Википедија

Банту народи

Банту је скупина од преко 400 различитих етничких група у субсахарској Африци, од Камеруна до Јужне Африке, уједињени језиком и заједничкм обичајима и броји неколико милиона припадника.[1][2] Постоји неколико стотина банту језика. У зависности од дефиниције „језика“ или „дијалекта“, процењује се да постоји између 440 и 680 различитих језика.[3] Укупан број говорника је у стотинама милиона, у распону од отприлике 350 милиона средином 2010-их (отприлике 30% становништва Африке, или отприлике 5% укупне светске популације).[4] Око 60 милиона говорника (2015), подељених у око 200 етничких или племенских група, налази се само у Демократској Републици Конго.

Банту
Приближна дистрибуција Банту народа подељена на зоне према Гатријевој класификацији Банту језика.
Укупна популација
360 милиона
Региони са значајном популацијом
Централна Африка, југоисточна Африка, јужна Африка
Језици
Банту језици (over 535)
Религија
Предоминантно хришћанство, традиционалне афричке фере; мањински ислам

Већа од појединачних Банту група има популацију од неколико милиона, нпр. народ Руанде и Бурундија (25 милиона), народ Баганде,[5] Уганде (10 милиона од 2019. године), Шона из Зимбабвеа (15 милиона ажурирано преома подацима из 2018. године), Зулу из Јужне Африке (12 милиона према подацима из 2005. године), Луба Демократске Републике Конго (7 милиона према подацима из 2010. године), Сукума Танзаније (9 милиона према подацима из 2016. године), Кикују из Кеније (8,1 милиона према подацима из 2019. године), Коса народа јужне Африке (8,1 милиона у 2011. године), или Педи народа из Јужне Африке (5,7 милиона у 2017. години).

Историја уреди

Реч банту је реконструисан израз који означава множину за људе. Верује се да Банту црнци потичу из данашњег Камеруна и источне Нигерије, који су миграцијама доспели у јужну Африку, за коју се сматра да је била једна од највећих у историји људског рода. Многи антрополози сматрају да је прави резултат, повећање популације и недостатак основих животних намирница, као на пример банана. За језике и дијалекте које користи народ Банту се верује да потичу од реконструисаног протобантског језика којим се говорило пре око 3.000 година. Још по доласку на просторе данашње јужне Африке, поделили су се у две лингвистичке групе: западне и источне Банту црнце. Данас источни Банту црнци живе у Зимбабвеу и Мозамбику, а западни у Анголи, Намибији и северозападној Боцвани.

Порекло и експанзија уреди

 
1 = порекло из 2000–1500. п. н. е.
2 = око 1500. п. н. е. прво ширење
     2.a = источни банту,   2.b = западни банту
3 = 1000–500. п. н. е. Уреве језгро источног Бантуа
4–7 = напредовање према југу
9 = 500. п. н. е.–0 Конго језгро
10 = 0–1000 последња фаза[6][7][8]

Претпоставља се да банту језици потичу од реконструисаног протобанту језика, за који се процењује да се говорио пре око 4.000 до 3.000 година у западној/централној Африци (подручје данашњег Камеруна). Они су наводно били раширени широм Централне, источне и Јужне Африке у такозваној Банту експанзији, релативно брзој дисеминацији која је трајала отприлике два миленијума и десетине људских генерација током 1. миленијума пре нове ере и 1. миленијума нове ере,[9] Овај концепт је често уоквирен као масовна миграција, али Јан Вансина и други су тврдили да је то заправо било културно ширење, а не кретање било које специфичне популације која би се могла дефинисати као огромна група једноставно на основу заједничких језичких особина.

О географском облику и току ширења Бантуа и даље се расправља. Предложена су два главна сценарија: рано ширење на Централну Африку и једно порекло ширења које зрачи одатле,[10] или рано раздвајање на источни и јужни талас распршивања, са једним таласом који се креће преко басена Конга ка истоку Африке, а други се креће јужно дуж афричке обале и система реке Конго према Анголи.[11] Генетичка анализа показује значајне груписане варијације генетских особина међу говорницима Банту језика по регионима, што указује на мешавину претходних локалних популација.

