Википедија

NGC 5128

NGC 5128 je lentikularna galaksija u sazvežđu Kentaur koja se nalazi na NGC listi objekata dubokog neba. Deklinacija objekta je - 43° 0' 58" a rektascenzija 13h 25m 29,0s. Prividna veličina (magnituda) objekta NGC 5128 iznosi 6,6 a fotografska magnituda 7,6. Nalazi se na udaljenosti od 3,941 miliona parseka od Sunca. NGC 5128 je još poznat i pod oznakama ESO 270-9, MCG -7-28-1, ARP 153, IRAS 13225-4245, AM 1322-424, PRC C-45, Centaurus A, PGC 46957.

NGC 5128
Podaci posmatranja (J2000.0 epoha)
SazvežđeKentaur
Rektascenzija13h 25m 29,0s[1]
Deklinacija- 43° 0" 58'[1]
Crveni pomak0,00183[2]
Heliocentrična radijalna brzina548 km/s[2][1]
Udaljenost3,941 Mpc[3][4][5][6][7][8]
Prividna veličina (V)6,6[9][10]
Vrstalentikularna galaksija
Veličina25,70' x 20,0'[1]
Pozicioni ugao (V)35°
Fotografska magnituda
(B filter)		7,6
Poznate karakteristikeNGC 5128,[1] Arp 153,[1] PGC 46957,[1] 4U 1322–42,[11] Caldwell 77
Ostale oznake
ESO 270-9, MCG -7-28-1, ARP 153, IRAS 13225-4245, AM 1322-424, PRC C-45, Centaurus A, PGC 46957
Vidi još: Galaksija, Spisak galaksija

NGC 5128 je otkrio 1826. škotski astronom Džejms Danlop iz svog doma u Paramati, u Novom Južnom Velsu, Australija. U literaturi postoji značajna debata u vezi sa osnovnim svojstvima galaksije kao što su njen Hablov tip (lentikularna galaksija ili džinovska eliptična galaksija)[12] i udaljenost (10–16 miliona svetlosnih godina).[4][5][6][7][8] NGC 5128 je jedna od radio-galaksija najbližih Zemlji, tako da su njeno aktivno galaktičko jezgro opširno proučavali profesionalni astronomi.[13] Galaksija je takođe peta najsjajnija na nebu,[13] što je čini idealnom metom za amatersku astronomiju.[14] Vidljivo je samo sa južne hemisfere i niskih severnih geografskih širina.

U centru galaksije nalazi se supermasivna crna rupa sa masom od 55 miliona solarnih masa,[15] koja izbacuje relativistički mlaz koji je odgovoran za emisije u rendgenskim i radio talasnim dužinama. Praćenjem radio-osmatranja mlaza razdvojenih za jednu deceniju, astronomi su utvrdili da se unutrašnji delovi mlaza kreću sa oko polovine brzine svetlosti. Rendgenski zraci se proizvode sve dalje dok se mlaz sudara sa okolnim gasovima, što rezultira stvaranjem visoko energetskih čestica. Rendgenski mlazovi Kentaura A dugi su hiljade svetlosnih godina, dok su radio mlazovi dugi preko milion svetlosnih godina.[16]

Kao i u drugim galaksijama sa praskom zvezda, sumnja se da je galaktički sudar odgovoran za intenzivan prasak formiranja zvezda. Modeli sugerišu da je Kentaur A bila velika eliptična galaksija koja se sudarila sa manjom spiralnom galaksijom, sa kojom će se na kraju spojiti.[17] Iz tog razloga, galaksija je godinama bila od posebnog interesa za astronome. Dok su sudari spiralnih galaksija relativno česti, efekti sudara između eliptične i spiralne galaksije nisu u potpunosti shvaćeni.[18]

Istorija posmatranja uredi

NGC 5128 je 29. aprila 1826. otkrio Džejms Danlop tokom istraživanja u opservatoriji Paramata.[19][20]

Godine 1847, Džon Heršel je opisao galaksiju kao „dve poluovalne eliptično oblikovane magline koje izgledaju kao da su presečene i razdvojene širokom nejasnom trakom paralelnom većoj osi magline, u čijoj sredini se nalazi slaba traka svetlosti paralelna sa stranama reza.“[21]

Godine 1949, Džon Getenbi Bolton, Brus Sli i Gordon Stenli lokalizovali su NGC 5128 kao jedan od prvih ekstragalaktičkih radio izvora.[22] Pet godina kasnije, Valter Bade i Rudolf Minkovski su sugerisali da je neobična struktura rezultat spajanja džinovske eliptične galaksije i male spiralne galaksije.[23] Prva detekcija rendgenskih zraka, korišćenjem sondažne rakete, obavljena je 1970. godine.[24] U periodu 1975–1976. emisije gama zraka iz Kentaura A posmatrane su atmosferskom Čerenkovljevom tehnikom.[25]

