Википедија

Ганимед (митологија)

Ганимед (грч. Γανυμήδης)[1][2] (лат. Ganimedes) је био је син Троса, оснивача Троје и Калироје.[3] Сматрали су га најлепшим смртником, а у њега се заљубио и сам бог Зевс. Име Ганимеда у преводу значи грч. γάνυσθαι + μήδεα = радост у зрелости.

Ганимед

[Ганимед] је био најлепши рођен из расе смртника, и стога
богови су га приватили к себи, да буде Зевсов точилац вина,
зарад своје лепоте, те да би могао да буде међу бесмртницима.

— Илијада, књига XX, редови 233–235.[4]

Мит је био модел за грчки друштвени обичај педерастије, романтичне везе између одраслог мушкарца и адолесцента. Латински облик имена био је Catamitus (и такође „Ганимед“), од чега потиче енглеска реч catamite.[5] Према Платоновим законима, Крићане су редовно оптуживали да су измислили мит, јер су желели да оправдају своја „неприродна задовољства“.[6]

Фамилија уреди

Ганимед је био син Троса од Дарданије,[7][8][9] чије је име „Троја“ наводно изведено од стране његове жене Калирое, ћерке речног бога Скамандра,[10][11][12] или Акаларис, кћер Еумеда.[13] У зависности од аутора, био је брат Ила, Асарака, Клеопатре или Клеоместре.[14]

Приче о Ганимеду се, међутим, веома разликују у својим детаљима, јер га једни називају Лаомедоновим сином,[15][16] други сином Ила.[17] У неким верзијама је познат као Дардан,[18] у другим као Ерихтоније[19] или Асаракус.[20]

Упоредна табела Ганимедове породице
Релације Имена Извори
Хомер Хомерове химне Еурипид Диодор Цицерон Дионисије Аполодор Хигин Диктис Клемент Суда Цецес
Родитељство Трос ♂ ✓ ✓ ✓ ✓ ✓ ✓ ✓
Акаларис ♀ ✓
Калирхо ♀ ✓
Лаомедон ♂ ✓ ✓
Ерихтонијус ♂ ✓
Асаракус ♂ ✓
Дарданус ♂ ✓
Илус ♂ ✓
Сродници Илус ✓ ✓ ✓ ✓ ✓
Асаракус ✓ ✓ ✓ ✓
Клеопатра ✓
Клеоместра ✓

Митологија уреди

 
Отмица Ганимеда
Рембрант, 1635.

Ганимед је проводио детињство у Фригији, на брду Иди где је чувао овце, учио, плесао и играо, а како је био изузетно леп, по мишљењу многих људи, а и самих богова, био је најлепши дечак на свету, запазио га је и бог Зевс и одмах се заљубио у њега.[21][22]

Зевс је послао орла, своју свету птицу, да доведе Ганимеда на Олимп. Многи верују да се сам Зевс претворио у орла и однео га на Олимп.[23][24]

На Олимпу, Ганимед је, заменио Хебу, богињу вечне младости и постао уместо ње виноточа богова на Олимпу. Сви богови су се, због Ганимедовог доласка на Олимп, радовали, али је богиња Хера била та која га је презирала и била веома љута на њега.

Многи су тврдили да је Ганимед био један од разлога зашто је она у Тројанскоме рату била против Тројанаца.

После отмице, Ганимедов је отац туговао за својим сином, а Зевс је, сазнавши за то наредио Хермесу да му одведе на поклон два коња који су били тако брзи да су по води могли трчати. Хермес је, подаривши коње уверио Троса да му је син постао бесмртан и да точи вино боговима са Олимпа, и да нема шта више да се брине и да престане да жали сина.

Зевс је поставио Ганимеда као сазвежђе Водолија (Aquarius) које је блиско повезано са сазвежђем Орла (Aquila).

Ганимед је, касније постао симбол плодности, дух реке Нил, као симбол хомосексуалне љубави.

По Ганимеду је назван и Јупитеров природни сателит - Ганимед.

У уметностима уреди

Древне визуелне уметности уреди

 
Ганимед котрља обруч и носи петла, љубавни дар[25] од Зевса, кога је берлински сликар усликао у потери на аверсу вазе (атички црвенофигурални кратер, 500–490. п. н. е.)
 
Зевс носи Ганимеда (касна архајска теракота, 480-470. п. н. е.)