Према хипотези о миграцији ширења Бантуа, различити народи који говоре Банту су били асимилирани, и/или расељени су многи ранији становници, са само неколико модерних народа као што су групе Пигмеја у Централној Африци, Хаџа народ у северној Танзанији и различите популације Којсанаца широм југа Африка су задржали аутономно постојање у ери европског контакта. Археолошки докази потврђују њихово присуство у областима које су касније заузели говорници Бантуа. Мигранти који говоре банту би такође комуницирали са неким афроазијским групама на југоистоку (углавном кушитским),[12][13] као и групама које говоре нилотски и централно-судански.

Терминологија говеда која се користи међу релативно малим бројем савремених Банту сточарских група сугерише да је набавка стоке можда била од суседа из централног суданског, кулијачког и кушитског говорног подручја.[14] Лингвистички докази такође указују на то да су обичаји муже стоке такође били директно моделовани из кушитских култура у том подручју.[15] Терминологија говеда у јужноафричким Банту језицима разликује се од оне која се налази међу народима који говоре на северу Бантуа. Једна недавна сугестија је да су се говорници кушитског раније преселили на југ и ступили у интеракцију са најсевернијим говорницима коисана који су од њих набавили стоку, и да су најранији говорници Бантуа добили своју почетну стоку од људи који говоре хве који су утицали на кушитски језик. Према овој хипотези, већа каснија имиграција говорника Банту је потом изместила или асимилирала то најјужније проширење опсега говорника кушитског језика.[16][17]

Каснија историја уреди

 
Банту краљевина Конго, око 1630.

Између 9. и 15. века, државе које говоре банту почеле су да се појављују у региону Великих језера и у савани јужно од прашума Централне Африке. Краљеви Мономотапа изградили су комплекс Великог Зимбабвеа, цивилизацијског предака народа Шона.[18] Упоредиве локације у јужној Африци укључују Бумбуси у Зимбабвеу и Манјикени у Мозамбику.

Од 12. века па надаље, процеси формирања државе међу Банту народима су се појачавали. Ово је било резултат неколико фактора као што је гушће насељеност (што је довело до специјализованије поделе рада, укључујући војну моћ, док је емиграција постала отежана); технолошки развој у привреди; и нове технике у политичко-духовној ритуализацији краљевства као извор националне снаге и здравља.[19] Примери таквих Банту држава укључују: Краљевство Конго, Краљевство Анзику, Краљевство Ндонго, Краљевство Матамба, Краљевство Куба, Царство Лунда, Царство Луба, Царство Бароце,[20][21] и низ других

