Језуитски васпитни систем
Језуитски васпитни систем представљао је начин да од човека створи покорног, послушног и оданог члана католичке цркве, који ће бити одан њеном ауторитету.
Исусовци или Језуити, пуним називом Дружба Исусова (лат. Социетас Јесу) су римокатолички мушки ред, који је основао Игнасио де Лојола (шп. Íñigo López de Loyola, 1491—1556) у Паризу 1534. године и са још шесторицом његових другова студената на Сорбони положи редовничке завете с првобитном намером да мисионарски делују у Палестини. Његове чланове звали су „Христовим војницима“.
Овај црквени ред је данас најбројнији у свету с око 20.000 чланова. Функцију поглавара целе Дружбе, „генерала“ реда тренутно обавља Адолфо Николас. На простору бивше Југославије и у Бугарској налази се око 150 исусовца. Папа Фрања, први је поглавар Католичке цркве из реда исусоваца. Свеци, блаженици и слуге Божије из редова исусоваца:
- Св. Игнације Лојолски
- Св. Фрањо Ксаверски
- Св. Станислав Костка
- Св. Алојзије Гонзага
- Св. Иван Берчманс
Језуитски ред се у основи разликовао од осталих средњовековних редова. У то доба је био елитни део растуће цркве (ecclesia militans), који се у црквеним и световним стварима тог доба врло добро снашао, користећи се различитим средствима, од лукавства, до сплеткарења и завера, а руководство којим се водио је био: “циљ оправдава средство”. Језуитски је ред имао утицаја и на више друштвене слојеве, а на тај начин, мешао се и у политику. На неким универзитетима, у појединим срединама, језуити су постављали своје људе за професоре. Међутим, многи су им забранили приступ, а многи их и протерали са својих простора. Блез Паскал, у XVII веку је открио њихово лицемерно понашање, а у XVIII веку против језуита је иступио и француски филозоф просветитељ Волтер. Због јаког отпора језуита, папа Климент IV, био је принуђен 1773. године да распусти језуитски ред, плашећи се да католичка црква не изгуби потпуно свој утицај. Наравно, у неким облицима се задржао дуже време, тим пре што је 1814. године њихов рад био поново одобрен.Главно борбено средство језуита, било је, по њиховом убеђењу у васпитању омладине. Један од првих њихових практичних циљева био је освојити школство. И у томе су сјајно успели. Године 1570. имају већ 155б колегија, године 1616. већ 372, а године 1750 већ 612. У XVII и XVIII веку била је већина средњих и виших школа у католичким западноевропским земљама у њиховим рукама. Језуити су хтели да поново успоставе монопол верског реда над школством.[1]
Организација наставе уреди
У језуитским школама настава је била интернатски уређена.Тиме су децу на сигуран начин одвојили од околине, и тако су их подредили себи.У своје школе су најрадије примали децу из владајућих слојева, где се настава изводила у добро организованим и уређеним просторијама са наизменичном сменом учења и одмора. Тако организован рад у заводима, омогућио је да се деца одвоје од околине и да се подреде језуитском начину живота и васпитања. Језуитске школе су се делиле на два течаја: на нижи течај, у трајању од шест година, и виши, у трајању од три године, а оснивали су и јавне школе, најчешће класичне гимназије. Нижи течај била је латинска школа приступачна свим њиховим потомцима, а виши течај је била академија која је припремала за универзитетске студије. Нижа латинска школа, имала је пет разреда, у којој је наставни језик и језик комуникације био латински, тако да се бар у вишим разредима није смело говорити матерњим језиком.Такође, изучавао се и грчки језик.Изучавање вере, која се састојала у јеванђељу, било је одређено само пола часа у недељи, али без обзира на то, целокупно васпитање и настава, темељила се на религији.Основу наставног плана и програма чинило је “седам слободних наука”.На вишем течају, предавали су филозофију као припрему за теолошке студије.
Такође, велики знашај придавали су и физичком васпитању( неговање тела, хигијена, јахање итд.), јер су у то време цркви били потребмни снажни људи који ће ширити њено учење у новооткривеним земљама.Најефикаснија средства наставе језуита, била су: проповед ради утемељивања масе, исповест којом се утиче на појединце и васпитање у циљу да се омладина потчини утицају католичке цркве. Наставне методе су се ослањале на непосредан додир учитеља са учеником. Језуити су настојали да се приближе сваком поједином ученику и да што више себи подреде његов разум, те да тако искористе његове способности.Велики значај у том систему имало је понављање, које су језуити прихватили на основу искуства стеченог до тада у вишим нарочито протестантским школама. Ученици су сваког дана понављали градиво које су претходног дана обрадили, што је био случај и са градивом на крају недеље. Језуити су избегавали преоптерећивања ученика, сматрајући да настава треба да буде лака и пријатна за ученике.Планирању реализације садржаја у настави такође су посветили доста пажње, пре свега, распоређивању садржаја по месецима, недељама, данима, са методским упутствима. За остваривање свих циљева, потребни су стручни наставници, па су језуити поклањали доста пажње и припремању наставника, који су били искључиво чланови језуитског реда. Из редова студената су узимани најбољи и најпоузданији и спремани за предаваче у нижим колеџима. После теолошког образовања, могли су да предају и у старијим разредима.Главни циљ целокупног језуитског система био је : створити човека који ће бити непоколебљиво чврст у католичкој мери и безусловно одан ауторитету цркве.Природно је да су у њиховом васпитању оживеле све карактеристичне црте језуитског реда, нарочито с обзиром на мисију коју су језуити, као борбени ред католичке цркве, имали у тадашњем друштву.[2]
Језуитски васпитни систем уреди
Од питомаца су тражили безусловну послужност. Нарочито много су полагали на васпитање частољубља.Добрим ученицима су додељивали рочите задатке и почасти(почасне наслове, почасна места..)При вршењу надзора су сарађивали и сами питомци.Питомац је био дужан да контролише своје другове, да их уходи и о свему јавља претпостављеноме.Тако су неговали међусобно шпијунирање, а самим тим и неповерење.С друге стране развијало се додворавање претпостављенима. Такво васпитање морало је рађати лицемерство.Језуити нису употребљавали батине, али су у ту сврху имали нарочите коректоре.Примењивали су такође једну врсту казни које дубоко вређају и понижавају човека: Ученику би стављали на главу магареће уши, постојала је магарећа клупа и слично.И сами наставници били су неискрени према уценицима, користећи се подвалама, откривали су грешне мисли и лоше стане учениковог карактера. Језуити су се старали о средњем и вишем школству, а за основно нису марили, јер према традицијама католичке цркве- нису желели да народ буде образован.Желели су да утичу на ону одабрану омладину које ће касније, заузети пресудна најважнија, кључна места у друштву. Да би могли што успешније да остварују своје васпитне циљеве, преузели су у своје школе неке дидактичке тековине хуманистичке и протестантске педагогије које би требало да осигурају што већу ефикасност њиховом образовном и васпитном деловању.[3]
Референце уреди
- ^ Жлебник, Леон (1970). Општа историја школства и педагошких идеја. Београд: Научна књига.
- ^ Ценић, Стојан (2001). Вапитање у античкој и феудалној епохи. Врање.
- ^ „Језуитски васпитни систем”. Википедија. Архивирано из оригинала 04. 12. 2018. г.