Античка књижевност
| КЊИЖЕВНОСТ |
Античка или класична књижевност је књижевност написана у античко доба, при чему се мисли на Античку Грчку и Антички Рим, мада се ту урачунава и преисторијска књижевност од развитка првог писма и књижевности у Месопотомији, Египту, Персији, Индији, Палестини и све до почетка средњовјековне књижевности. Под класичном књижевношћу често се мисли на књижевност написану на неком од класичних језика: хебрејски, грчки и латински током времена које се поклапа са античким добом и то књижевност која је записана, а не усмено преношена.
Пре ширења писања, усмено предање није увек успешно очувано, иако су неки текстови и фрагменти опстали. Аугуст Ничке сматра да су поједине бајке као преживела књижевности потичу из леденог доба и наратора каменог доба.[1]
Предкласично доба уреди
Најстарије познато писмо је сумерско клинасто писмо настало у касном 4. миленијуму п. н. е. Систем записивања се убрзо проширио по Оријенту, Индији и Кини. Сумерска књижевност се углавном бавила практичним стварима - натписи на надгробним споменицима - а као и египатска књижевности била је углавном религијске нарави. У рану египатску књижевност спада између осталог Књига мртвих. Хамурабијев законик и други свјетовни текстови могу се наћи у добром стању иако су написани неколико миленијума п. н. е. Асирско-вавилонска књижевност наставља са сумерском традицијом, али доприноси развоју филозофије, права и астрономије.
Белетристика настаје отприлике истовремено у свим овим областима; химне (Ехнатонова Химна Сунцу, Рг-веда, Одена), лирика (Пјесма над пјесмама), саге и епови (Еп о Гилгамешу, Епови са седам табли). Митови о стварању су били чест књижевни мотив. Књижевност мудрости се јавља по цијелом Блиском истоку (Мудре изреке, Аменемопов наук). Отприлике истовремено настаје и ведска књижевност у Индији и пророчки натписи из кинеске династије Шанг.
Сматра се да је најстарији познати писац Син-леки-унини,[2] за којег се мисли да је написао Еп о Гилгамешу, а понекад и ћерка Саргона Акадског Енхедуана, која је такође била пјесникиња[3].
Око 500. п. н. е. долази до великих промјена у тим областима, што се обично рачунао као граница са класичним добом. У том раздобљу настаје неколико религија и појављује се неколико великих филозофа. Та трећа епоха у периоду од 20. н. е. до 500. н. е. сматра се касном антиком.
Жанрови уреди
Први текстови су били практичног значења и покушали су забиљежити обећања, дужину владавина, законе и сл. Са временом књижевност добија вјерски карактер и обрађује митове, у облику настанка свијета или причама о животу послије смрти, као и пророчанства. Белетристика настаје с вјерским химнама и пјесмама, које касније прерастају у позоришта. Епови и саге настају у области између легенди и повијести. Белетристика је обично писана у стиховима и извођена уз музику и плес, док су текстови свјетовног карактера писани у прози. Неке приче из Египта написане су у прози, а у касном античком добу почиње проза лагано прелазити у епику. Усљед развоја науке долази до стварања научних текстова, како у Вавилонији, тако и у Индији, Кини и Египту, а касније и у хеленизму. Научна књижевност је једна од најстаријих грана књижевности и важан претходник филозофији. Значај облика књижевног жанра постаје убрзо важан. У индијској књижевности настају граматике (Јаска и Панини) и поетска збирка, скупљена у Веданги.[4] Непосредно прије и током хеленизма уводи се граматика, каталогизација, поетика, реторика и други метакњижевни студији на Блиском истоку и Европи између осталих од стране Калимаха, софиста, Платона и Аристотела.
Књижевност Старог Египта уреди
Најстарији очувани текстови су религијске нарави с Текстовима пирамида који су најстарији познати религијски текстови. Развој материјала за писање, папируса, отворио је нове могућности па су тако сви текстови могли бити писани на једноставнији и бржи начин. Најстарији записи на папирусу су Абусир записи из око 2400. п. н. е. Касније долази до стварања првих белетристичких радова. Међу најпознатијима су: Принц с три судбине, Прича о два брата (може се наћи и у Орбинијевим папирусима), Рамзес II и бахтанска принцеза, Сунухојеве пустоловине, Прича о рјечитом сељаку и Венамонова пловидба.
Хебрејска књижевност уреди
Најстарији очувани запис на старохебрејском је Календар из Гезера, из 10. вијека п. н. е. Други текстови на хебрејском су натписи: Меша плоча, Силоамски натпис и један остракон који описује Набукодоносорово освајање Јерусалима 586. п. н. е.[5] Сва та књижевност је документарне нарави.
