Вујица Решин Туцић
Вујица Решин Туцић (Меленци, 17. јул 1941 — Нови Сад, 28. новембар 2009) био је српски књижевник, визуелни уметник, уредник, есејиста, један од најзначајнијих чланова неоавангардног покрета у Југославији током шездесетих и седамдесетих година 20. века (Нова уметничка пракса).[1]
Вујица Решин Туцић | |
|---|---|
| Датум рођења | 17. јул 1941. |
| Место рођења | Меленци Србија |
| Датум смрти | 28. новембар 2009. (68 год.) |
| Место смрти | Нови Сад Србија |
Биографија Уреди
Уређивао је часописе "Улазница" (Зрењанин), "Даље" (Сарајево) и "Тиса" (Нови Бечеј). 1977. покренуо је часопис „Адреса“, један од најзначајнијих неоавангардних часописа на овим просторима.[2] Радио је најпре у библиотеци Радија Новог Сада, а потом и као драматург у драмском програму исте медијске куће. Због своје уметничке активности и неконформизма био је маргинализован и прогањан у време комунистичке власти, која га је држала за анархисту. Током 1972. и 1973. против њега су била покренута два кривична процеса: „због прекршајног дела вређања социјалистичко-патриотских осећања грађана“ у Општинском суду у Зрењанину и „за кривично дело непријатељске пропаганде“ у Окружном суду у Новом Саду. По овом другом основу претила му је казна до 12 година строгог затвора, али је процес обустављен на интервенцију Оскара Давича. Маргинализација у културним институцијама се наставља и касније, током деведесетих, прећуткивањем и игнорисањем, као и код свих уметника чија се пракса није уклапала у владајућу националистичку парадигму.[1]
Почетком деведесетих основао је и водио књижевну школу Традиција авангарде (Београд, 1993—95), из које је настала уметничка група Магнет.[1]
Његови радови излазе изван оквира традиционалне поделе уметности, па тако у извођење својих песама уноси елементе филма, глуме и перформанса, што је у оно време код нас била експериментална и пионирска активност.
Отац је песника млађе генерације Синише Туцића.
Награде Уреди
- Награда „Печат вароши сремскокарловачке”, за песму „Дојиље смрти”, 1969.[1]
- Награда „Павле Марковић Адамов”, за песнички опус. 1989.[1]
- Награда „Васко Попа”, за збирку песама Гнездо параноје, 2007.[1]
Дела Уреди
- Јаје у челичној љусци, песме, 1970.
- Сан и критика, песме, 1977.
- Слово је пукло, есеји, 1978.
- Простак у ноћи, песме, 1979.
- Реформ гротеск, песме, 1983.
- Хладно чело, есеји, 1983.
- Снег веје, љубав је вечна, песме, 1990.
- Страхоте подземља, роман, 1991.
- Стругање маште, сабрана дела, 1991.
- Играч у свим правцима, избор из поезије, 2001.
- Време фантома, критике, 2005.
- Гнездо параноје, песме, 2007.
Референце Уреди
- ^ а б в г д ђ „ВУЈИЦА РЕШИН ТУЦИЋ (1941-2009)”. skd.rs. Приступљено 19. 1. 2023.
- ^ „Jugoslovenski neoavangardni časopisi | SEEcult.org”. www.seecult.org. Приступљено 2021-11-25.
Литература Уреди
- Остоја Кисић: „Вујица Решин Туцић – Лирски песник из времена процвата самоуправљања“, у: Вујица Решин Туцић: „Стругање маште“, избор из поезије, Дневник, Нови Сад, 1991.
- Небојша Миленковић: „Вујица Решин Туцић: традиција авангарде“, Музеј савремене уметности Војводине, Нови Сад, 2011.
Спољашње везе Уреди
- Мирослав Нуне Поповић: „Умро је Вујица Решин Туцић: Да ли постоји живот?"
- „Преминули песници Вујица Решин Туцић и Драгомир Брајковић“
- Г. Нонин: „Вујица Решин Туцић“
- „Преминуо песник Вујица Решин Туцић“ Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016)
- „Преминуо Вујица Решин Туцић“
- Део из филма „Играч у свим правцима“. Вујица говори песму „О како лепо бицикл терам ја“.
- Тонски записи живог извођења песама Вујице Решин Туцића и Бранка Андрића, снимљени 1976. или 1977.
- Осврт емисије "Вавилон" о новом издању романа Вујице Решин Туцића "Страхоте подземља" у издању издавачке куће "Лево крило"