У Атини у 5. веку, прича о Ганимеду је постала популарна међу сликарима ваза, што је одговарало симпозијуму који је био само мушки.[26] Ганимед је обично приказиван као мишићав младић, иако су грчке и римске скулптуре обично описивале његову грађу као мање развијену од спортиста.[27]

Један од најранијих Ганимедових приказа је црвенофигурални кратер берлинског сликара у Лувру.[28] Зевс јури Ганимеда на једној страни, док младић бежи на другој страни, котрљајући обруч држећи у висини петла који кукуриче. Мит о Ганимеду приказан је у препознатљивим савременим терминима, илустрованим уобичајеним понашањем хомоеротских ритуала удварања, као на вази „Ахилијског сликара“ где Ганимед такође бежи са петлом. Петлови су били уобичајени поклони старијих мушких просаца млађим мушкарцима за које су били романтично заинтересовани у Атини у 5. веку.[26] Леохар (око 350. п. н. е.), грчки вајар из Атине, који је био ангажован са Скопасом на Маузолеју у Халикарнасу, излио је изгубљену бронзану групу Ганимеда и орла, дело које се сматрало изузетним по својој генијалној композицији.[26] Очигледно је копиран у познатој мермерној групи у Ватикану.[29] Такви хеленистички гравитационо-поражавајући подвизи били су утицајни на скулптуру барока.

Ганимед и Зевс под маском орла били су популарна тема на римским погребним споменицима са најмање 16 саркофага који приказују ову сцену.[27]

Ренесанса и барок уреди

Ганимед је био главни симбол хомосексуалне љубави у визуелној и књижевној уметности од ренесансе до касне викторијанске ере, све док Антиноје, наводно љубавник римског цара Хадријана, није постао популарнија тема.[30]

У Шекспировој Како ти се свиђа (1599), комедији о неспоразумима у магичном окружењу Арденске шуме, Селија, обучена као пастирка, постаје „Aliena“ (лат. „странац“, Ганимедова сестра) и Розалинда, јер је „више него обично висока“, облачи се као дечак, Ганимед, што је публици добро позната слика. Она користи на свој двосмислени шарм да заведе Орланда, али и (нехотично) пастирицу Фиби. Тако је иза конвенција елизабетанског позоришта у његовом оригиналном окружењу, младић играо девојку Розалинду која се облачи као дечак, а затим јој се удвара други дечак који игра Фиби. Ганимед се такође појављује у отварању драме Кристофера Марлоа Дидо, краљица Картагине, где његову и Зевсову љубазну шалу прекида љута Афродита (Венера).[31] У каснијој јакобинској трагедији, Women Beware Women, Ганимед, Хеба и Химен накратко изгледају као носиоци пехара на двору, од којих је један отрован у покушају атентата, иако план иде наопако.[32]

Референце уреди

  1. ^ „Ganymede”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  2. ^ Шаблон:Dict.com
  3. ^ Замаровски 1985, стр. 111.
  4. ^ Lattimore, Richard, trans. The Iliad of Homer. Chicago: University of Chicago Press, 1951.
  5. ^ According to AMHER (2000), catamite, p. 291.
  6. ^ „Plato: Laws”. Perseus Digital Library. 636C. Приступљено 2020-03-13. 
  7. ^ Diodorus Siculus, Bibliotheca historica 4.75.3–5
  8. ^ Homer, Iliad 20.230–240
  9. ^ Suda v.s. Minos
  10. ^ Tzetzes on Lycophron, 29
  11. ^ Scholiast on Homer's Iliad 20.231 who refers to Hellanicus as his authority
  12. ^ Pseudo-Apollodorus, Bibliotheca 3.12.2
  13. ^ Dionysius of Halicarnassus, Antiquitates Romanae 1.62.2
  14. ^ Dictys Cretensis, Trojan War Chronicle 4.22
  15. ^ Cicero, Tusculanae Disputationes 1.65
  16. ^ Euripides, Troad 822
  17. ^ Tzetzes ad Lycophron 34
  18. ^ Clement of Alexandria, Recognitions 22
  19. ^ Hyginus, Fabulae 224
  20. ^ Hyginus, Fabulae 271
  21. ^ Strabo. „Geography 13.1.11”. Perseus Digital Library. Tufts University. Приступљено 19. 3. 2020. 
  22. ^ Virgil, Aeneid, 5.252
  23. ^ Homer, Iliad 20.230
  24. ^ Combellack, Frederick M. (1987). „The lusis ek ths lecews”. The American Journal of Philology. 108 (2): 202—219. JSTOR 294813. doi:10.2307/294813. 
  25. ^ For the cockerel as an emblematic gift to the eromenos, see, for example, H.A. Shapiro, "Courtship scenes in Attic vase-painting", American Journal of Archaeology, 1981; the gift is "gender specific, and it is clear that the cock had significance as evocative of male potency", T.J. Figueira observes, in reviewing two recent works on Greek pederasty, in American Journal of Archaeology, 1981.
  26. ^ а б в Woodford, Susan (1993). The Trojan War in Ancient Art. Ithaca, NY: Cornell University Press. стр. 39. ISBN 978-0801481642. 
  27. ^ а б Bartman, Elizabeth (2002). „Eros's Flame: Images of Sexy Boys in Roman Ideal Sculpture”. Memoirs of the American Academy in Rome. Supplementary Volumes 1: 249—271. JSTOR 4238454. doi:10.2307/4238454. 
  28. ^ „www.louvre.fr”. 
  29. ^ D'Souza, J.P. (1947). „The Story of Vasu Uparichara and Its Sumerian, Greek and Roman Parallels”. Proceedings of the Indian History Congress. 10: 171—176. JSTOR 44137123. 
  30. ^ Waters, Sarah (1995). „"The Most Famous Fairy in History": Antinous and Homosexual Fantasy”. Journal of the History of Sexuality. 6 (2): 194—230. JSTOR 3704122. 
  31. ^ Williams, Deanne (2006). „Dido, Queen of England”. ELH. 73 (1): 31—59. JSTOR 30030002. S2CID 153554373. doi:10.1353/elh.2006.0010. 
  32. ^ Levin, Richard A. (1997). „The Dark Color of a Cardinal's Discontentment: The Political Plot of "Women Beware Women"”. Medieval & Renaissance Drama in England. 10: 201—217. JSTOR 24322350. 

