Комунистичка партија Шпаније
Комунистичка партија Шпаније (шп. Partido Comunista de España) је политичка партија која делује у Шпанији и трећа најјача партија у земљи. Чланица је коалиције Уједињена левица и утицајна је у највећем шпанском синдикату, Радничке комисије.
Комунистичка партија Шпаније Partido Comunista de España | |
|---|---|
 | |
| Генерални секретар | Хосе Луис Сентела |
| Оснивач | Долорес Ибарури (почасна председница; трајна функција) |
| Основана | 14. новембра 1921. |
| Претходник | Шпанска комунистичка партија Шпанска комунистичка радничка партија |
| Седиште | Мадрид Шпанија |
| Новине | Раднички свет |
| Млади огранак | Савез комунистичке омладине Шпаније |
| Број чланова | 35 000[1] |
| Идеологија | марксизам, комунизам, републиканизам, секуларизам |
| Политичка позиција | крајња левица |
| Европска странка | Партија европске левице |
| Боје | црвена |
| Конгрес посланика | 2 / 350 |
| Сенат Шпаније | 1 / 226 |
| Европски парламент | 1 / 54 |
| Веб-сајт | |
| www | |
Историјат уреди
КП Шпаније основана је спајањем Шпанске комунистичке партије и Шпанске комунистичке радничке партије 1921. године. Уједињена партија постала је чланицом Коминтерне и 1922. године одржала свој Први конгрес у Севиљи. До краја 1922, имала је око 5000 чланова.[2]
Током диктатуре Мигела Прима де Ривере, све странке, укључујући и КП Шпаније, биле су подвргнуте репресији и насиљу, али нису забрањене. Године 1925, КПШ залагала се за укидање Риверине диктатуре и монархије, оснивање федеративе републике, давање независности Каталонији, Баскији и Мароку, слободу удруживања, организовање радничких савета по фабрикама и остало.[3]
До проглашења Шпанске републике 1931, КП Шпаније била је поприлично ослабљена од прогона и фракционаштва. након почетка грађанског рата 1936, КП Шпаније је заједно с републиканском владом учествовала у сузбијању социјалистичке револуције коју су проводиле неке радикалне левичарске организације. КП Шпаније је водила овакву политику по наредби Коминтерне, односно СССР-а, јер Совјети нису хтели да буду оптужени да користе рат за увођење бољшевизма у Шпанији, што би угрозило савез с Француском и Великом Британијом и оставило СССР самог у потенцијалном сукобу с нацистичком Немачком. Током првих месеци рата, број чланова КПШ порастао је са 30.000 на 100.000.
Након пораза Републике 1939, КП Шпаније наставила је да илегално делује под Франковом диктатуром, а успела је да задржи функционалну организацију. По почетку Другог светског рата, шпански комунисти су се борили углавном у Француском покрету отпора и у Совјетском Савезу.
Године 1942, нови секретар партије постала је Долорес Ибарури — “Ла Пасионарија”. После рата, руководство КП Шпаније углавном се налазило у Француској. Након доласка Сантијага Кариља на чело партије, 1963. је напуштена политика оружане борбе против Франкове диктатуре и од 1977. усвојена политика Еврокомунизма.
Деловање после 1975. уреди
Након краја диктатуре, легалан рад Партије омогућен је 1977. године. Тада је имала преко 200 000 чланова. Вођство Партије прихватило је компромис са буржоазијом и признало уставну монархију. Ово је већина чланства сматрала издајом. Током 1970-их, неколико радикалнијих група се издвојило из КПШ и формирало сопствене комунистичке партије.
Од 1986, КП Шпаније и неколико осталих левичарских партија формирало је коалицију Уједињена левица, која делује и данас. Партија је тада имала око 30 000 чланова.
Секретари партије уреди
- Антонио Гарсија Кехидо (1921-1923)
- Сесар Родригез Гонзалес (1923-1925)
- Хосе Булехос (1925-1932)
- Хосе Диаз (1932-1942)
- Долорес Ибарури (1942-1960)
- Сантијаго Кариљо (1960-1982)
- Херардо Иглесијас (1982-1988)
- Хулио Ангита (1988-1998)
- Франсиско Фрутос (1998-2009)
- Хосе Луис Сентела (2009-)
Извори уреди
- ^ Entre coalición y partido, la evolución de modelo organizativo en IU, Luis Ramiro Архивирано на сајту Wayback Machine (26. март 2012), Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ Payne, S.G. The Spanish Civil War, the Soviet Union, and Communism. New Haven: Yale University Press, 2004. p 15.
- ^ Payne, S.G. The Spanish Civil War, the Soviet Union, and Communism. New Haven: Yale University Press, 2004. p 18-19.