Даница Марковић

српска књижевница

Даница Марковић (Чачак, 12. октобар 1879Београд, 9. јун 1932) била је српска књижевница. Добила награду за најбоље књижевно дело објављено у 1928. години, из Фонда Љубомира М. Михајловића, што је чини првом женом књижевницом коју је наградила Српска краљевска академија.

Даница Марковић
Даница Марковић
Лични подаци
Пуно имеДаница Марковић (удата Татић, писала и под псеудонимом Звезданка)
Датум рођења(1879-10-12)12. октобар 1879.
Место рођењаЧачак, Кнежевина Србија
Датум смрти9. јун 1932.(1932-06-09) (52 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Југославија
Награде1910. Орден Светог Саве V реда за књижевни рад
1929. Награда Српске краљевске академије за најбоље књижевно дело објављено у 1928. години

Током Топличког устанака, због залагања за „српску ствар”, од стране бугарских власти ухапшена и осуђена на смрт. Ослобођена је захваљујући залагању Црвеног крста, холандске краљице Вилхелмине и бугарског књижевника Ивана Вазова.

Биографија уреди

Даница Марковић рођена је у Чачку као друга ћерка[а] Јоксима Ст. Марковића, тадашњег учитеља Основне школе чачанске и Милеве Марковић (рођене Петровић). Године 1880. породица се сели у Београд, где Јоксим Ст. Марковић почиње да оболева и у октобру 1888. године умире, оставивши за собом жену Милеву саму са две ћерке, Даницом и Љубицом.[1]

У јуну 1896. положила је завршни испит на Вишој женској школи са одличним успехом и исте године уписала студије српског језика, књижевности и историје које је због неповољног материјалног стања породице била приморана да напусти. Тако је 1897. године постављена за сталну учитељицу у основној школи на Врачару. Затим је 1900. радила као учитељица у основној школи на Палилули, а од 1902. до 1904. у Реснику. У међувремену се заразила туберкулозом, која ће је пратити до краја живота и због чега често изостаје с посла, што је вероватно и разлог сталних премештаја.[2]

Године 1904. Даница се удаје за Момчила Татића, имућног правника, сина председника београдске општине,[3] пореклом из Бечеја, са којим живи у Раковици. У браку са Момчилом родила је два сина и четири ћерке - Слободана, Милицу, Љубицу, Марицу, Анђелију и Предрага. До 1910. године ради као учитељица у Раковој бари, Великој Иванчи, Вранићу и ваљевском селу Миличиници, када се обраћа Министарству просвете са молбом за премештај у Ниш или Обреновац, позивајући се на здравствене разлоге. Захтев јој је одбијен и пензионисана је крајем исте године. Крајем 1913. породица се сели у Прокупље, где је Момчило Татић постављен за окружног начелника. Током Топличког устанка непрестано покушава да помогне српским породицама, што је доводи у више наврата у сукоб са бугарским властима, па чак и до затвора и осуде на смрт 1917. године. Залагањем бугарског песника Вазова, Даница Марковић је помилована, али остаје у Прокупљу до краја окупације, одакле јој бугарске власти не дозвољавају да оде.[3] Исте године умире јој син Слободан.[2]

Овај прокупачки период изнедриће неколико приповедака, више као слике живота у паланци. О том животу Даница говори кроз уста приповедача у приповеци Дозив нечастивог:

По свему судећи брак Момчила и Данице Татић није био срећан и завршио се разводом 1926. године. Вративши се после окупације у Београд, Момчило одлази са другом женом, изгубивши при томе и здравље и прилично велико имање. Убрзо је умро, оставивши Даницу са петоро деце, саму у Београду и у тешкој немаштини.[4] Убрзо потом, у размаку од неколико година умиру јој две ћерке, Милица и Љубица.[б] Исцрпљена болешћу и сиромаштвом, Даница Марковић умире 9. јула 1932. године на клиници доктора Антића у Београду.[2]

Тамновање у Прокупљу уреди

Током Топличког устанака 1917. године, Даница Марковић показала је одважност, супротстављајући се суровости бугарских војника. Даница је тада показала изузетну храброст и пожртвованост покушавајући да у Нишу дође до високих представника бугарске власти и да се бори за „српску ствар”. Једном приликом била је и ухапшена и одведена у Нишку тврђаву и осуђена на смрт. Њена ситуација је била толико безнадежна да се за помоћ обратила бугарском књижевнику и песнику Ивану Вазову, човеку који је у том тренутку био на непријатељској страни. Међутим, њен интелект, образовање и безнађе у ком се нашла терали су је да се приклони и моли песника. У та писма стао је њен читав живот, њено песничко име, али и материнство, суочено са глађу и смрћу. Био је то крик мајке којој ће деца умрети од глади ако ње не буде било. Реагују и Црвени крст, и холандска краљица Вилхелмина и Иван Вазов, сви у покушају да је спасу. Топлички устанак ће имати одјека и у Данициним књижевним радовима.[5]

Књижевни рад уреди

АПРИЛСКА ЕЛЕГИЈА

Прошле су љубичице!
И моја кратка и нестална срећа
Са дахом њиним у неповрат мину;
Април у цвету и у сјају сину,
И све, о друже, што ме на те сећа
Сад само тугу у мом срцу буди;
А уздах тешки раздире ми груди.

