno ništa, prazno (iskonski prazno, ne prazno od nečega).[5] Iz toga je izvedena imenica ženskog roda (pali: sunnata, sanskrit: šunjata), u značenju praznina, ništavilo, stanje ničega.[5]

U klasičnim primerima, usmerenim prvenstveno protiv vere u "suštinu" iza pojava, često se interpretira kao “ispraznost”.[6]

Budino učenjeUredi

 
Ovaj svet je ništa po sebi i za sebe.

Gotama Buda je učio da je ovaj svet ništa. Na pitanje učenika: »Zašto se kaže ovaj svet je ništa?« Buda odgovara:


Prema Budinom učenju, svako ko prozre ništavnost sveta i sam dostiže stanje ništavnosti:


Za onoga ko je postigao nirvanu, Buda je govorio da mu je „pašnjak praznina“ (Dhammapada, 93).

Razvoj pojmaUredi

Rani budizamUredi

U teoriji spoznaje ranog budizma, šunja označava objektivnu stranu.[5] U ranom budizmu, na primer u palijskim nikajama, praznina se prvenstveno tiče svetovnog iskustva i kaže se da je tok bivanja lišen trajne vrednosti i samosvojnosti. Spoljna zadovoljstva i čulno opažljivi objekti su lišeni sopstvenog postojanja i stoga nevredni čovekove krajnje predanosti.[1]

MadhjamakaUredi

Između 200. i 100. godine p. n. e. neki indijski budisti su toliko isticali ništavnost čulnih pojava da su ih prozvali šunjavadini (»pobornici ništavila«). Oni su tvrdili da nisu samo čulni objekti lišeni realnosti, već da su ništavni i takvi filozofski pojmovi kao što su buda, nirvana i dharma. Šunjavadini su kritikovali tvrdnje da ima posebnih stvari, ideja ili procesa, koji postoje zahvaljujući svojoj suštinskoj prirodi.

Učenje o šunjati je razrađeno u madhjamika školi mahajanskog budizma, koju je osnovao Nagarđuna krajem 2. veka. Pristalice madhjamike su sistematski kritikovali sva filozofska stanovišta. Smatrali su da ljudi iz temelja pogrešno doživljavaju sve objekte percepcije (fenomene). Umne predstave i jezički pojmovi, koje su za ljude obično izvor značenja, imaju moć da vezuju ljude za njihove sopstvene predstave i apstrakcije, bez razumevanja prirode iza. Uzrok tom pogrešnom opažanju je psihološka sklonost prianjanju za sve objekte opažanja kao da oni zaista postoje kao nezavisni entiteti. Međutim, na najdubljem nivou, nema prianjanja uz duhovnu nastrojenost koja uočava razlike. Oni koji su u stanju da se oslobode svojih ideja i shvatanja, uviđajući da sve potiče iz međusobne uslovljenosti (pratića-samutpada), mogu da pojme šunjatu i da budu slobodni. »Sveobuhvatna praznina« nije odbacivanje posebnih aktualnosti ili pojmova, već uviđanje da su oni potekli iz međuzavisne uslovljenosti i da stoga nestaju.[1]

ViđnanavadaUredi

Oko 5. veka neki budisti, iako priznaju da se pojave odlikuju nesuštastvenošću, počinju da tragaju za pozitivnijom formulacijom ovog iskustva. Oni su takođe svet smatrali ništavnim, jer je »bez uporišta« (nir-alambana) izvan svesti.[9] Tvrdili su da je samo svest (viđnana) stvarna, zbog čega je njihova škola nazvana viđnana-vada, poznata i kao jogačara, po upražnjavanju joge. Jogačare smatraju »svest po sebi« kao izvor celokupnog opažanja i moći stvoranja oblika.

Prema jogačarama, pojava iluzije pokazuje da svest može imati sadržaj bez odgovarajućeg objekta izvan sebe, što pokazuje „samosadržanu prirodu svesti“.[10] Iako se obična ljudska svest zapliće u obmane i priviđenja, istinska svest je izvan takvih zapetljanosti; ona je poput praznog prostora. Glavna duhovna ove škole je bila »upoznaj sopstvenu svest«, što je značilo: isprazni iz sebe sve što nije »izvorna prava svest«.[1]

ČanUredi

Kineski č'an budista Šenhui upitan: »Što je ništavilo?» odgovara: »Ako kažeš da postoji onda sigurno pretpostavljaš obeležja čvrstoće i otpornosti, a ako kažeš da je to nešto što ne postoji, kakvu onda tražiš pomoć od tog pojma?«

KritikeUredi

Među prvim strujama u ranom budizmu nalazimo i na suprotan stav šunjata-vadi, da „sve jeste“ (sarvam-asti), po kojem glavna realistička škola dobija naziv sarvasti-vada.[11]

LiteraturaUredi

  • Rada Iveković, Rana budistička misao, Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo, 1977.
  • Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  • Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd, 2004.
  • Kelsang Gyatso, Ocean nektra: Mudrost i suosjećanje u mahajanskom budizmu. Budistički centar Kailash, Tharpa Hrvatska, Split, 2005.
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad, 2006.

IzvoriUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Šunjata, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
  2. 2,0 2,1 Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. стр. 80–84.
  3. ^ Tuči 1982, стр. 122–129.
  4. ^ „THE CONCEPT OF ŚŪNYA”. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2013. Приступљено 22. 08. 2015. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Rada Iveković, Rana budistička misao. Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. 1977. pp. 131-152.
  6. ^ Čedomil Veljačić » Budizam » Nekoliko spornih tema
  7. ^ Suñña sutta Архивирано на сајту Wayback Machine (27. октобар 2009), Приступљено 30. 4. 2013.
  8. ^ Majjhima nikaya, Cula-suññata sutta, Приступљено 30. 4. 2013.
  9. ^ Jogačara, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  10. ^ T R V. Murti, The Central Philosophy of Buddhism (1955), 13. pogl.
  11. ^ Šunjata, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.

Види јошUredi

Спољашње везеUredi