Ajnštajnova opservatorija je 1979. godine otkrila rendgenski mlaz koji izlazi iz jezgra.[26] Deset godina kasnije, mlade plave zvezde pronađene su duž centralnog pojasa prašine sa svemirskim teleskopom Habl.[27]

Rendgenska opservatorija Čandra identifikovala je 1999. više od 200 novih tačaka.[28] Drugi svemirski teleskop, Spicer svemirski teleskop, pronašao je strukturu prašine u obliku paralelograma na skoro infracrvenim snimcima Kentaura A 2006. godine.[29]

Dokaze o gama emisijama sa veoma visokom energijom (više od 100 GeV) detektovala je H.E.S.S Opservatorija u Namibiji 2009. godine.[30]

Sledeće godine, Kentaur A je identifikovan kao izvor kosmičkih zraka najveće energije, nakon godina posmatranja opservatorije Pjer Ože.[31]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e „NASA/IPAC Extragalactic Database”. Results for Centaurus A. Pristupljeno 6. 12. 2006. 
  2. ^ a b SIMBAD baza podataka, Strazburški centar astronomskih podataka (CDS), Strazbur
  3. ^ NASA/IPAC vangalaktička baza podataka - NED, JPL, Caltech, Kalifornija http://nedwww.ipac.caltech.edu/
  4. ^ a b J. L. Tonry; A. Dressler; J. P. Blakeslee; E. A. Ajhar; et al. (2001). „The SBF Survey of Galaxy Distances. IV. SBF Magnitudes, Colors, and Distances”. Astrophysical Journal. 546 (2): 681—693. Bibcode:2001ApJ...546..681T. S2CID 17628238. arXiv:astro-ph/0011223  . doi:10.1086/318301. 
  5. ^ a b „Distance Results for NGC 5128”. NASA/IPAC Extragalactic Database. Pristupljeno 26. 4. 2010. 
  6. ^ a b Ferrarese Laura; Mould Jeremy R.; Stetson Peter B.; Tonry John L.; et al. (2007). „The Discovery of Cepheids and a Distance to NGC 5128”. Astrophysical Journal. 654 (1): 186—218. Bibcode:2007ApJ...654..186F. S2CID 17895798. arXiv:astro-ph/0605707  . doi:10.1086/506612. 
  7. ^ a b Majaess, D. (2010). „The Cepheids of Centaurus A (NGC 5128) and Implications for H0”. Acta Astronomica. 60 (2): 121. Bibcode:2010AcA....60..121M. arXiv:1006.2458  . 
  8. ^ a b Harris, Gretchen L. H.; Rejkuba, Marina; Harris, William E. (2010). „The Distance to NGC 5128 (Centaurus A)”. Publications of the Astronomical Society of Australia. 27 (4): 457—462. Bibcode:2010PASA...27..457H. S2CID 16912328. arXiv:0911.3180  . doi:10.1071/AS09061. 
  9. ^ „NAME Centaurus A”. SIMBAD. Centre de données astronomiques de Strasbourg. Pristupljeno 29. 11. 2009. 
  10. ^ Armando, Gil de Paz; Boissier; Madore; Seibert; Boselli; et al. (2007). „The GALEX Ultraviolet Atlas of Nearby Galaxies”. Astrophysical Journal Supplement. 173 (2): 185—255. Bibcode:2007ApJS..173..185G. S2CID 119085482. arXiv:astro-ph/0606440  . doi:10.1086/516636. 
  11. ^ „UHURU4 – Uhuru Fourth (4U) Catalog”. heasarc.gsfc.nasa.gov. 
  12. ^ Harris, Gretchen L. H. (2010). „NGC 5128: The Giant Beneath”. Publications of the Astronomical Society of Australia. 27 (4): 475—481. Bibcode:2010PASA...27..475H. S2CID 118604663. arXiv:1004.4907  . doi:10.1071/AS09063. 
  13. ^ a b F. P. Israel (1998). „Centaurus A – NGC 5128”. Astronomy and Astrophysics Review. 8 (4): 237—278. Bibcode:1998A&ARv...8..237I. S2CID 18353347. arXiv:astro-ph/9811051  . doi:10.1007/s001590050011. 
  14. ^ D. J. Eicher (1988). The Universe from Your Backyard . Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36299-3. 
  15. ^ „Radio Telescopes Capture Best-Ever Snapshot of Black Hole Jets”. NASA. Pristupljeno 2. 10. 2012. 
  16. ^ Nemiroff, R.; Bonnell, J., ur. (13. 4. 2011). „Centaurus Radio Jets Rising”. Astronomy Picture of the Day. NASA. Pristupljeno 16. 4. 2011. 
  17. ^ Quillen, A. C.; Brookes, M. H.; Keene, J.; Stern, D.; Lawrence, C. R.; Werner, M. W. (2006). „Spitzer Observations of the Dusty Warped Disk of Centaurus A”. Astrophysical Journal. 645 (2): 1092—1101. Bibcode:2006ApJ...645.1092Q. S2CID 18443587. arXiv:astro-ph/0601135  . doi:10.1086/504418. 