Литература уреди

  • Замаровски, Војтех (1985). Јунаци античких митова: Лексикон грчке и римске митологије. Загреб. 
  • Homer – Iliad 5.265; Iliad 20.232;
  • Homerica – The Little Iliad, Frag 7;
  • Homeric Hymns – Hymn V, To Aphrodite, 203–217;
  • Theognis – Fragments 1.1345;
  • Pindar – Olympian Odes 1; 11;
  • Euripides – Iphigenia at Aulis 1051;
  • Plato – Phaedrus 255; Laws 636c
  • Apollonios Rhodios – Argonautica 3.112f;
  • ps-Apollodorus – Bibliotheke 2.104; 3.141;
  • Strabo – Geography 13.1.11;
  • Pausanias – Guide to Greece V.24.5; V.26.2–3;
  • Diodorus Siculus – The Library of History 4.75.3;
  • Hyginus
    • Fabulae 89; 224; 271;
    • Astronomica 2.16; 2.29;
  • Ovid – Metamorphoses 10.152;
  • Virgil – Aeneid 1.28; 5.252;
  • Cicero – De Natura Deorum 1.40;
  • Valerius Flaccus – Argonautica 2.414; 5.690;
  • Statius
  • Apuleius – The Golden Ass 6.15; 6.24;
  • Quintus Smyrnaeus – Fall of Troy 8.427; 14.324;
  • Nonnus – Dionysiaca 8.93; 10.258; 10.308; 12.39; 14.430; 15.279; 17.76; 19.158; 25.430; 27.241; 31.252; 33.74; 39.67; 47.98;
  • Suda – Ilion; Minos;
  •   Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Ganymede”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 11 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 454. 
  • Carla Antonaccio, An Archaeology of Ancestors: Tomb and Hero Cult in Ancient Greece, 1994
  • Lewis R. Farnell, Greek Hero-Cults and Ideas of Immortality (Oxford), 1921.
  • E. Kearns, The Heroes of Attica (BICS supplement 57) London, 1989.
  • Karl Kerenyi, The Heroes of the Greeks, 1959
  • Gregory Nagy, The Best of the Achaeans: Concepts of the Hero in Archaic Greek Poetry, 1979.
  • Erwin Rohde, Psyche: The Cult of Souls and Belief in Immortality among the Greeks, 1925
  • Jennifer Larson, Greek Heroine Cults (1995)
  • Jennifer Larson, Ancient Greek Cults: A Guide (2007). Routledge. ISBN 978-0-415-32448-9
  • D. Lyons, Gender and Immortality: Heroines in Ancient Greek Myth and Cult (1996)
  • D. Boehringer, Heroenkulte in Griechenland von der geometrischen bis zur klassischen Zeit: Attika, Argolis, Messenien (2001)
  • G. Ekroth, The Sacrificial Rituals of Greek Hero-Cults (2002)
  • B. Currie, Pindar and the Cult of Heroes (2005)

Спољашње везе уреди

 
Ганимед на Викимедијиној остави.
 
Zeus and Ganymede
Read by Timothy Carter, music by Steve Gorn, from the Lovers' Legends Unbound collection by Andrew Calimach
Имате потешкоће при редпродукцији овог записа?
Погледајте ВП:Помоћ око снимака.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ганимед_(митологија)&oldid=27554230”