24 časa Le Mana (fr. 24 Heures du Mans) je najstarija trka sportskih automobila i izdržljivosti na svetu koja se održava od 1923. godine u blizini gradića Le Man, u Francuskoj.[1] Smatra se jednom od najprestižnijih automobilskih trka u svetu i nazvana je „velikom trkom izdržljivosti i efikasnosti“.[2]

Staza trke 24 časa Le Mana
Staza trke 24 časa Le Mana

Trku organizuje Automobile Club de l'Ouest , a održava se na stazi Circuit de la Sarthe, koji sadrži mešavinu zatvorenih javnih puteva i namenskih delova trkačke staze, u kojima trkačke ekipe moraju izbalansirati zahteve za brzinom sa sposobnošću automobila da rade 24 sata bez mehaničkih kvarova. Od 60 automobila koji su se kvalifikovali za trku 2018. godine, 41 automobil je bio u trci u punom trajanju.[3]

Svrha trke

uredi

Grand Prix trke su bile dominantni oblik moto sporta širom Evrope, Le Man je dizajniran da predstavi drugačiji test. Umesto da se fokusiraju na sposobnost automobilske kompanije da izgrade najbrže mašine, 24 sata Le Mana će se umesto toga koncentrisati na sposobnost proizvođača da grade sportske, ali i pouzdane automobile. To je ohrabrilo inovaciju u proizvodnji pouzdanih i ekonomičnih vozila, jer za trke izdržljivosti su potrebni automobili koji traju.

Naftna kriza početkom 1970-ih navela je organizatore da usvoje formulu ekonomičnosti goriva koja je poznata i kao grupa C koja je ograničavala količinu goriva za koji je svaki automobil bio dozvoljen. Iako je kasnije napušten, ekonomičnost goriva ostaje važna jer novi izvori goriva smanjuju vreme provedeno na stajalištima na stazama. Takve tehnološke inovacije su imale efekat smanjivanja i mogu se ugraditi u automobile široke potrošnje. To je takođe dovelo do bržih i egzotičnijih superautomobila jer proizvođači nastoje razviti brže automobile kako bi ih razvili u još brže GT automobile.

Trka se održava u junu, što ponekad dovodi do veoma vrućih uslova za vozače, posebno u zatvorenim vozilima sa lošom ventilacijom; kiša se obično desi za vreme trke. Trka počinje sredinom popodneva i završava sutradan u isti čas kada je trka startovala prethodnog dana.[4] Tokom 24 sata savremeni takmičari često pređu razdaljine veće od 5000 km.

 
Staza Le Mana

Vozači i trkački timovi teže brzini i izbegavanju mehaničkih oštećenja, kao i upravljanju potrošnim materijalom automobila, pre svega gorivom, gumama i kočnim materijalima. Takođe se testira izdržljivost, s tim što vozači često voze duže od dva sata, pre nego što ih drugi vozač može odmeniti tokom zaustavljanja dok jedu i odmaraju. Postojeći propisi nalažu da tri vozača dele svako konkurentno vozilo.

U početku, trka je predstavljala automobile pošto su se prodavali široj javnosti, a zatim su se nazivali "Sportski automobili", za razliku od specijalizovanih trkačkih automobila koji se koriste u trkama za Grand Pri.

Automobili

uredi

U trci je oko 60 takmičara. Svaki automobil je morao da ima najmanje dva sedišta, ali u poslednje vreme automobilima je potrebna samo mogućnost smeštaja drugog sedišta u kabini, a ne samog sedišta. Nije dozvoljeno više od dva vrata; Otvoreni automobili u kabini ne zahtevaju vrata.

 
Tom Kristensen koji je 9 puta osvojio trku

Tradicija i pravila

uredi

Iako je većinu svog postojanja trka bila deo Svetskog prvenstva u sportskim automobilima, trka je imala drugačije propise iz bezbednosnih i takmičarskih razloga delimično zbog svoje dužine trajanja. Tokom mnogih decenija, automobilima je trebalo da se trkaju najmanje sat vremena pre nego što im je dozvoljeno da ponovo pune tečnosti za automobil, kao što su ulje ili rashladna tečnost, sa izuzetkom goriva. Ovo je bio pokušaj da se pomogne u povećanju efikasnosti i pouzdanosti. Automobili koji nisu mogli trajati prvi sat bez zamene izgubljene tečnosti bili su diskvalifikovani.

Drugo pravilo jedinstveno za Le Man je da se automobili moraju isključiti dok se pune u pitstopovima. Ne samo da je ovo sigurnije i manje od požara, već je to još jedan test pouzdanosti, jer je automobile sa garantovanom sposobnošću da se ponovo pokrenu više puta u trkačkim uslovima teže napraviti. Drugi element ovog pravila je da mehaničarima nije dozvoljeno da rade na automobilu dok se dopunjava (osim pomoći vozaču u ili iz automobila), što je dovelo timove da prilagode inovativne načine na koje će smanjiti vreme ove dugačke pauze. Vozačima je dozvoljeno da izađu iz automobila i da ih zamene drugim vozačima tokom doliva goriva. Ta pravila se takođe primenjuju na FIA Svetskom prvenstvu u izdržljivosti.

U Le Manu postoje razne dugogodišnje tradicije, uključujući mahanje francuske trobojke za početak trke. Obično ga prati prelet sa mlaznicama koji vuku plavi, beli i crveni dim. Slična tradicija zastave je mahanje sigurnosnim zastavama tokom završnog kruga trke, čestitajući pobednicima i ostalim finišerima.

Le Man je bio mesto prvog televizijskog primerka pobedničkog vozača koji se slavio prosipajući šampanjac, umesto pijući ga.[5]

Nesreće

uredi

Le Man je imao brojne nesreće sa smrtnim ishodima, delom i zbog vrlo brze prirode svih varijanti staze tokom istorije. Najveća je bila 1955. godine, kada je poginulo više od 80 gledalaca i vozač Pjera Levega. U jeku katastrofe otkazane su mnoge trke, uključujući trke Grand Pri u Nemačkoj, Španiji i Švajcarskoj (poslednja kao deo zabrane zabrane trkačkih staza koja se održavala do 2018). Nesreća je dovela do sigurnosnih propisa u svim moto sportovima kako za zaštitu vozača tako i za gledaoce.

 
Ford i Ševrolet u trci

Reference

uredi
  1. ^ „Weekly auto agenda: Le Mans”. The Independent (na jeziku: engleski). 11. 6. 2010. Pristupljeno 7. 12. 2019. 
  2. ^ „24 Hours of Le Mans | Risi Competizione”. 22. 12. 2017. Arhivirano iz originala 22. 12. 2017. g. Pristupljeno 7. 12. 2019. 
  3. ^ „FIA WEC Provisional Classification 86º Edition des 24 Heures du Mans Race” (PDF). 17. 6. 2018. Arhivirano iz originala 17. 06. 2018. g. Pristupljeno 7. 12. 2019. 
  4. ^ „24 Heures du Mans − Handy Information − Schedule of week”. 7. 8. 2011. Arhivirano iz originala 07. 08. 2011. g. Pristupljeno 7. 12. 2019. 
  5. ^ A wine miscellany : a jaunt through the whimsical world of wine (1st izd.). Clarkson Potter. 2006. str. 82. ISBN 978-0-307-34635-3. 

Spoljašnje veze

uredi