Класични хебрејски, или библијски хебрејски, настаје у 6. вијеку п. н. е. и користи арамејско писмо. Током тог периода настају књиге из Танаха/Старог завјета као и апокрифи, које су сачињавале приче о настанку свијета, закони, лирика, повијесне приче, књиге мудрости и пророчанства. Свици са Мртвог мора настају између 3. вијека п. н. е. и 2. вијека н. е., Јерусалимски Талмуд, Мишна и Тосефта написани су током раног рабинског раздобља 2.-4. вијека, као и писмо Симон бар Кохба и Бакарни свици.[5] Велики дио хебрејске књижевности је углавном непознат, док је у Библији понекад споменут писац.
Послије уништења Јерусалима 70., јеврејска дијаспора почиње писати и на другим језицима као матерњим, нпр. повјесничар Јосиф Флавије који је писао на латинском као и Јустус Тиберијски. Нови завјет и његови апокрифи написани су, како се највише вјерује, на којне грчком.
Персијска књижевност уреди
Најпознатија персијска књижевност сабрана је у збирци Авеста, написаној око 500. п. н. е., али нађена су и старија дјела. Као и друга литература из ове епохе, написана је у стиховима. Авеста је било најважније дјело зороастризма, састављено од 21 књиге, али већина књига је изгубљена када је Александар Велики освојио Персију, а данас је само једна књига сачувана. У очувану књижевност припадају химне. У вријеме око Исусовог рођења долази до настанка пехлеви-књижевности: романи у прози, али и религијске легенде између осталог о Заратустри. Пјесништво настаје на двору. Класично доба персијске књижевности представљају радови из 10. вијека.
Хеленска књижевност уреди
Књижевност, чак и белетристика, преко Хетита долази до Грчке. Грчка класична књижевност започиње с Хесиодом и Хомеровом Илијадом и Одисејом из 8. вијека п. н. е. Лирика се појављује у 6. вијеку п. н. е. (елегија и пјесништво) са пјесницима попут Архилоха, Сапфе и Алкеја.
Док су у културама Оријента, Индије и Кине током класичног периода дјеловали углавном религијски писци, Грчка постаје првенствено област за настанак филозофских текстова које су писали Хераклит, Талес, Платон, Аристотел и др. Са филозофијом долази до настанка естетике, а касније и канона. Настанак античке грчке драме је нејасан. У Египту настају драматизације у религијским култовима, али у старој Грчкој драма постаје литерарна и изван ритуала. Велика имена грчке трагедије су: Есхил, Софокле и Еурипид, док је најпознатији писац комедија био Аристофан.
Са Херодотом и Тукидидом долази до настанка повијесних текстова, који су за разлику од сличне тематике у другим културама то покушали секуларно описати. Код путосписца Андростена и Паузанија повијест, етнологија, религија и друге науке кориштене су да би се описале географске разлике. Клаудије Птолемеј написао је револуционарна дјела о астрономији, географији, математици, те осталим природним наукама. Природне науке биле су дио филозофије природе, као код Теофраста. Од хеленизма па надаље у античком добу, Грци су дјеловали и у другим подручјима уз обале Средоземнога мора. Неки од њих су писали на латинском као нпр. Дионисије из Халикарнаса и Амијан Марцелин, који су дјеловали у Риму.
Хеленистичка књижевност уреди
Под хеленизмом долази до синкретизма између различитих културних грана. Хеленистичку белетристику су чиниле углавном идиле, епилони и епиграми, а препознатљиви знак су биле имитације. Хеленистички писци били су Калимах и Теокрит. Пјесништво на Блиском истоку почиње губити на снази у овом периоду. Док арамејски језик постаје пословни језик на Оријенту и области Средоземнога мора, грчки је постао књижевни језик тамо гдје су у прву руку живјели етнички Грци који су подржавали новонаписана литерарна дјела. Истовремено започиње писање прве књижевности на латинском. Први покушај писања романа долази, поред осталих, код Лонгоа.
Римска књижевност уреди
Римска култура је наслиједила грчку, углавном је то био језик по којем су се разликовале. У најстарију римску књижевност спада комедија с представницима попут Теренција и Плаута. Лирика настаје у 1. вијеку п. н. е. са Лукрецијем и Катулом са поезијом и епиком. Вергилије је опонашао Хомера са својим епом Енеида, а Теокрит с тзв. буколским пјесмама (говедо, грч. буколос). Друга велика имена из тог доба била су: Овидије, Тибулије и Секст Проперције. Римску књижевност спонзорирале су мецене (патрони).