Сад нема љубичица!
Ходећ’ кроз цвећем ишарана поља,
Где оне смерне не цветају више,
Где наше стазе поветарац брише,
Дух ми се враћа у времена боља,
Што скора прошлост у себи их скрива;
И то сећање сузу изазива.

Сад нема љубичица!
Ту, погружена у дубоку долу
Поточић слушам где жубором звони,
И шумор лишћа, што кроз гору гони
Дах поветарца у дремљиву молу;
А шума мирис цветна јоргована
Обиљем свежим сипа са свих страна...

Свеле су љубичице!
Над судбом ће ми ками да протуже,
Увеле моје да оплачу снове:
Јер тебе вечност у загрљај зове
И смрт бољи ти свет отвара, друже:
Док мени овај земни живот оста,
С утехе мало, и очаја доста.

Што ћу без љубичица!
У пустолини будућности тајне
Никакав цветак процветати неће;
Само ће дух твој гробље да облеће;
А на згаришту моје среће бајне
Остаће само спомена поворка,
Очајне патње и страдања горка.

Даница Марковић

Даница Марковић је својом поезијом обележила прву деценију 20. века и била је, чак и од најстрожих критичара, прихваћена и хваљена чим се појавила. Унела је нову ноту међу женске стихове, писала је лично и исповедала се, али је то, осим на почетку, чинила под својим именом и презименом.[6] Инспирацију за своје стихове црпла је из свог углавном не баш срећног живота.[3] Најбитније карактеристике поезије Данице Марковић су песимизам, изузетна искреност и лична нота. Очигледан је утицај Војислава Илића, а због израженог песимизма неки критичари њено дело упоређују са поезијом Велимира Рајића који је био савременик поетесе.[7]

Даница Марковић своју прву песму Последње жеље, коју је написала са 18 година, објављује 1900. године у часопису Звезда, под псеудонимом Звезданка. Две године касније у часопису Покрет Симе Пандуровића објављује две песме (Знаш у оне златне дане и Једина утеха) и своју прву приповетку (Крст). Наредне, 1903. године у Босанској вили објављене су њене песме Пролетња елегија и Завист. Касније, када се већ доказала као врсна књижевница, њене песме, али и приповетке објављује Политика. Тако 1929. године, по изласку њене друге збирке поезије, у Политици излазе две песме: Време и За маштом и једанаест приповедака: Без ичег свог, Болећив човек, Дипломатски подвиг Мате Хаџи-Матића, Епидемија, За славу Пољске, Заборављени пакет, Завладичење архимандрита Серафима, Кћери Префектове, Ратна епизода – година 1914, У царскоме Бечу и Хајдучка крв, као и мемоарска проза Утисци из буне у Топлици у пет наставака, штампаних на насловним странама. Ове утиске исписала је као непосредни учесник и сведок устанка, савременик и хроничар.[2] Приповедачка проза Данице Марковић мало је позната. Своје приповетке она је, осим у Политици (1927—1932), објављивала и у часописима Покрет (1902), Мисао (1920; 1926), листовима Жена и свет (1930—1931).[3] Треба напоменути и то да у стиху гђе Марковић има нечега тешког, тврдог, а често и суве прозе.Има слика, редови су неравни, све вели да се хтела дати песма, али је тешко не осетити трому прозу и њеним стиховима.

Објављене публикације уреди

Своју прву збирку песама под насловом Тренуци Даница Марковић објављује 1904. године и штампа је о сопственом трошку. Ова збирка од 25 песама наилази на повољну оцену критике, пре свега Јована Скерлића који њене песме сматра смелим и искреним толико да је са њима Даница успеле да се издвоји из огромног броја песника који су објављивали тих година.[7] Само годину дана касније у антологији српског и хрватског песништва Јосипа Миланковића Наша пјесма излази њена песма У сутон. Године 1910. за свој књижевни рад одликована је Орденом Светог Саве и већ следеће године Богдан Поповић уврстио ју је, као једину жену међу песницима, у своју чувену Антологија новије српске лирике, у којој је Даница Марковић заступљена са три песме: Gallium verum (Ивањско цвеће), На бунару и Априлска елегија.[8] Друга збирка поезије Данице Марковић, Тренуци и расположења, излази 1928. године у издању Српске књижевне задруге, са 112 песама и предговором Велимира Живојиновића. Две године касније она о сопственом трошку штампа нову верзију ове збирке, у којој изоставља 26 песама из претходног издања, а додаје две нове.[2]

До сада су књижевној јавности биле познате само две приповетке Данице Марковић: Дозив нечастивог и Психологија Анастасије Чудине. Пред крај живота она је покушала да своје приповетке припреми за штампу и објави, али у томе није успела.[3] Седамдесет година после њене смрти Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” из Чачка објавила је збирку њених приповедака Купачица и змија.[9]

