Википедија

Ескамбрајска побуна

Ескамбрајска побуна, или Побуна у Ескамбрају била је неуспешна шестогодишња побуна на Куби у региону планине Ескамбрај током које се неколико побуњеничких група борило са циљем свргавања режима Фидела Кастра. Кубанске власти су ову побуну назвале Рат против бандита и Борба против бандита (шп. Lucha contra Bandidos)[2]

Ескамбрајска побуна
Део Хладног рата

планина Ескамбрај
Време1959–1965
Место
планина Ескамбрај, централна Куба
Исход победа снага кубанске владе
Сукобљене стране
Куба Влада Кубе
Подршка
 Совјетски Савез

Побуњеници:

Команданти и вође
Фидел Кастро
Франциско Киутат де Мигле
Лизардо Проенза
Раул Менендез Томасевић
Мануел Фахардо †		 Освалдо Рамирез †
Вилијам Александер Морган †
Илој Гутијерез Менојо (РЗ)
Синесио Валш (РЗ)
Укључене јединице
Кубанске револуционарне оружане снаге
Национална револуционарна милиција		 177 побуњеничких група, укључујући остатке Другог националног ескамбрајског фронта
Јачина
250.000 владиних трупа

2,000 активних бораца

6,000 колаборатора
Жртве и губици
Оружане снаге:
500 погинулих војника
1000+ рањених
Национална милиција:
3,478 погинулих
2,099 рањених		 2,000–3,000 погинулих
5,000 заробљених

Побуњеници су били сачињени од биших војника режима Фулгенсија Батисте, локалних пољопривредника, и бивших левичарских герилаца који су учествовали у Кубанској револуцији, заједно са Кастром, против Батистиног режима. Крајњи исход ове побуне била је елиминација скоро свих побуњеника 1965. године.

Почетак уреди

 
Вилијам Александер Морган

Побуна је почела недуго након успеха Кубанске револуције 1959. године. Предводили су је бивши револуционари који су се борили против Батисте, али су такође одбили нову социјалистичку идеологију и блиске односе нове власти и Фидела Кастра са Совјетским Савезом. Локални пољопривредници који се нису слагали са колективизацијом њихових поља су такође имали кључну улогу у неуспешној Ескамбрајској побуни. Побуну је тајно подржавала ЦИА и администрација председника САД Двајта Ајзенхауера због Кастрових веза са Совјетским Савезом.[3]

Пољопривредници су били потпомогнути од стране бивших снага Фулгенсија Батиста, али највише од стране бивших припадника Студентског револуционарног директората, као што су Освалдо Рамирез и командант Вилијам Александер Морган, два бивша борца против Батистиног режима. (Морган је погубљен 1961. године)[4] Рамирез и Морган су виђени од стране САД као продемократска опција за Кубу, а Кубанци у егзилу, обучени од стране ЦИЕ су послани на Кубу како би ширили реч да постоји алтернатива Кастровом режиму.[3]

Побуна уреди

ЦИА је помагала побуњенике, али их је престала подржавати након пропале Инвазије у Заливу свиња 1961. године, што је довело до тоталне пропасти побуњеника. Могући разлози пораза могу се приписати Кастровим шпијунима у ЦИА.[5] Након Инвазије у Заливу свиња, Освало Рамирез се вратио у регију планине Ескамбрај и одбио понуду Кастровог изасланика, команданта Фауреа Чомона да се преда. Према Мигелу Фарији, Чомон је био био Рамирезов шеф у Револуционарном директору Ескамбраја током Кубанске револуције.[6]

Главна тактика кубанске Владе било је слање хиљаде војника на малу групу побуњеника, постепено их окруживајући.[7] Комунистичком вођству које је Кастро послао у Ескамбрај је било наређено да елиминишу побуњенике и да почисте целу планину од побуњеника.[8] Једни од лидера "Борбе против бандита" били су команданти Раул Менендез Томасевић, један од оснивача Комунистичке партије Кубе[9] и Лизардо Проенза.[10][11][12]

Пораз уреди

Мали бројеви припадника побуњеника, као и недостатак стране помоћи, поготово залиха, евентуално су довели до њиховог пораза.[13] Побуњеници су се често борили до саме смрти.[14] Кубанске власти су користиле Националне револуционарне милиције, које су коштале власти пуно пара, али су такође довеле до победе. Шпанско-совјетски саветник Франциско Киутат де Мигел је такође био присутан Инвазији у Заливу свиња и имао је велику улогу у пацификацији операције. Кастро је слао велики број трупа, понекад и чак 250,000 људи , од којих су скоро сви били припадници милиција.[15] Побуна је евентуално угашена због супериорности Кастрових трупа. Неки побуњеници су се предали, али су одмах стрљани. Веома мали је број њих је успео да избегне смрт.[8][16][17]

Наслеђе уреди

Рат против бандита је у ствари трајао дуже и укључивао више војника него претходна борба против Батистиног режима.[18][19]