Допринос римске књижевности је проза која се користила у повијесним описима, писању писама, реторици и филозофији. Марко Порције Катон Старији је познат по својим описима повијести као и Салустије и Ливије. Највеће име реторике био је Цицерон, који је такође писао филозофска дјела. Гај Јулије Цезар и Октавијан Август (Дјела божанског Августа) написали су дјела аутобиографског карактера.
У тзв. римској сребрној доби (касна антика) настају драмска дјела и епика, са писцима Сенеком и Луканом; препознатљива по естетици мјешања насиља и стоицизма. Јувеналове сатире су типичне за овај период. Стације је створио тзв. случајну поезију, а појављује се и као један од ликова Дантеове Божанствене комедије у Чистилишту. Проза тог доба одликује се „модернизмом“; са дјелима писаца Тацита, Светонија, Плутарха и Сенеке Млађег. Петроније и Апулеј настављају са развојем сатиричних и пикарских романа. Лукијан развија фиктивни начин причања. Значај лирике опада у овом добу мада су је неки наставили писати; цар Хадријан, Авсоније и Клаудијан.
Са хришћанством долази до развоја новоплатонизма на основи учења филозофа Плотина, али истовремено се појављују писци нерелигијских књига, нпр. Марко Аурелије. Записи црквених отаца припадају античком добу.
Књижевност Античке Кине уреди
Повијест кинеске књижевности почиње са пророчким записима из династије Шанг. Из времена династије Џоу потичу повијесна дјела Књига докумената и пророчка књига Књига промјена. Прву збирку са 305 пјесама из раздобља од 11. вијека до 7. вијека п. н. е. (Књига пјесама) прикупио је Конфучије. Збирку су чиниле народне и дворске пјесме, али и религијске химне. Династија Хан наставља са сличним развојем прозе као римска књижевност, са повијесним дјелима и филозофијом; најстарије дјело су 24 књиге Опште повијести, а написао га је Сима Ћен. За вријеме ове династије долази до појаве стиховне прозе.
Од 722. до 481. п. н. е. настају Прољећни и јесењи анали, службена хроника државе Лу. Конфучију се приписује дјело Дијалози, збирка изрека и идеја, а традиционално се сматра да су је написали његови сљедбеници. Сматра се да је дјело настало током Периода зараћених држава, а вјероватно је коначан облик попримило средином владавине династије Хан. У Пет класика кинеске књижевности поред наведеног спада и Књига обреда.
Око 100. н. е. настаје петерац у четири строфе, који се користио за пјевање уз пратњу фруле или бубњева. Примјер ове књижевности је таоистичко дјело Тао Те Чинг.
Референце уреди
- ^ Karimi, Edith (2016). Mimetische Bildung durch Märchen: Phantasie, Narration, Moral [Mimetic education through Märchen: phantasy, narration, morality]. European Studies in Education (на језику: German). 34. Münster: Waxmann Verlag. стр. 110. ISBN 9783830984726. Приступљено 25. 10. 2018.
- ^ „(језик: енглески)[[Категорија:Чланци са спољашњим везама на језику — енглески]] The Epic of Gilgamesh”. Архивирано из оригинала 10. 04. 2021. г. Приступљено 21. 01. 2015. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ „(језик: енглески)[[Категорија:Чланци са спољашњим везама на језику — енглески]] Enheduanna Priestess of Inanna”. Архивирано из оригинала 26. 11. 2009. г. Приступљено 21. 01. 2015. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ (језик: енглески) The Vedangas: The Limbs of the Vedas
- ^ а б (језик: енглески) Hebrew - History
Литература уреди
- Karimi, Edith (2016). Mimetische Bildung durch Märchen: Phantasie, Narration, Moral [Mimetic education through Märchen: phantasy, narration, morality]. European Studies in Education (на језику: German). 34. Münster: Waxmann Verlag. стр. 110. ISBN 9783830984726. Приступљено 25. 10. 2018.
- Samuel Noah Kramer (1963). The Sumerians: Their History, Culture, and Character
. University of Chicago Press. ISBN 978-0226452388. - Piotr Michalowski (1996). „Ancient Poetics”. Ур.: M. E. Vogelzang; H. L. J. Vanstiphout. Mesopotamian Poetic Language: Sumerian and Akkadian. Styx.
- Jeremy Black (1998). Reading Sumerian Poetry. Cornell University Press. ISBN 978-0801435980.
- Jeremy Black; Graham Cunningham; Eleanor Robson; Gábor Zólyomi (2006). The Literature of Ancient Sumer. Oxford University Press. ISBN 9780199296330.
- Shin Shifra (2008). Words as Magic and the Magic in Words. Tel Aviv, Tel Aviv, The Israeli Ministry of Defence Press (in Hebrew). These are transcriptions of Shifra's discourses on literature of the Ancient Near East, first broadcast as a "University on the Air" course on the Israeli Army Radio.
