Албанска православна црква
Албанска православна црква (алб. Kisha Orthodhokse Autoqefale e Shqipërisë — „Аутокефална православна црква Албаније”) јесте помесна и аутокефална црква са достојанством архиепископије. Налази се на 12. месту у диптиху помесних православних цркава.[3][4]
| Албанска православна црква Kisha Orthodhokse Autoqefale e Shqipërisë | |
|---|---|
 Грб | |
| Основни подаци | |
| Аутокефалност | 12. април 1937. |
| Канонско признање | канонски призната |
| Предстојатељ | архиепископ тирански Анастасије |
| Сједиште | Тирана |
| Канонска јурисдикција |  Албанија |
| Календар | Новојулијански календар |
| Званични веб-сајт | |
| Статистика | |
| Архијереја | 4 |
| Епархија | 4 |
| Вјерника | 500.000[1]-700.000-800.000[2] |
На челу Албанске православне цркве од 1992. године је архиепископ тиранско-драчки Анастасије, који је грчког порекла.
Јурисдикција уреди
Обухвата епархије: Тирана-Драч, Берат, Ђирокастра, Корча и Елбасан.[5] Православни Албанци и албански Грци углавном живе на југу земље, као и у градовима Тирани и Драчу. Литургијски језик је албански. У регији Саранда на југу земље литургија се служи и на грчком језику.
Подаци о броју верника варирају од 260.000 до 520.000. Пре верске забране, коју су албански комунисти увели 1967, око 20 посто становништва били су православни.
Историја уреди
Након проглашења савремене албанске државе (1912), дошло је до јачања аутокефалистичког покрета међу православним Албанцима, који су били мањина у новоствореној Кнежевини Албанији, у којој су већину становништва чинили њихови сународници исламске вероисповести.[6]
Поред православних Албанаца, у јужним крајевима новостворене државе живео је и знатан број православних Грка, док је у северним областима (око Скадра) било и православних Срба.[7][8] До тог времена, све епархије на подручју Албаније биле су под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, која је за архијереје у албанским областима по правилу постављала Грке.[9]
Услед албанско-грчког спора око Северног Епира, који се заоштрио након 1918. године, дошло је до постепеног протеривања свих архијереја Цариградске патријаршије и стварања привремених црквених структура, под контролом нижег православног свештенства албанске народности. Иако је покушај проглашења аутокефалности извршен већ 1922. године, тај чин је био обављен на неканонски начин, чиме је дошло до даљег заоштравања црквеног питања.[10]
Предводник радикалне струје међу албанским аутокефалистима био је Фан Ноли, док су се друге струје залагале за споразум са Цариградском патријаршијом. Након дугих преговора, споразум је постигнут тек 1937. године, када АПЦ добила канонско признање.[11]
Након успостављања комунистичке власти у Албанији (1944), дошло је до наглог погоршања друштвеног положаја свих верских заједница, а потом је 1967. године проглашена и општа забрана религије.[12] Пошто је јавна делатност верских заједница била забрањена све до 1990. године, АПЦ је тек након тога почела да обнавља своју структуру, чиме је започео нови период у њеној савременој историји.[13]
Током августа 2013. године избио је инцидент у Преметију када су локалне албанске власти отеле православну цркву Ваведења пресвете Богородице, том приликом су из ње нестали многи вредни предмети. Ово је појачало тензије на грчко-албанској граници.[14]
Претензије према подручју СПЦ уреди
Током Другог светског рата, АПЦ је у периоду од 1941. до 1944. година покушала да успостави контролу над делом матичног канонског подручја Српске православне цркве. Тај подухват је био предузет у склопу плана за стварање Велике Албаније, а започет је непосредно након слома Краљевине Југославије у Априлском рату (1941). Тада је фашистичкој Краљевини Албанији прикључена целокупна Метохија, заједно са централним делом Косова и деловима данашњих држава Црне Горе и Северне Македоније. Иако су сва та подручја потпадала под канонску надлежност СПЦ, јерархија АПЦ их је присвојила, а у најнеповољнијем положају нашао се тадашњи епископ рашко-призренски Серафим Јовановић, чије се епархијско средиште (Призрен) нашло у границама проширене Албаније. У циљу спасавања цркве и народа, владика Серафим је био принуђен да сарађује са албанским црквеним и политичким чиниоцима, тако да је у пар наврата боравио у Тирани, где је и умро почетком 1945. године. Иако је покушај ширења АПЦ пропао заједно са сломом фашистичке Албаније, сличне замисли су оживеле крајем 20. века у време сукоба на Косову и Метохији.[15][16]
Албански архиепископи уреди
- Василије (1922—1928)
- Васарион Јувани (1928—1936)
- Христофор Киси (1937—1948)
- Паисије (Паиси) Водица (1949—1966)
- Дамјан Коконеси (1966—1973)
- Анастасије (од 1991)
Галерија уреди
-
Црква у Либохову -
Свети Никола у Мезопотаму -
Манастир Арденица -
Саборни храм у Тирани -
Синод АПЦ -
Црква у Берату
.jpg)
_korr2.jpg)
Види још уреди
Референце уреди
- ^ McGuckin 2008, стр. 72.
