Абу Саид (2. јун 1305, Уџан — 30. новембар 1335, Солтанија) је био илкан, тј. кан Илканата, монголског каната са центром у Персији (1316—1335) из династије Бориџигин. Био је син Олџеитуа, праунука оснивача каната Хулагу-кана, и Хаџи-катун. Његова владавина је обележена интензивним слабљењем Илканата, који се почео распадати после његове смрти.

Абу Саид
Сребрњак кован у Илканату око 1320. године, у време Абу Саида.
Лични подаци
Пуно имеАбу Саид Бахадур-кан
Датум рођења(1305-06-02)2. јун 1305.
Место рођењаУџан, Илканат
Датум смрти30. новембар 1335.(1335-11-30) (30 год.)
Место смртиСолтанија, Илканат
ГробСолтанија
Религијаислам
Породица
СупружникОлџеи Култуг-катун,
Багдад-катун,
Дилшад-катун
Потомство1 кћер
РодитељиОлџеиту
Хаџи-катун
ДинастијаХулагиди,
(огранак династије Бириџигин)
илкан
Период1316—1335
ПретходникОлџеиту
НаследникАрпа-кан

По доласку на власт, после очеве смрти 1316. године, под оптужбом да је отровао претходног илкана, први везир царства Рашид ал-Дин био је погубљен, а власт је уграбио емир Чупан (или Чобан). Прве године Абу Саидове владавине обележене су склоношћу за измирење са Мамелучким султанатом, што је резултирало споразумом из Алепа, којим се Илканат и званично одрекао права на Левант. Међутим, Илканат је поново ушао у сукобе са Златном хордом на северу, који су резултирали великом Чупановом победом 1325. године. Упркос војним и дипломатским успесима, због напуштања Газанове реформе, дошло је до потпуног колапса привреде.

У периоду између 1325. и 1327. арапски путник и научник Ибн Батута путовао је кроз Илканат.[1] Једно време путовао је заједно са Абу Саидовим караваном који је ишао у Табриз и донео врло позитивну слику о илкану.

Почетком 1320-их односи илкана и Чупана бивали су све гори, због све веће осионости његове породице. Наиме, већ одавно пунолетном илкану била је ускраћена сва власт, а Чупанов син Демаск Каџа почео је да кује сопствени новац. Међутим, кап која је прелила чашу било је Демасково посећивање Абу Саидовог харема. Године 1327. Демаск Каџа и Чупан су погубљени, док је Чупанов млађи син Тимурташ побегао у Египат Мамелуцима, где је убијен 1329. године. Главна последица овог државног удара било је одметање Грузије, чији је краљ Гиорги V био у добрим односима са Чупаном. У наредним годинама уследило је неометано уједињење грузијских земаља.

Почетком 1330-их дошло је до епидемије куге у Азији, која је одсекла делове Монголског царства једне од других. Абу Саид више није био у стању доћи до робе са својих поседа у Кини и Монголији и из радионица у Кини. Како су се породичне гране нашле одсечене од осталих, тако се испреплетани систем власништва распао. Језгро Монголског царства више се није могло одржати и читав сложени културни, економски и политички систем се срушио.

Абу Саидова власт била је прихваћена од поданика само зато што је непрестано одржавао огроман доток робе, чак и пошто је нестало војничке силе. Због куге, није било ни ни трговине а ни војног појачања других Монгола. Оставши без без два главна ослонца - војне силе и трговачке зараде - илкан је тражио начин да се одржи на власти. Легитимитет је пронашао у мешовитим браковима и свесном прихватању језика, религије и културе својих поданика. Отарасио се последњих трагова шаманизма, будизма и хришћанства, окренувши се, у потпуности, исламу - религији већине својих поданика.[2]

Године 1335. Абу Саид је умро од куге у Солтанији, спремајући поход против Златне хорде.[3] Пошто су сви претенденти по мушкој линији помрли од куге, наследио га је зет Арпа-кан. Тада је наступила пропаст Илканата, царство се распало у неколико међусобно сукобљених државица од којих су најистакнутије биле: Музафарида, Чупанида, Џалаирида и Сербедара. Персијски Монголи су ишчезли, побијени или асимиловани у већинско становништво својих доскорашњих поданика.[3]

Породица уреди

Супруге

Женска деца

  • неименована кћер, рођена постхумно

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Хулагу-кан, илкан
 
 
 
 
 
 
 
8. Абака-кан, илкан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Јисунџин-катун
 
 
 
 
 
 
 
4. Аргун-кан, илкан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Кајмиш-катун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Олџеиту, илкан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Урук-катун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Абу Саид
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Хаџи-катун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце уреди

  1. ^ Мичета 2014, стр. 240.
  2. ^ Ведерфорд 2007, стр. 290.
  3. ^ а б Ведерфорд 2007, стр. 293.

Литература уреди