Признања уреди

Сећања уреди

  • Именом Данице Марковић назване су улице у Чачку[10] и у Београду, на општини Звездара.[11]
  • Од 2003. године Градска библиотека "Владислав Петковић Дис" у Чачку, њеном родном граду, додељује награду „Даница Марковић” за издавачку делатност.[6]
  • О животу и делу Данице Марковић године 2015. објављена је књига ауторке Бранке Радовановић Даница – Очи пуне звезда, руке пуне трња.[12]

Занимљивости уреди

После Даничине смрти, њена ћерка Марица је сазнала да је Јован Јанковић, песникињина прва љубав, тестаментом тражио да га сахране поред ње, уз објашњење: „Кад у животу нисмо могли, нека бар будемо заједно у гробу”. Њему је она у младости посветила једну од својих најлепших песама, О, где сте ведри фебруарски дани.[6]

Напомене уреди

  1. ^ Прва ћерка Јоксима и Милеве Маркови, Зорка, рођена је 15. новембра 1878. године и живела је свега шест дана. Најмлађа ћерка, Даница, родила се по пресељењу породице у Београд. Живела је до почетка Првог светског рата.
  2. ^ Од троје преостале деце двоје, син Предраг и ћерка Анђелија, умиру непосредно после њене смрти (1933, 1934), док је ћерка Марица (1909–1977) једина дочекала дубоку старост.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Радош, Маџаревић (2003). „Учитељ и писац Јоксим Ст. Марковић (1851-1888)”. Glas biblioteke. Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” Čačak. 10: 99—106. Архивирано из оригинала 23. 10. 2020. г. Приступљено 10. 2. 2017. COBISS.SR 113854476
  2. ^ а б в г д ђ Душанић, Дуња (2012). „Даница Марковић”. Књиженство, часопис за студије књижевности, рода и културе. Архивирано из оригинала 11. 02. 2017. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  3. ^ а б в г д „Danica Marković (1879—1932)”. Riznica srpska. Архивирано из оригинала 11. 02. 2017. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  4. ^ а б Јовановић-Стојимировић 1971
  5. ^ Марина, Вулићевић (7. 2. 2016). „Хероина између света маште и паланачке досаде”. Политика. Приступљено 10. 2. 2017. 
  6. ^ а б в Татјана, Лош (5. 2. 2015). „Бугари је осудили на смрт, а књижевник спасао”. Новости. Приступљено 10. 2. 2017. 
  7. ^ а б Скерлић 1964, стр. 162—166
  8. ^ Popović 1911, стр. 341—349
  9. ^ Марковић 2003
  10. ^ „Ulica Danice Marković, Čačak, Moravički”. PlanPlus. Приступљено 10. 2. 2017. 
  11. ^ „Ulica Danice Marković, Zvezdara, Grad Beograd”. PlanPlus. Приступљено 10. 2. 2017. 
  12. ^ Радовановић 2015

Литература уреди

  • Marković, Danica (1904). Trenuci. Beograd: D. Marković. COBISS.SR 40510983
  • Marković, Danica (1928). Trenuci i raspoloženja. Beograd: Srpska književna zadruga. COBISS.SR 76094732
  • Марковић, Даница (2003). Купачица и змија. Чачак: Градска библиотека "Владислав Петковић Дис". ISBN 86-83375-13-7. COBISS.SR 105387276
  • Јовановић-Стојимировић, Милан (1971). Силуете старог Београда. Београд: И. Јовановић-Стојимировић. Архивирано из оригинала 11. 02. 2017. г. Приступљено 11. 2. 2017. COBISS.SR 15848967
  • Скерлић, Јован (1964). „Даница Марковић: Тренуци”. Писци и књиге. 4. Београд: Просвета. стр. 162—166. COBISS.SR 92461319
  • Радовановић, Бранка (2015). Даница : очи пуне звезда, руке пуне трња. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1552-2. Приступљено 25. 12. 2017. COBISS.SR 215313932
  • Баковић, Милица; Јелушић, Јелена; Орбовић, Марија (1993). Даница Марковић : (1879-1932) : библиографија, (1900-1993). Чачак: Градска библиотека. COBISS.SR 34452492
  • Марковић, Љубица (1940). Даница Марковић : прва српска модерна лиричарка. Чачак: Заједница дома и школе Чачанске гимназије. COBISS.SR 95522055
  • Секулић, Исидора (1977). Из домаћих књижевности. 1. Београд: "Вук Караџић". COBISS.SR 121281799
  • Popović, Bogdan (1911). Antologija novije srpske lirike. Zagreb: Matica hrvatska. COBISS.SR 1467655
  • Јован Скерлић: Критике, Српска Књижевност у сто књига, КЊИГА 68, Штампарско предузеће „Будућност ”, Нови Сад - 1971

Спољашње везе уреди