На обалском делу источне Африке, мешовита заједница Бантуа развила се кроз контакт са муслиманским арапским и персијским трговцима, а Занзибар је био важан део трговине робљем у Индијском океану. Свахили култура која је настала из ове размене показује многе арапске и исламске утицаје који се не виде у традиционалној банту култури, као и многе афро-арапске припаднике банту свахили народа. Са својом оригиналном говорном заједницом усредсређеном на обалске делове Занзибара, Кеније и Танзаније – обале која се назива свахилска обала – банту свахилски језик садржи многе арапске позајмљенице као резултат ових интеракција.[22] Банту миграције, и вековима касније трговина робљем у Индијском океану, донели су утицај Бантуа на Мадагаскар,[23] народ Малгаши који оличава мешавину Бантуа и њихових позајмица малгашком језику.[24] У 18. и 19. веку, прилив Занџ робова из југоисточне Африке порастао је са успоном Султаната Занзибар. Са доласком европских колонијалиста, Занзибарски султанат је дошао у директан трговински сукоб и конкуренцију са Португалцима и другим Европљанима дуж свахилске обале, што је на крају довело до пада султаната и краја трговине робљем на свахилској обали средином 20. века.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ School, Africa EENI Global Business. „Bantu people (Central, East, Southern Africa)”. Africa EENI Global Business School (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 04. 2023. г. Приступљено 2022-08-21. 
  2. ^ Butt, John J. (2006). The Greenwood Dictionary of World History. Greenwood Publishing Group. стр. 39. ISBN 978-0-313-32765-0. 
  3. ^ "Guthrie (1967-71) names some 440 Bantu 'varieties', Grimes (2000) has 501 (minus a few 'extinct' or 'almost extinct', Bastin et al. (1999) have 542, Maho (this volume) has some 660, and Mann et al. (1987) have c. 680." Derek Nurse, 2006, "Bantu Languages", in the Encyclopedia of Language and Linguistics, p. 2. Ethnologue's report for Southern Bantoid lists a total of 680 languages. The count includes 13 Mbam languages which are not always included under "Narrow Bantu".
  4. ^ Total population cannot be established with any accuracy due to the unavailability of precise census data from Sub-Saharan Africa. A number just above 200 million was cited in the early 2000s (see Niger-Congo languages: subgroups and numbers of speakers for a 2007 compilation of data from SIL Ethnologue, citing 210 million). Population estimates for West-Central Africa were recognized as significantly too low by the United Nations Department of Economic and Social Affairs in 2015 („World Population Prospects: The 2016 Revision – Key Findings and Advance Tables” (PDF). United Nations Department of Economic and Social Affairs, Population Division. јул 2016. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 6. 2019. г. Приступљено 26. 6. 2017. ). Population growth in Central-West Africa ажурирано: 2015. is estimated at between 2.5% and 2.8% p.a., for an annual increase of the Bantu population by about 8 to 10 million.
  5. ^ Roscoe, John (2011). The Baganda An Account of Their Native Customs and Beliefs. Cambridge Univ Pr. ISBN 978-1-108-03139-4. OCLC 714729287. 
  6. ^ „The Chronological Evidence for the Introduction of Domestic Stock in Southern Africa” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 3. 2009. г. 
  7. ^ „Botswana History Page 1: Brief History of Botswana”. Приступљено 13. 5. 2015. 
  8. ^ „5.2 Historischer Überblick”. Архивирано из оригинала 16. 10. 2007. г. Приступљено 13. 5. 2015. 
  9. ^ Philip J. Adler, Randall L. Pouwels, World Civilizations: To 1700 Volume 1 of World Civilizations, (Cengage Learning: 2007), pp. 169.
  10. ^ Vansina, J. (1995). „New Linguistic Evidence and the Bantu Expansion'”. Journal of African History. 36 (2): 173—195. JSTOR 182309. S2CID 162117464. doi:10.1017/S0021853700034101. 
  11. ^ Pollard, Elizabeth; Rosenberg, Clifford; Tignor, Robert (2011). Worlds Together, Worlds Apart: A History of the World: From the Beginnings of Humankind to the Present. New York: Norton. p. 289.
  12. ^ Toyin Falola, Aribidesi Adisa Usman, Movements, borders, and identities in Africa, (University Rochester Press: 2009), pp. 4-5.
  13. ^ Fitzpatrick, Mary (1999). Tanzania, Zanzibar & Pemba. Lonely Planet. стр. 39. ISBN 978-0-86442-726-7. 
  14. ^ Schoenbrun, David L. (1993). „We Are What We Eat: Ancient Agriculture between the Great Lakes”. The Journal of African History. 34 (1): 1—31. JSTOR 183030. S2CID 162660041. doi:10.1017/S0021853700032989. 
  15. ^ J. D. Fage, A history of Africa, Routledge, 2002, pp. 29
  16. ^ Roger Blench, "Was there an interchange between Cushitic pastoralists and Khoisan speakers in the prehistory of Southern Africa and how can this be detected?" [1] Архивирано јануар 21, 2012 на сајту Wayback Machine
  17. ^ Robert Gayre, Ethnological elements of Africa, (The Armorial, 1966), p. 45
  18. ^ The Rebirth of Bukalanga: A Manifesto for the Liberation of a Great People with a Proud History Part I ISBN 978-0-7974-4968-8 ©Ndzimu-unami Emmanuel, 2012, page 100
  19. ^ Shillington 2005
  20. ^ Holub, Emil. Seven Years in South Africa, volume 2. 
  21. ^ McCracken, John (фебруар 1974). „Mutumba Mainga: Bulozi under the Luyana kings: political evolution and state formation in pre-colonial Zambia. xvii, 278 pp., 8 plates. London: Longman, 1973. £4.”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies (на језику: енглески). 37 (3): 726—727. ISSN 1474-0699. S2CID 154380804. doi:10.1017/S0041977X00128022. 
  22. ^ Daniel Don Nanjira, African Foreign Policy, and Diplomacy: From Antiquity to the 21st Century, ABC-CLIO, 2010, pp. 114
  23. ^ Cambridge World History of Slavery The Cambridge World History of Slavery: The ancient Mediterranean world. By Keith Bradley, Paul Cartledge. pg. 76 (2011), accessed February 15, 2012
  24. ^ „On the Origins and Admixture of Malagasy: New Evidence from High-Resolution Analyses of Paternal and Maternal Lineages”. 9. 9. 2014. Архивирано из оригинала 2014-09-09. г. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Банту народи на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Банту_народи&oldid=27549151”