Александар Ђорђевић (архитекта)
Александар Ђорђевић (Београд, 30. децембар 1890 — Београд, 8. март 1952) био је српски архитекта између два светска рата.[1]
| Александар Ђорђевић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. децембар 1890. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 8. март 1952. (61 год.) |
| Место смрти | Београд, ФНРЈ |
| Породица | |
| Родитељи | Михаило Ђорђевић Јелена Протић |
| Уметнички рад | |
| Најважнија дела | |
Биографија уреди
Рођен је у Београду, 30. децембра 1890. године, од оца Михаила, посланика Краљевине Србије у Букурешту и мајке Јелене, ћерке посланика Милисава Протића, потомка војводе Стевана Синђелића. Матурирао је 1909. године у Другој београдској гимназији, а затим је студирао на Високој техничкој школи у Карлсруеу у Немачкој.
Дипломирао је са одличним успехом 1914. године, пред избијање Првог светског рата. По повратку кући пријавио се као добровољац у рат. Приликом повлачења преко Албаније, дошао је до Солуна, а затим до Француске. У Паризу се 1916. запослио као архитекта при железници, а потом је постао сарадник у атељеима професора Бернијеа и Марсела Ламбера, где је остао све до краја рата 1918. године.[2]
Међуратни период уреди
После рата вратио се у Београд. Најпре је радио као архитекта у одбору за обнову града, све до 1921. године. До 1928. радио је као један од оснивача предузећа „Рад“. Од 1928. до 1934. водио је свој приватни биро. У бироу је пројектовао више десетина јавних зграда, уз помоћ сарадника: Војина Симеоновића (1925—1932) и Григорија Самојлова (1930—1933), који су у бироу стекли искуство.[2]
На конкурсу за зграду Београдске берзе, добио је прву награду. Зграда Берзе, данас Етнографски музеј, на Студентском тргу у Београду, грађена је у периоду 1932—1934, у духу модернизма, са поставком академизма, под видљивим утицајем арт декора. Угаоне је позиција, са кулама постављеним на угловима и динамичке форме, са степенастим смицањем волумена. Тројна подела зграде је јасно изражена, али не на конвенционалан начин: уместо венца, задњи спрат је увучен. Објекат је без скулптура, а од орнаментике има присутне само вертикалне фуге између редова прозора.[3]
Награђен је откупом пројеката за Дом аероклуба и Дом Трговачке омладине.[2]
Учествовао је на конкурсу Управе двора 1934. године за Нови двор, после чега му је краљ Нови двор поверио изградњу резиденције за његове синове Петра (будућег Краља Петра II), Томислава и Андреју.[2][4] По краљевој погибији у Марсељу исте године, пројекат започетог објекта је прерађен, да би се од њега направио Бели двор. Малолетни краљ Петар II Карађорђевић је постао нови господар Краљевског Двора, а о завршетку започете зграде старао се његов рођак, кнез-намесник Павле, који се са својом породицом уселио, по завршетку градње, у очекивању краљевог пунолетства.[4] Бели двор је израђен у неокласичном стилу, у периоду од 1934. до 1937. године. Налази се у оквиру комплека са Краљевским двором на Дедињу. У приземљу је велики свечани хол и низ салона опремјених у стилу Луја XV и Луја XVI, са венецијанским лустерима. Ту се налази и библиотека, која је некада имала око 35.000 књига, као и свечана трпезарија.[5]
Кнез Павле Карађорђевић му је 1936. године поверио и рестаурацију дворца Брдо код Крања у Словенији.[2]
Као ахитекта Белог двора ангажаван је у својству ревизора, за уређивање ентеријера зграде канцеларије Краљевине Југославије (сада амбасаде Србије) у Анкари (1936), како би намештај био у складу са ентеријером дворова на Дедињу.[6]
По наруџбини Министарства иностраних послова Ђорђевић је 1937. израдио планове за подизање Краљевског посланства у Тирани, а током 1938. сарађивао је са архитектом Вернером Мархом из Берлина на изградњи Југословенског посланства у Немачкој.[2]
Други светски рат уреди
Избијање Другог светског рата спречило је извођење његовог пројекта за нови велики хиподром „Дунавско коло јахача“ у Земуну, за који је већ имао припремљен технички елаборат, бројних других пројеката.[2]
Послератни период уреди
По завршетку Другог светског рата, заједно са групом других интелектуалаца, био осуђен на смрт стрељањем због чињенице да је у свом раду био близак са краљевском породицом, али је спасен на интервенцију пријатеља и породице. После тога, током неког времена остао је активан у струци.[2]
Нова власт ангажовала за уређивање ентеријера Старог двора (од 1961. године Скупштина града Београда), чије су поправке трајале до 1947. године.[7]
Ташмајдански парк је изграђен 1954. године, израдио је заједно са архитектом Радомиром Ступаром.[8]
Референце уреди
- ^ „Градитељски опус архитекте Александра Ђорђевића (1890 - 1952)” (PDF). beogradskonasledje.rs. Приступљено 14. 2. 2021.
- ^ а б в г д ђ е ж „Часопис наслеђе бр. 7”. beogradskonasledje.rs. Приступљено 14. 2. 2021.
- ^ „„Часопис „Наслеђе“ бр. 7”, Милан Просен” (PDF). beogradskonasledje.rs. Приступљено 14. 2. 2021.
- ^ а б „Бели двор”. royalfamily.org. Приступљено 14. 2. 2021.
- ^ „Dvorovi u Beogradu - Beli dvor”. tob.rs. Приступљено 14. 2. 2021.
- ^ „Дворска реплика у Анкари”. Политика. 27. 8. 2021.
- ^ „Stari dvor”. beograd.rs. Приступљено 14. 2. 2021.
- ^ „Ташмајдан, Београд - део град”. belgrade-beat.rs. Приступљено 14. 2. 2021.