- ^ CNEWA - Autocephalous Orthodox Church of Albania Архивирано 2008-01-26 на сајту Wayback Machine
- ^ Kisha Orthodhokse Autoqefale e Shqipërisë
- ^ Милосављевић 2013, стр. 321-330.
- ^ Albanian Orthodox Church: Our Church
- ^ Bido 2020, стр. 30-41.
- ^ Дурковић-Јакшић 1991, стр. 149-152.
- ^ Микић 1991, стр. 643—660.
- ^ Kiminas 2009, стр. 21-29.
- ^ Bido 2020, стр. 56-116.
- ^ Bido 2020, стр. 184-205.
- ^ Hoxha 2022.
- ^ Elsie 2001.
- ^ Албанија: Локалне власти отеле православну цркву („Вечерње новости“, 22. август 2013)
- ^ Слијепчевић 1974, стр. 289.
- ^ Bido 2020, стр. 205-213.
Литература уреди
- Bido, Ardit (2020). The Albanian Orthodox Church: A Political History, 1878–1945. London: Routledge.
- Бојић, Миладин (1991). „Срби и Српска православна црква у Арбанији у доба Немањића (1166-1371)”. Становништво словенског поријекла у Албанији. Титоград: Историјски институт. стр. 137—147.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). „Прилози за историју Српске православне цркве у Скадру и околини”. Становништво словенског поријекла у Албанији. Титоград: Историјски институт. стр. 149—152.
- Elsie, Robert (2001). A Dictionary of Albanian Religion, Mythology and Folk Culture. London: Hurst & Company.
- Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate: A History of Its Metropolitanates with Annotated Hierarch Catalogs. Wildside Press LLC.
- Коматина, Предраг (2016). „Област Вaгенитија и епископија Св. Климента”. Зборник радова Византолошког института. 53: 83—100.
- Микић, Ђорђе (1991). „Српско-православна скадарска општина у XIX и почетком XX века”. Становништво словенског поријекла у Албанији. Титоград: Историјски институт. стр. 643—660.
- Милосављевић, Ана (2013). „Сто година Албанске православне цркве” (PDF). Religija i tolerancija: Časopis Centra za empirijska istraživanja religije. 11 (20): 321—330.
- McGuckin, John Anthony (2008). The Orthodox Church: An Introduction to its History, Doctrine, and Spiritual Culture (1. изд.). Malden, MA: Blackwell Publishing.
- Parthey, Gustav (1866). Hieroclis Synecdemus et notitiae Graecae episcopatuum: Accedunt Nili Doxapatrii notitia patriarchatuum et locorum nomina immutata. Berolini: In aedibus Friderici Nicolai.
- Петровић, Радмило (1991). „Драчка митрополија у светлу археолошких налаза”. Становништво словенског поријекла у Албанији. Титоград: Историјски институт. стр. 131—135.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1974). Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време (1 изд.). Минхен: Искра.
- Hoxha, Artan R. (2022). Communism, Atheism, and the Orthodox Church of Albania: Cooperation, Survival, and Suppression, 1945-1967. London-New York: Routledge.
