Вељко Кадијевић
Вељко Кадијевић (Главина Доња, код Имотског, 21. новембар 1925 — Москва, 2. новембар 2014) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал армије ЈНА. У периоду од 15. маја 1988. до 8. јануара 1992. године обављао је функцију Савезног секретара за народну одбрану СФР Југославије.
Вељко Кадијевић | |||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||||||||||
Датум рођења | 21. новембар 1925. | ||||||||||||||
Место рођења | Главина Доња, код Имотског, Краљевина СХС | ||||||||||||||
Датум смрти | 2. новембар 2014.88 год.) ( | ||||||||||||||
Место смрти | Москва, Руска Федерација | ||||||||||||||
Професија | војно лице | ||||||||||||||
Члан КПЈ од | 1943. | ||||||||||||||
Породица | |||||||||||||||
Супружник | Озренка Кадијевић | ||||||||||||||
Војна каријера | |||||||||||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1943 — 1992. | ||||||||||||||
Чин | генерал армије | ||||||||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба Распад СФРЈ | ||||||||||||||
Савезни секретар за народну одбрану СФРЈ | |||||||||||||||
Период | 15. мај 1988 — 8. јануар 1992. | ||||||||||||||
Претходник | Бранко Мамула | ||||||||||||||
Наследник | Благоје Аџић в.д. | ||||||||||||||
Одликовања |
| ||||||||||||||
Биографија
уредиРођен је 21. новембра 1925. године у Главини Доњој, код Имотског. Родитељи (отац Србин, а мајка Хрватица) били су пореклом из Имотског. Његов отац Мирко је био учесник Шпанског грађанског рата, и умро је у Шпанији 1936. године.[1]
Вељко је 1943. године, са свега 18 година, ступио у Народноослободилачку борбу и постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У току рата је најпре био омладински руководилац у Имотском, а касније члан Политодјела (политичког одељења) Деветнаесте севернодалматинске, а потом 26. далматинске дивизије, помоћник политичког комесара Прве далматинске ударне бригаде и помоћник политичког комесара 26. далматинске дивизије. Из рата је изашао са чином мајора.[2]
После ослобођења Југославије, наставио је професионалну војну службу у Југословенској народној армији (ЈНА), у којој се налазио на дужностима политичког комесара дивизије, наставника у Вишој војној академији ЈНА, команданта дивизије, начелника Штаба корпуса, помоћника команданта армије и др. Завршио је Вишу војну академију ЈНА и Ратну школу ЈНА, 1958. године, а 1963. године и Колеџ за команданте и генерале (енгл. US Army Command and General Staff College) Армије САД.[2]
У периоду од 15. маја 1988. до 8. јануара 1992. године обављао је функцију Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ, када је пензионисан у чину генерала армије ЈНА. У том својству је 12. марта 1991. године учествовао на седници Председништва СФРЈ, као Врховне команде. У име Оружаних снага СФРЈ и Штаба Врховне команде, Кадијевић је изнео предлоге за решавање југословенске кризе, али изнети предлози на крају седнице нису једногласно прихваћени.[3]
Кадијевић је официр који је имао најдужи стаж у активној служби ЈНА, од дана ступања у партизане 1943. до пензионисања, 1992. године.[2] Такође, Кадијевић је и официр ЈНА који је најдуже био активан у чину генерала — 25 година.[3]
У чин генерал-мајора унапређен је 1966. године, генерал-потпуковника 1972, генерал-пуковника 1980. и генерала армије ЈНА, 1989. године.[2]
У браку са супругом Озренком Кадијевић (1932—1995) имао је ћерку Мирјану, удату за фудбалског стручњака Станислава Карасија.[4]
Од 2001. године живео је у Москви, а 2008. добио је и руско држављанство. Преминуо је у Москви, 2. новембра 2014. године.[5][6] Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Књиге и одликовања
уредиОбјавио је следећа дела:
Носилац је многобројних југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден југословенске заставе са лентом, Орден Републике са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден народне армије са златном звездом, два Ордена за храброст, Орден за војне заслуге са златним мачевима, Орден партизанске звезде са пушкама и Орден заслуга за народ са сребрном звездом.[7][8]
Референце
уреди- ^ Списак Југословена шпанских бораца („Време”, 23. септембар 2016.)
- ^ а б в г „IN MEMORIAM > Veljko Kadijević, 1925–2014”. Архивирано из оригинала 15. 06. 2020. г. Приступљено 15. 06. 2020.
- ^ а б [1]
- ^ Трошељ, Славко (23. 12. 2007). „Памтим наслов: "Конац дело — Караси"”. Politika.rs. Приступљено 06. 03. 2023.
- ^ „Преминуо генерал Вељко Кадијевић”. B92.net. 21. 08. 2015. Приступљено 26. 08. 2015.
- ^ VLAHOVIĆ, Branko. „Преминуо генерал Вељко Кадијевић”. Novosti.rs. Приступљено 26. 08. 2015.
- ^ Ђукић 1994, стр. 197.
- ^ Франц Петерка: »Кадијевић, Вељко« У: Енциклопедија Југославије, 2. изд., том 6, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа“.. Загреб. 1990. стр. 634—635. ISBN 978-86-7053-024-9. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ) COBISS.SR 2808327
Литература
уреди- Војна енциклопедија (књига четврта). Београд, 1972. година.
- Војни лексикон. „Војноиздавачки завод“ Београд, 1981. година.
- Ђукић, Славољуб (1994). Између славе и анатеме: политичка биографија Слободана Милошевића. Београд: Филип Вишњић. ISBN 978-86-7363-138-7. COBISS.SR 82396423.