Википедија

Газан

Газан или Казан [а] (5. новембар 1271, Покрајина Мазандаран — 11. мај 1304, Казвин) је био илкан, тј. кан Илканата, монголског каната са центром у Персији (1295—1304) из династије Бориџигин. Био је син Аргун-кана, унука оснивача каната Хулагу-кана, и Кутлук-катун.[1] Са његовим доласком на власт, ислам је постао званична религија у Илканату.

Газан
Газан прима ислам, слика из Историје света Рашида ал-Дина, XIV век.
Лични подаци
Пуно имеМахмуд Газан
Датум рођења(1271-11-05)5. новембар 1271.
Место рођењаданашња покрајина Мазандаран, Илканат
Датум смрти11. мај 1304.(1304-05-11) (32 год.)
Место смртиКазвин, Илканат
ГробТабриз
Религијабудизам,
ислам
Породица
СупружникБулуган-катун Курасани,
Кутај-катун
Булуган-катун Муазама
ПотомствоАлачу,
Олџеи Култуг-катун
РодитељиАргун-кан
Кутлук-катун
ДинастијаХулагиди,
(огранак династије Бириџигин)
атабег Хорасана
Период1284—1295
ПретходникАргун-кан
Наследникнико
илкан
Период1295—1304
ПретходникБаиду
НаследникОлџеиту

Порекло и младост уреди

Газан се родио 5. новембра 1271. године на територији данашње покрајине Мазандаран као најстарији син Аргун-кана, у то време гувернера Хорасана.[2][3] Пошто му је отац преузео власт у Илканату, Газан је 1284. године са 30.000 коњаника послат у Хорасан да га заштити од напада Чагатаи каната.[4] Као атабег у Хорасану провео је више од десет година.[1]

 
Газанов деда Абака јаше на коњу, Аргун стоји и држи у наручју Газана. Слика Рашида ал-Дина из Џами ат-тавариха, XIV век.

Године 1291. Аргун је умро, а власт у Илканату је уграбио његов млађи брат Кијакато, пошто се законити наследник Газан налазио далеко од престонице Табриза; премда је Кијакато вероватно само владао у његово име, као регент.[5][4][3] Према причањима Марка Пола, Газан се страшно разбеснео када је чуо за Кијакатове поступке и запретио је да ће му се осветити као Аргун свом стрицу Ахмед-кану, али због опасности од напада непријатеља није смео да напусти свој положај.[4] У међувремену, сви остали су се покорили Кијакатовој власти, па га је и Курултај признао за илкана.[6]

Године 1293. године Марко Поло се са великом пратњом искрцао у Ормузу водећи Кутај-катун, супругу за Аргуна, не знајући да је он умро.[7][8][3] По Кијактовом предлогу Кутај-катун је одведена до Каспијских врата Газану, после чега су се Полови вратили у престоницу одакле су касније наставили ка западу.[9][10][11]

Илкан уреди

После Кијакатове смрти, 1295. године, власт у Илканату је уграбио Баиду.[12][1] На вест о томе Газан му је запретио да ће му се осветити тако да ће о томе причати цео свет и примио ислам, најраспрострањенију религију у земљи, осигуравши тиме подршку највећег броја поданика.[12][11] Приликом промене вере узео је име Махмуд.[11] Газан је потом приступио испуњењу свог наследног права, кренувши с војском на Баидуа.[12] На десет дана хода од Табриза, у крвавој бици узурпатор је погинуо и Газан је, готово пет година после очеве смрти, наследио престо.[12][1]

Примивши ислам Газан је шетао између сунитске и шиитске струје како је погодовало политичком тренутку, задржавши монголска начела толерантности.[13] Примање ислама није много утицало на Газанове односе са околним земљама и у суштини није променило политику Илканата. Монголска Персија остала је у лошим односима са Чагатаи канатом и Мамелучким султанатом у Египту, док су односи са династијом Јуан у Кини, са којом је обављао живу трговинску размену, остали традиционално добри. Једина промена у његовој политици било је приближавање Златној хорди у Русији, са којом је чак и ратовао против Чагатаја. Главни спољно-политички моменат Газанове владавине био је нови рат против Мамелука.

