Википедија

Transhumanizam

Transhumanizam (skraćeno H+ ili h+) je međunarodni filozofski pokret koji se zalaže za transformaciju ljudskog stanja razvijanjem i pružanjem široko dostupnih sofisticiranih tehnologija za znatno unapređenje ljudskog intelekta i fiziologije.[1][2]

Transhumanistički mislioci proučavaju potencijalne koristi i opasnosti novih tehnologija kojima bi se potencijalno mogla prevazići osnovna ljudska ograničenja kao i etička[3] ograničenja upotrebe takvih tehnologija.[4] Najčešća transhumanistička teza je da će ljudska bića eventualno biti u stanju da se transformišu u različita bića sa sposobnostima koje su u takvoj meri proširene u odnosu na trenutno stanje da zaslužuju naziv posthumanih bića.[2]

Savremeno značenje pojma „transhumanizam” predskazao je jedan od prvih profesora futurologije, FM-2030, koji je predavao „nove koncepte ljudi” u Novoj školi tokom 1960-ih, kada je počeo da identifikuje ljude koji usvajaju tehnologije, životni stil i poglede na svet „prelazne” u postljudstvo kao „transhumane”.[5] Ova stanovište je postavilo intelektualne osnove na kojima je britanski filozof Maks Mor počeo da artikulira principe transhumanizma kao futurističke filozofije 1990. godine, i osnovao je organizaciju u Kaliforniji koja je od tada prerasla u svetski transhumanistički pokret.[5][6][7]

Pod uticajem pokretačkih dela naučne fantastike, transhumanistička vizija transformiranog budućeg čovečanstva privukla je mnoge pristalice i protivnike sa širokim spektrom perspektiva, uključujući filozofiju i religiju.[5]

Istorija uredi

Prekurzori transhumanizma uredi

Prema Niku Bostromu, transcendentalistički impulsi izraženi još kao potraga za besmrtnošću u Epu o Gilgamešu, kao i u istorijskim potragama za fontanom mladosti, eliksirom života i drugim naporima da se spreči starenje i smrt.[2]

U svom prvom izdanju Političke pravde (1793), Viliam Godvin je uključio argumente u korist mogućnosti „zemaljske besmrtnosti” (ono što bi se sada nazivalo fizičkom besmrtnošću). Godvin je istražio teme produženja života i besmrtnosti u svom gotičkom romanu St. Leon, koji je postao popularan (i ozloglašen) u vreme objavljivanja 1799, ali je danas uglavnom zaboravljen. Sveti Leon je verovatno pružio inspiraciju za roman njegove kćeri Meri Šeli Frankenštajn.[8]

Raspravlja se o tome da li se može filozofija Fridriha Ničea smatrati uticajem na transhumanizam, uprkos njene egzaltacije lika Übermensch (nadčovek ili supermen), zbog njenog naglaska na samoaktualizaciji, a ne na tehnološkoj transformaciji.[2][9][10][11] Ničeova razmišljanja su snažno uticala na transhumanističke filozofe Maksa Mora i Stefana Lorenca Sorgnera.[9] Suprotno tome, Transhumanistička deklaracija[12] „... zagovara dobrobit svih razumnih bića (bilo da su u pitanju veštački intelekti, ljudi, postljudi ili neljudske životinje)”.

Pokret poznat kao ruski kosmizam, koji je bio aktivan od kraja 19. do početka 20. veka, takođe je sadržao neke ideje koje su se kasnije razvile u jezgro transhumanističkog pokreta, naročito ideje ranog protagoniste ruskog filozofa N.F. Fjodorova.[13]

Rano transhumanističko razmišljanje uredi

 
Džulijan Haksli, biolog koji je popularizovao termin transhumanizam u svom uticajnom eseju iz 1957. godine

Fundamentalne ideje transhumanizma prvi je razvio 1923. godine britanski genetičar Dž. B. S. Haldejn u svom eseju Daedalus: Nauka i budućnost, koji je predviđao da će biti velike koristi od primene naprednih nauka u oblastima ljudske biologije - i da će se svaki takav napredak delu populacije u početku izgledati kao bogohuljenje ili perverzija, „nepristojno i neprirodano” delovanje.[14][15][16] Naročito ga je zanimao razvoj nauke o eugenici, ektogenezi (stvaranju i održavanju života u veštačkom okruženju) i primena genetike za poboljšanje ljudskih karakteristika, kao što su zdravlje i inteligencija.

Njegov članak je pobudio akademsko i popularno interesovanje. Dž. D. Bernal, kristalograf iz Kembridža, napisao je rad s naslovom Svet, mesa i đavola 1929. godine, u kojem je spekulisao o perspektivi kolonizacije svemira i radikalnim promenama ljudskih tela i inteligencije pomoću bioničkih implanata i kognitivnog unapređenja.[17] Te ideje su od tada postale uobičajene transhumanističke teme.[2]

Biolog Džulijan Haksli se generalno smatra osnivačem transhumanizama zbog korišćena tog termina u naslovu svog uticajnog članka iz 1957. godine. Sam termin, međutim, proizilazi iz ranijeg rada iz 1940. godine kanadskog filozofa V. D. Lajthola.[18] Haksli opisuje transhumanizam na sledeći način:

