Балавац (лат. Gymnocephalus cernuus) зракоперка је из реда Perciformes. Врста Gymnocephalus cernua је вештачки уведена на подручје Великих језера у Северној Америци, и присуство рибе је значајно оштетило локални екосистем.

Балавац
Gymnocephalus cernua
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
G. cernuus
Биномно име
Gymnocephalus cernuus
Linnaeus, 1758

Угроженост

уреди

Ова врста није угрожена, и наведена је као последња брига јер има широко распрострањење.[2]

Општи подаци

уреди

Латински назив: Gymnocephalus cernuus

Локални називи: окун, паплајз, смрад

Макс. дужина: 25 cm.

Макс. тежина: 400 g. (у Русији је пронађен балавац од 16 kg )

Време мреста: од априла до маја (понекада и у јуну)

Опис и грађа

уреди

Балавац има издужено тело. Леђа су му сивозелене боје са црнкастим мрљама, и имају нејасно изражене издужене сиве пеге, а леђна пераја су му срасла, међусобно спојена, и прошарана тамним тачкама. Дебеле бодље се налазе и у подрепном перају. Бокови су му жућкасти боје, а трбух беличаст. Уста су полудоња, а рило је кратко и тупо. Кружни поклопци - образи - такође су снабдевени са 11-12 оштрих бодљи. Има велике буљаве очи мутноплавичасте боје. Крљушт му је дубоко усађена у кожу. Бодље су му шупље попут игала за инјекције кроз које лучи отров из поткожних жлезда (ихтиотоксин), па се после убода осећа интензиван и трајан бол. Глава му је шиљата и без крљушти са мрежом сензорних пора. Има осетљиву бочну линију. Боја тела зависи од околине у којој живи али је најчешће светлозелене са тамним уздужним пругама. Тело балавца је лепљиво и слузаво. Грађом подсећа на бандара.

Балавац који обитује у рекама и језерима са пешчаним дном је светлији од примерака који живе на муљевитом дну. Нарасте око 10-13 cm у просеку, мада има и већих примерака (око 25 cm), и 400 g. У неким језерима Русије уловљени су балавци од 16 kg. Такав гигантски раст зависи пре свега од количине хране које има током целе године.

Распрострањење

уреди

Ареал врсте Gymnocephalus cernua обухвата већи број држава. Врста има станиште у Италији, Грчкој, Француској, Русији, Кини, Шведској, Норвешкој, Пољској, Немачкој, Србији, Мађарској, Румунији, Украјини, Белорусији, Финској, Монголији, Казахстану, Данској, Уједињеном Краљевству, Босни и Херцеговини, Бугарској, Холандији, Црној Гори, Македонији, Лихтенштајну, Литванији, Луксембургу, Летонији, Словачкој, Словенији, Чешкој, Естонији, Хрватској, Молдавији, Аустрији, Азербејџану, Белгији, Грузији и Узбекистану.[2]

Навике, станиште, распрострањеност

уреди

Станишта врсте су језера и језерски екосистеми, речни екосистеми и слатководна подручја.[2] Балавац у мутној води и на ниским температурама, због развијеног чула вида, има способност храњења у мраку. Дању борави у дубокој води, а ноћу, ради исхране, залази у плићаке, јер се храни фауном са дна. Слабо подносе дефицит кисеоника у води. Борави поред стрмих или стеновитих обала, где таласи разбијају и наносе глисте и ларве, а посебно га привлачи ларва комараца. Балавац насељава воде у већим равничарским текућим водама и језерима Европе, са изузетком Шпаније, Италије и Грчке. Налазимо га у већем делу Сибира, до Бајкала. Живи на дубини 3-5 m, у великим језерима, а и у речицама и великим рекама. Ретко се среће на дубинама мањим од два метра, јер избегава сунчеву светлост и топлу воду. У речним језерима, као риба ноћи и сумрака, живи у јамама испод засенчених обала, али највише воли бране и мостове где налази храну и хладовину. Балавац је мирољубива, друштвена риба, која лети, све време проведе на једном месту сем у случајевима када вода постане превиша топла. Балавац подноси широк распон еколошких и станишних услова укључујући слатку и бракичну воду, мутну и загађену. У Србији је распрострањен у водама црноморског слива.

Размножавање

уреди

Балавац се мрести два пута годишње, у априлу и мају, а понекада и у јуну. Женка положи 50.000-100.000 јаја икре жућкасте боје, пречника од 0,8 до 1 mm повезане пихтијастом, мада не и лепљивом слузи, на шљунковитом или песковитом дну, у близини обале реке, често на поплављеним теренима током ноћи или у сумрак. Млађ се изваљује након две недеље и изгледа остаје на истом месту до краја лета, појављујући се у плићацима, не достигавши дужину 2,5 cm. Темпо раста код балавца је доста спор. Полну зрелост достижу са две године. Кад се излегу, хране се ситним животињама, а касније ларвама и мало већим животињама.

Референце

уреди
  1. ^ J. Freyhof & M. Kottelat (2008). Gymnocephalus cernua. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2008: e.T9568A13002898. doi:10.2305/IUCN.UK.2008.RLTS.T9568A13002898.en . 
  2. ^ а б в Црвена листа (језик: енглески)

Спољашње везе

уреди