  18. ^ „Radio galaxy Centaurus A”. European Southern Observatory (ESO). 8. 2. 2000. 
  19. ^ Peter Robertson; Glen Cozens; Wayne Orchiston; Bruce Slee; Harry Wendt (1. 1. 2010). „Early Australian Optical and Radio Observations of Centaurus A”. Publications of the Astronomical Society of Australia. 27 (4): 402—430. Bibcode:2010PASA...27..402R. ISSN 1323-3580. S2CID 54580482. arXiv:1012.5137  . doi:10.1071/AS09071. 
  20. ^ Dunlop, James (1828). „A catalogue of nebulæ and clusters of stars in the southern hemisphere, observed at Paramatta in New South Wales, …”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 118: 113—151. doi:10.1098/rstl.1828.0010  .  Centaurus A is listed on p. 138 as entry number 482. A sketch of Centaurus A appears as Fig. 20 on the plate between pages 114 and 115.
  21. ^ John Herschel (1849). „Outlines of Astronomy”: 602. 
  22. ^ J. G. Bolton; G. J. Stanley; O. B. Slee (1949). „Positions of Three Discrete Sources of Galactic Radio-Frequency Radiation”. Nature. 164 (4159): 101—102. Bibcode:1949Natur.164..101B. S2CID 4073162. doi:10.1038/164101b0. 
  23. ^ Baade, W.; Minkowski, R. (1. 1. 1954). „On the Identification of Radio Sources.”. Astrophysical Journal. 119: 215. Bibcode:1954ApJ...119..215B. doi:10.1086/145813 — preko NASA ADS. 
  24. ^ C. S. Bowyer; M. Lampton; J. Mack; F. de Mendonca (1970). „Detection of X-Ray Emission from 3C 273 and NGC 5128”. Astrophysical Journal. 161: L1. Bibcode:1970ApJ...161L...1B. doi:10.1086/180559. 
  25. ^ Grindlay, J. E.; Helmken, H. F.; Brown, R. H.; Davis, J.; Allen, L. R. (1. 4. 1975). „Evidence for the detection of gamma rays from Centaurus A at gamma-ray energies above 300 GeV”. Astrophysical Journal Letters. 197: L9—L12NASA ADS. Bibcode:1975ApJ...197L...9G. doi:10.1086/181764. 
  26. ^ E. J. Schreier; E. Feigelson; J. Delvaille; R. Giacconi; D. A. Schwartz (1979). „EINSTEIN Observations of The X-Ray Structure of Centaurus A: Evidence For The Radio-Lobe Energy Source”. Astrophysical Journal, Part 2. 234: 39—43. Bibcode:1979ApJ...234L..39S. doi:10.1086/183105. 
  27. ^ „HubbleSite – NewsCenter – Hubble Provides Multiple Views of How to Feed a Black Hole (05/14/1998) – Background Info”. Arhivirano iz originala 2007-10-30. g. Pristupljeno 14. 10. 2015. 
  28. ^ R. P. Kraft; J. M. Kregenow; W. R. Forman; C. Jones; S. S. Murray (20. 10. 2001). „Chandra Observations of the X‐Ray Point Source Population in Centaurus A”. Astrophysical Journal. 560 (2): 675—688. Bibcode:2001ApJ...560..675K. doi:10.1086/323056  . 
  29. ^ Alice C. Quillen; Mairi H. Brookes; Jocelyn Keene; Daniel Stern; Charles R. Lawrence (10. 7. 2006). „Spitzer Observations of the Dusty Warped Disk of Centaurus A”. Astrophysical Journal. 645 Nummer = 2 (2): 1092—1101. Bibcode:2006ApJ...645.1092Q. S2CID 18443587. arXiv:astro-ph/0601135  . doi:10.1086/504418. 
  30. ^ F. Aharonian; A. G. Akhperjanian; G. Anton; U. Barres de Almeida; A. R. Bazer-Bachi (10. 4. 2009). „DISCOVERY OF VERY HIGH ENERGY γ-RAY EMISSION FROM CENTAURUS A WITH H.E.S.S.”. Astrophysical Journal. 695 (1): L40—L44. Bibcode:2009ApJ...695L..40A. S2CID 18160745. arXiv:0903.1582  . doi:10.1088/0004-637x/695/1/l40. 
  31. ^ J. Abraham; P. Abreu; M. Aglietta; C. Aguirre; D. Allard (1. 4. 2008). „Correlation of the highest-energy cosmic rays with the positions of nearby active galactic nuclei”. Astroparticle Physics. 29 (3): 188—204. Bibcode:2008APh....29..188P. arXiv:0712.2843  . doi:10.1016/j.astropartphys.2008.01.002. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
NGC 5128 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=NGC_5128&oldid=27556047”