Do sada je ljudski život bio, kako je Hobs opisao, „gadan, surov i kratak”; velika većina ljudskih bića (ako već nisu umrli mladi) bila je suočena sa mizerijom ... možemo se opravdano držati uverenja da te oblasti mogućnosti postoje, i da bi današnja ograničenja i jadne frustracije našeg postojanja mogli biti u velikoj meri prevladani ... Ljudska vrsta može, ako želi, da nadmaši samu sebe - ne samo sporadično, jedna osoba ovde na jedan način, druga osoba onde na drugi način, već u celosti, kao čovečanstvo.[19]

Hakslijeva definicija se razlikuje, mada ne značajno, od one koja je u širokoj upotrebi od 1980-ih. Ideje koje su izneli ovi mislioci su istraživane u naučnoj fantastici tokom 1960-ih. U tom pogledu je posebno zapaženo Artur Č. Klarkovo delo 2001: Svemirska odiseja, u kojem jedan vanzemaljski predmet daje moć svom nositelju.[20]

Japanski metabolički arhitekta je proizveo manifest 1960. godine, u kome su zacrtani ciljevi da se „dizajnom i tehnologijom podstakne aktivni metabolički razvoj našeg društva”.[21] U odeljku manifesta Materija i čovek, Noboru Kavazoe predlaže:

Nakon nekoliko decenija, uz brzi napredak komunikacione tehnologije, svako će imati „prijemnik moždanih talasa” u uvu, koji direktno prenosi šta tačno drugi misle o njemu i obrnuto. Ono što mislim da će biti znano svima. Nema više individualne svesti, već samo volja čovečanstva u celini.[22]

Reference uredi

  1. ^ Mercer, Calvin. Religion and Transhumanism: The Unknown Future of Human Enhancement. Praeger. 
  2. ^ а б в г д Bostrom, Nick (2005). „A history of transhumanist thought” (PDF). Journal of Evolution and Technology. Приступљено 21. 2. 2006. 
  3. ^ „We May Look Crazy to Them, But They Look Like Zombies to Us: Transhumanism as a Political Challenge”. Архивирано из оригинала 06. 11. 2016. г. Приступљено 21. 10. 2019. 
  4. ^ Carvalko, Joseph (2012). The Techno-human Shell-A Jump in the Evolutionary Gap. Sunbury Press. ISBN 978-1620061657. 
  5. ^ а б в Hughes, James (2004). Citizen Cyborg: Why Democratic Societies Must Respond to the Redesigned Human of the Future. Westview Press. ISBN 978-0-8133-4198-9. OCLC 56632213. 
  6. ^ Gelles, David (2009). „Immortality 2.0: a silicon valley insider looks at California's Transhumanist movement”. Архивирано из оригинала 12. 5. 2012. г. Приступљено 14. 4. 2012. 
  7. ^ Google Ngram Viewer. Приступљено 25. 4. 2013. 
  8. ^ „Godwin, William (1756–1836) – Introduction”. Gothic Literature. enotes.com. 2008. Архивирано из оригинала 28. 8. 2008. г. Приступљено 9. 8. 2008. 
  9. ^ а б Sorgner, Stefan Lorenz (mart 2009). „Nietzsche, the Overhuman, and Transhumanism”. Jet. 20 (1): 29—42. 
  10. ^ Blackford, Russell (2010). „Editorial: Nietzsche and European Posthumanisms”. 
  11. ^ Sorgner, Stefan Lorenz (24. 4. 2012). „Was Nietzsche a Transhumanist?”. IEET News. Архивирано из оригинала 23. 12. 2015. г. Приступљено 21. 10. 2019. 
  12. ^ World Transhumanist Association (2002). „The Transhumanist Declaration”. Архивирано из оригинала 10. 9. 2006. г. Приступљено 3. 4. 2006. 
  13. ^ „Art works by Russian cosmism painter XX – XXI ct. Catalogue of exhibition 2013 | Soviet Era Museum”. sovieteramuseum.com (на језику: енглески). Приступљено 24. 6. 2018. 
  14. ^ „An Early Vision of Transhumanism, and the First Proposal of a Hydrogen-Based Renewable Energy Economy”. Jeremy Norman & Co., Inc. Приступљено 19. 2. 2014. 
  15. ^ Hordeski, Michael Frank (2009). Hydrogen & Fuel Cells: Advances in Transportation and Power. Lilburn, GA: The Fairmont Press, Inc. стр. 202—203. ISBN 978-0-88173-562-8. Архивирано из оригинала 8. 3. 2017. г. 
  16. ^ Demirbas, Ayhan (2009). Biohydrogen For Future Engine Fuel Demands (Online-Ausg. изд.). London: Springer London. стр. 106. ISBN 978-1-84882-511-6. Архивирано из оригинала 7. 3. 2017. г. 
  17. ^ Clarke, Arthur C. (2000). Greetings, Carbon-Based Bipeds. St Martin's Griffin, New York. 
  18. ^ Harrison, Peter & Wolyniak, Joseph (2015). „The History of 'Transhumanism'”. Notes and Queries. 62 (3): 465—467. doi:10.1093/notesj/gjv080  . 
  19. ^ Huxley, Julian (1957). „Transhumanism”. Архивирано из оригинала 25. 6. 2016. г. Приступљено 24. 2. 2006. 
  20. ^ Christopher Hutton. „Google's Glass Castle: The Rise and Fear of a Transhuman Future”. PopMatters. 
  21. ^ Lin 2010, стр. 24
  22. ^ Lin, Zhongjie (2010). Kenzo Tange and the Metabolist Movement: Urban Utopias of Modern Japan. Routledge. стр. 35—36. ISBN 9781135281984. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Transhumanizam na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Transhumanizam&oldid=27675980”