Дом Јована Цвијића у Београду
Дом Јована Цвијића[1] се налази у Београду, у ул. Јелене Ћетковић бр. 5. Саграђен је 1905. године, на простору где се налазила башта београдског Митрополита Михаила,[2] која је 1907. године преуређена у трг. Неколико година касније, тачније 1924. године, трг добија име Копитарева градина,[3] по слависти и лингвисти, Јернеју Копитару.
| Дом Јована Цвијића | |
|---|---|
 Дом Јована Цвијића | |
| Опште информације | |
| Место | Београд |
| Општина | Стари град |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 1905. |
| Тип културног добра | Споменик културе од великог значаја |
| Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе |
| beogradskonasledje | |
Архитектура уреди
Јован Цвијић је своју кућу подигао по сопственој замисли и жељама. То је мала стамбена – породична кућа са сутереном, високим приземљем и баштом. Као типичан пример београдске архитектуре с почетка 20. века, кућа је складних пропорција, добро уклопљена са суседним зградама. Саградио ју је познати београдски грађевинар Сретен Стојановић, као и већи број кућа на Копитаревој градини.
Многе значајне личности тог времена, градиле су куће на овом простору: вајар Петар Палавичини, лекар и књижевник Лаза Лазаревић, архитекта Милан Антоновић.
Ентеријер уреди
Унутрашњост куће је обликована у духу еклектицизма са елементима неоренесансе. У просторној концепцији наглашено је издвојен стамбени део од дела за примање и рад. Лични предмети научника, оригинални намештај део су овог несвакидашњег амбијента. Посебну вредност ентеријера представља сликана декорација на зидовима и таваницама, рад младог сликара Драгутина Инкиострија Медењака [4] , великог научниковог пријатеља. Декорација је рађена техником al secco. Одражавајући научниково интересовање за простор Балканског полуострва, тематски слој сликарства инспирисан је пределима Босне, Шумадије и Херцеговине, које је Цвијић посебно истраживао и научно обрађивао. Рођен у Сплиту 1866. године, Инкиостри се сликарством почео бавити самоук, а затим га је проучавао у Фиренци. Путујући по Далмацији, Босни, Црној Гори, Косову и Метохији, анализирао је богату народну уметност и прикупљао фолколорне мотиве, вешто их интерпретирајући кроз модернизацију „националног стила.“
Музеј уреди
Од 1967. године у дому Јована Цвијића се налази меморијални музеј[5] посвећен његовом раду. Легат има 1.476 предмета заоставштине: лични предмети, библиотека и збирка етнографских предмета, која представља аутентично сведочанство о животу и раду великог научника и јединствен изворни документациони материјал за научну обраду и музејско излагање.[6]
У делу баште непосредно уз кућу, постављена је биста Јована Цвијића, дело Вледете Петрића[7] из 1965. године. Највећи део свог живота Јован Цвијић провео је у породичном дому у ул. Јелене Ћетковић бр. 5, у ком је и умро 16. јануара 1927. године. Још за живота, тестаментом је оставио кућу својој вољеној жени Љубици на коришћење до краја њеног живота, а потом на трајно коришћење Задужбини Јована Цвијића.
Споменик културе уреди
Обележавајући дом у ком је живео, стварао и умро Јован Цвијић, Извршни одбор НО Београда, поставио је мермерну спомен – плочу на фасади куће.
Дом Јована Цвијића је утврђен за културно добро од великог значаја(Одлука о утврђивању, „Сл. гласник СРС“ бр. 14/79).
Последњи конзерваторски радови на објекту изведени су 2015/2016. године.
Галерија уреди
-
Изглед куће пре обнове фасаде -
Декорација на прозорима -
Двориште
Види још уреди
Референце уреди
- ^ И. Сретеновић, Дом Јована Цвијића, Завод за заштиту споменика културе града Београда, 2013.
- ^ Митрополит београдски Михаило(1859 – 1881;1889 -1898), био је једна од најистакнутијих личности, српске политичке сцене друге половине 19. века; ђак кијевске духовне академје, посебну пажњу је посветио улози и значају изворног монштва, националним интересима и образовању свештенства, написавши већи број уџбеника;...сматран је „оцем нове богословске науке и литературе српске“; сахрањен је у Саборној цркви, 1898. године.
- ^ Копитарева градина заузима простор између улица: Јелене Ћетковић, Ђуре Даничића, Копитареве градине, Шафарикове, Џорџа Вашингтона од ул. Јелене Ћетковић до ул. Ђуре Даничића, леви фронт Хиланадарске улице, и најстарије куће подигнуте до 1914. године. Као просторна културно – историјска целина, посебног амбијента који је сачувао наслеђене вредности Београда са почетка 20. века, проглашена је за споменик културе давне 1968. године, на основу Решења завода за заштиту споменика културе града Београда; УЛУС: Владета Петрић, 1974.
- ^ Х. Лисичић, Драгутин Инкиостри – Медењак, Матица Српска, Зборник за ликовне уметности 1
- ^ Н. Андрић, М. Васовић, Музеј Јована Цвијића, водич, Београд, 1968; Сајт Музеја града Београда, www.mgb.org.rs
- ^ Вујовић, Бранко (2003). Београд у прошлости и садашњости. Београд: Издавачка кућа Драганић. стр. 309.
- ^ Владета Петрић (1919-1970) вајар, завршио је Академију за ликовне уметности у Београду, у класи Сретена Стојановића. Учествовао је на бројним изложбама: Југословенско тријенале, Октобарски салон, УЛУС-а... Аутор је бројних радова/биста на јавним местима, и предмета примењене уметности.