 
Преговори између Газана и Баидуа, слика Рашида ал-Дина из Џами ат-тавариха, XIV век.

Газан је имао проблема са својим вазалима Грузијском краљевином и Румским султанатом. Проблем са Грузијом услед бунтовности краља Давида VIII илкан је покушао решити 1299. године постављањем његовог млађег брата Гиоргија V за узурпатора. Међутим, како је Гиоргијева власт била слаба, 1302. године заменио га је његовим братом Вахтангом III. Питања Румског султаната била су, пак, много озбиљнија. Централна власт у султанату била је у потпуном распаду и на његовом западном делу су егзистирали многи емирати.

Газан је био познат и као покровитељ уметности и науке. Од Рашида ал-Дина наручио је писање прве историје света. Овај огромни подухват, који је запошљавао разне научнике и преводиоце, како би уобличио историје Кинеза, Турака и Франака [б], завршен је тек после његове смрти.[14]

Реформе уреди

Офанзива према југу уследила је тек после опсежне унутрашње реформе, због незавидне политичко-економске ситуације у самом канату. Наиме, земља је била опустошена дугогодишњим грађанским ратовима и побунама сељака, који су, бунивши се против феудализације, масовно бежали од својих господара. Примање ислама донело је илкану подршку парсијског племства, махом муслимана. Уз помоћ Рашида ал-Дина, кога је именовао за првог везира 1298. године, извшене су опсежне реформе које су делимично опоравиле економију царства, али и убрзале феудализацију.

Посебним јарликом је везао сељаке за земљу. Подстицао је развој пољопривреде и уредио порески систем, увевши јединствену валуту. Посебни допринос имао је у оживљавању занатства у градовима, где су биле основне државне радионице у којима су радили робови, да би их касније заменили полунезависни радници. Газан је повећао привилегије монголског војно-номадског племства, тиме што је њихове феуде, у основи стечене разним заслугама и ненаследне, признао за наследне и дао им порески имунитет. Тим актом смањени су приходи царства, уз све веће израбљивање сељака.

Сукоби са Мамелуцима уреди

Газан је био последњи илкан који је покренуо већи поход против Мамелука у Египту. У јесен 1299. године његове трупе, већином састављене од коњице, су, под командом Кутлушаха, упале су у Сирију и освојиле Алеп. Након тога је 22. децембра дошло до велике битке код Вади ел Касандера из које су Монголи изашли као победници. Потом су почетком јануара 1300. године освојили Дамаск, али су се у фебруару повукли, вероватно због недостатка хране за коње.

 
Монголски упади на Левант од 1299. до 1303. године.

Илкан је покушао да организује војну акцију у заједно са крсташима на Кипру, склопивши савез са Хенријем II, краљем Кипра и титуларним краљем Јерусалима. Мала флота од 16 бродова је, предвођена краљем Хенријем и његовим братом Амалриком, 1300. године опљачкала сиријску и египатску обалу, а потом се укотвила на острву Арваду, чекајући Монголе. Међутим, Монголи су, делимично због отпора Мамелука, а и унутрашњих проблема, остали пасивни. Ни следеће године није дошло до офанзиве; Кутлушах је само поставио одбрамбену војску у долини Јордана у циљу одбране Дамаска, али се и та војска морала повући. Године 1302. Газан је послао емисаре у Енглеску, настојећи да придобије савезника у свом походу.[3] Истовремено крсташи су падом Арвада изгубили последње упориште на Леванту и тиме били искључени из сарадње са Илканатом.