Раул Кастро је у свом говору 1970. године тврдио да је у побуни погинуло 500 припадника Револуционарних оружаних снага Кубе. Број погинулих побуњеника и осталих учесника (цивила и припадна провладиних снага) је непознат. Процене за укупне број погинулих се крећу од 1,000 до 7,00. Норберто Фуентес, блиски пријатељ Фидела Кастра, који је имао привилегију познавања кубанског безбедоносног апаратуса, рекао је да је погинуло 3,497 и рањено 2,099 владиних бораца. Његове бројке су углавном воде као тачне. Евелио Дуке, један од побуњеничких команданата, тврдио је у јуну 1965 а је погинуло 1,200 и ухапшено 5,000 побуњеника. Хосе Суарез Амадор је изнео бројку од 2,005. [20]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Clodfelter, Micheal (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492-2015, 4th ed. McFarland. стр. 637. ISBN 978-0786474707. 
  2. ^ Brown (2017), Параграф 66.
  3. ^ а б Warner, Michael. The CIA's Internal Probe of the Bay of Pigs Affair. Forgotten History. 
  4. ^ „William Morgan”. Latin American Studies. 
  5. ^ Volkman, 1995
  6. ^ Faria, Cuba in Revolution Архивирано 2008-07-20 на сајту Wayback Machine (2002), стр. 88–93.
  7. ^ Encinosa, Unvanquished, стр. 73–86.
  8. ^ а б Faria Jr, MD, Miguel A (2002-11-18). „Cuban War Criminal Touring US: Victor Dreke and the Real Story of the Escambray Wars”. NewsMax. Архивирано из оригинала 2002-11-21. г. Приступљено 2007-12-24. 
  9. ^ „Cuban General Raul Menendez Tomassevich Dies”. Associated Press. 2001-08-17. Архивирано из оригинала 2008-10-22. г. Приступљено 2007-12-24. 
  10. ^ Encinosa, Enrique G. „Escambray: La Guerra Olvidada”. Latin American Studies. стр. 27. Архивирано из оригинала 21. 05. 2018. г. Приступљено 05. 01. 2021. 
  11. ^ „Montañas”. Escambray. Архивирано из оригинала 2007-09-28. г. Приступљено 2007-07-31. 
  12. ^ „Todo Sobre la Guerra en el Escambray”. Secretos de Cuba. Архивирано из оригинала 21. 02. 2013. г. Приступљено 05. 01. 2021. 
  13. ^ Faria, Cuba in Revolution, стр. 88–93.
  14. ^ Faria Jr, MD, Miguel A (2002-06-14). „Interview With Dr. Miguel Faria (Part I) by Myles Kantor”. Hacienda Publishing. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 2002-06-14. 
  15. ^ „Cuba News”. Cuba Net. 2002-05-02. Архивирано из оригинала 2005-12-05. г. 
  16. ^ Encinosa, Enrique G. „Escambray: La Guerra Olvidada”. Latin American Studies. стр. 18. Архивирано из оригинала 04. 10. 2005. г. Приступљено 05. 01. 2021. 
  17. ^ Franqui (1984), pp. 111–115.
  18. ^ Ros (2006) стр. 159–201.
  19. ^ „Anti-Cuba Bandits: terrorism in past tense”. Архивирано из оригинала 2007-02-22. г. 
  20. ^ Joanna Swanger. "Rebel Lands of Cuba: The Campesino Struggles of Oriente and Escambray, 1934–1974." стр. 243.

Литература уреди

  • Brown, Jonathan (2017). „The Bandido Counterrevolution in Cuba, 1959-1965”. Nuevo Mundo Mundos Nuevos. doi:10.4000/nuevomundo.71412  . 
  • De la Cova, Antonio Rafael. 2007. The Moncada Attack: Birth of the Cuban Revolution. University of South Carolina Press. ISBN 978-1-57003-672-9, стр. 314
  • Dreke, Victor (Edited by Mary-Alice Waters) 2002. From el Escambray to the Congo. Pathfinder Press, New York. ISBN 0-87348-947-0, ISBN 0-87348-948-9.
  • Encinosa, Enrique G. 1989. El Escopetero Chapter in Escambray: La Guerra Olvidada, Un Libro Historico de Los Combatientes Anticastristas en Cuba (1960–1966). Editorial SIBI, Miami.
  • Encinosa, Enrique G. 2004. Unvanquished – Cuba's Resistance to Fidel Castro, Pureplay Press, Los Angeles, стр. 73–86. ISBN 0-9714366-6-5.
  • Faria, Miguel A. Cuba in Revolution – Escape from a Lost Paradise. Hacienda Publishing, Macon, GA, стр. 88–93. ISBN 0-9641077-3-2.
  • Fermoselle, Rafael 1992. Cuban Leadership after Castro: Biographies of Cuba's Top Commanders, North-South Center, University of Miami, Research Institute for Cuban Studies; 2nd ed (paperback) ISBN 0-935501-35-5.
  • Franqui, Carlos 1984 (foreword by G. Cabrera Infante and translated by Alfred MacAdam from Spanish 1981 version). Family portrait with Fidel, Random House First Vintage Books, New York. ISBN 0-394-72620-0 .
  • Priestland, Jane (editor) 2003. British Archives on Cuba: Cuba under Castro 1959–1962. Archival Publications International Limited, 2003, London ISBN 1-903008-20-4.
  • Puebla, Teté (Brigadier General of the Cuban Armed Forces) 2003. Marianas in Combat: the Mariana Grajales Women's Platoon in Cuba's Revolutionary War 1956–58, New York Pathfinder (Paperback) ISBN 0-87348-957-8.
  • Ros, Enrique 2006. El Clandestinaje y la Lucha Armada Contra Castro (The clandestinity and the armed fight against Castro), Ediciones Universal, Miami ISBN 1-59388-079-0.
  • Volkman, Ernest 1995. "Our man in Havana. Cuban double agents 1961–1987" in Espionage: The Greatest Spy Operations of the Twentieth Century, Wiley, New York ISBN 0-471-16157-8.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ескамбрајска_побуна&oldid=26879637”