Дако Пуач
Дако Пуач Дуле (Крушево, код Славонске Пожеге, 27. новембар 1919 — Београд, 17. децембар 1994), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.
| дако пуач | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Дако Пуач | |||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||
| Датум рођења | 27. новембар 1919. | ||||||||||
| Место рођења | Крушево, код Сл. Пожеге, Краљевство СХС | ||||||||||
| Датум смрти | 17. децембар 1994. (75 год.) | ||||||||||
| Место смрти | Београд, Србија, СР Југославија | ||||||||||
| Професија | војно лице | ||||||||||
| Деловање | |||||||||||
| Члан КПЈ од | 1942. | ||||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 – 1979. | ||||||||||
| Чин | генерал-потпуковник | ||||||||||
| Херој | |||||||||||
| Народни херој од | 20. децембра 1951. | ||||||||||
| Одликовања |
| ||||||||||
Биографија уреди
Рођен је 27. новембра 1919. године у селу Крушеву код Славонске Пожеге. Основну школу похађао је у Стрежевици. Због слабог материјалног стања породице није наставио школовање, већ је остао на селу и бавио се земљорадњом.
Капитулацију Југославије дочекао је на одслужењу кадровског рока и одмах се вратио у своје село. Већ првих дана оружаног устанка био је повезан с организацијом КПЈ преко Јове Милановића-Црње и активно деловао у околини Бучја и Каменске. Сарађивао је и с Ћиром Дропулићем, коме је приликом напада на Каменску, 1941, дао исцрпне податке о том упоришту. Те јесени ступио је у Славонски партизански одред и убрзо био унапређен у командира чете. Истакао се у многим борбама, попут напада на Горње Врховице, у борби код Њежица и остало.
Средином 1942. године, Пуач је унапређен за команданта батаљона, а иате године и за заменика команданта Дванаесте славонске бригаде. Тада се истакао у биткама за Воћин. Приликом другог партизанског напада на то место, бригада је након шест дана опсаде седмог дана потпуно уништила непријатељску посаду. Истовремено су Пуачеви борци одбили и бочни напад непријатељских снага које су пошле у помоћ опкољеним усташама. Исте године постао је члан Комунистичке партије Југославије.
У мају 1943. године, Пуач је постављен за команданта 21. бригаде 28. славонске дивизије. У јануару 1944, у једном је јуришу код села Подворице у Србији био тешко рањен. Упућен је на лечење у савезничку базу у Италији, где је остао све до августа исте године. Премда инвалид, Пуач је након повратка у Југославију постао заменик команданта 47. српске дивизије, а у новембру исте године постављен је за команданта 24. српске дивизије. Након пробоја Сремског фронта, његова дивизија се истакла у тешким борбама за Вировитицу, Копривницу и низ других места у Славонији.
После рата Пуач је остао у Југословенској народној армији (ЈНА) као командант дивизије, затим начелник штаба и командант корпуса.
Године 1949. завршио је Вишу војну академију ЈНА. Био је генерал-потпуковник ЈНА.
Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду
Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских и страних одликовања, међу којима и пољски орден Грунвалдов крст другог реда. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
Литература уреди
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