У пролеће 1303. године Кутлушахова војска, сачињена од монголске коњице и пешадије и јерменских стрелаца, поново је упала у Сирију и продрла до Дамаска, освајајући Алеп и Хомс. Емир Дамаска Бајбарс II позвао је египатског султана у помоћ. Дана 20. априла у равници Марџ ел Сафар, 25 mi (40 km) јужно од Дамаска, дошло је до крваве битке између монголских и мамелучких снага. Битка је трајала три дана и завршила се потпуним уништењем монголске војске, коју су Мемелуци потом гонили до Каријатана код Хомса. Према сведочењу египатског историчара Ал Макризија, кад је Кутлушах обавестио Газана о поразу, илкан се толико изнервирао да је почео крварити из носа.

Успон Османлија уреди

Током Газанове владавине дошло је до даљег јачања Турака Османлија, предвођених Османом I Газијем, на западном делу Анадолије. Године 1301. у њихове руке је дошла Никомидија и шире се, пре свега на рачун Византије, чију је војску у Малој Азији водио цар-савладар Михајло IX Палеолог.[15] 27. јула 1302. византијска војска је претрпела одлучан пораз код Бафеона, недалеко од Никеје.[15][16][17] Ова сјајна победа дигла је Осману углед код осталих газија, који су један за другим почели признавати његову власт.[16] Свестан опасности византијски цар Андроник II Палеолог позива у помоћ Алмогавере.[15][18] Под вођством бившег темплара Рожера де Флора њих 6.500 (2.500 војника са женом и децом) са флотом од 39 галија је у септембру 1303. пристигло у Цариград.[15][19][17] Ова војска успела је да у више наврата победи Турке и 1304. године ослободи, мада привремено, од њих велики део Мале Азије.[15][20]

Смрт и наследство уреди

Газан је умро 11. маја 1304. године у Казвину, после дуге болести, којa je уследила непосредно после битке код Марџ ел Сафара. Пошто није имао преживелих синова, наследио га је брат Олџеиту.

Породица уреди

Супруге

  • Кунџушкаб-катун из племена Куркан
  • Једи Кауртика-катун из племена Куркан
  • Булуган-катун Курасани, унука Аргун-акаа - мајка сина непознатог имена
  • Ешил-катун
  • Кутај-катун, рођака Аргунове супруге Болган-катун
  • Донди-катун, претходно супруга Кијакатоа
  • Булуган-катун Муазама, претходно супруга Кијакатоа и Аргуна - мајка Алачуа и Олџеи Кутлуг-катун
  • Керамун-катун

Мушка деца

  • син непознатог имена
  • Алачу

Женска деца

Галерија уреди

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Толуј, регент Монголског царства
 
 
 
 
 
 
 
8. Хулагу-кан, илкан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Соркохтани Беки
 
 
 
 
 
 
 
4. Абака-кан, илкан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Јисунџин-катун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Аргун-кан, илкан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Кајмиш-катун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Газан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Кутлук-катун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Напомене уреди

  1. ^ Према латинској ортографији.
  2. ^ Назив који су Монголи користили за Европљане.

Референце уреди

  1. ^ а б в г Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 409-410.
  2. ^ Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 372-373.
  3. ^ а б в г Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 409.
  4. ^ а б в Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 383.
  5. ^ Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 58-59.
  6. ^ Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 383-384.
  7. ^ Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 37-38.
  8. ^ Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 59.
  9. ^ Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 38.
  10. ^ Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 60.
  11. ^ а б в Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 410.
  12. ^ а б в г Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 384.
  13. ^ Ведерфорд 2007, стр. 291.
  14. ^ Ведерфорд 2007, стр. 273.
  15. ^ а б в г д Ћоровић 1989, стр. 167.
  16. ^ а б Мичета 2014, стр. 60.
  17. ^ а б Мичета 2014, стр. 235.
  18. ^ Мичета 2014, стр. 64.
  19. ^ Мичета 2014, стр. 65.
  20. ^ Мичета 2014, стр. 66.

Литература уреди

 
Газан на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Газан&oldid=26846924”