Википедија:Стилски приручник/Основе правописа српског језика/Екавски и ијекавски изговор

Основе српског правописа

„

Српски књижевни (стандардни) језик има два равноправна изговора: екавски и ијекавски. Разлика се заснива на замени старог вокала „јат” (у ћирилици се обележавао словом Ѣ а у латиници са ě). Избор између два изговора је слободан, уз само једно ограничење: није допуштено њихово мешање, ни у говору ни у писаном тексту, осим у уметничким делима (нпр. књижевним, позоришним и филмским), где извор може послужити као средство карактеризације појединих ликова.

У штокавским дијалектима старо јат има три замене: екавску, ијекавску и икавску. Икавска замена није ушла у основицу књижевног језика. Праштокавско јат пре замене био је глас између е и и (затворено е, које се обележава или као ẹ или као е^и), који је замењен на највећем делу терена између XIII и XV века. Екавска замена значи отварање његовог првобитног изговора, икавска затварање односно сужавање, док је ијекавској замени претходила нека врста дифтонгизације, уколико на каснијем ијекавском подручју није био сачуван његов дифтоншки карактер из ранијих епоха.
Разлике између екавске и ијекавске верзије српског језика углавном су сведене на различите замене јата.

”

— Издвојено из Правописа српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2016. (Екавски и ијекавски изговор, стр. 22)