Косовско-ресавски дијалекат

Косовско-ресавски дијалект је староштокавски дијалект српског језика, којим се говори у средишњем подручју Србије, правцем североисток—југозапад. То је говор којим се говори у Метохији, на Копаонику, долином Западне и Велике Мораве, у источној Србији (Неготин, Зајечар) и источном Банату (Вршац са околином). Западна граница овог говора иде низ реку Ибар, до њеног утока у Западну Мораву, преко Крагујевца и Раче Крагујевачке, Смедерева и Смедеревске Паланке, тик уз Београд.

Историја

Порекло овог дијалекта се везује за средњовековни регион Хвосно који у данашње време обухвата територију северне Метохије, односно територију градова Исток и Пећ. Даље се сеобама становништва овај дијалект шири долином Западне и Централне Мораве. Разлике између северних и јужних говора у овом дијалекту нису велике, што наводи да се дијалект из мањег матичног средишта брзо ширио на већа пространства у Србији. Одређене језичке црте овог дијалекта, као што су екавизам у дативу и локативу именица женског рода, енклитички облици за 1. и 2. лице множине (ни, ви), посведочене су још у средњем веку у повељама кнеза Лазара и деспота Стефана.

Наглашавање

Дијалектолошка карта штокавског наречја.

Ово је староштокавски дијалект, који се од новоштокавских дијалеката (на којима је заснован стандардни српски) разликује у положају и врсти акцента. Акцент је најчешће померен један слог према крају речи, и може бити дугосилазни и краткосилазни. У неким деловима дијалекта, постоји и дугоузлазни, и то као последица померања нагласка један слог унапред као у стандарду (ово је углавном случај код именица женског рода на -а). Иначе, положај акцента се разликује у односу на стандард у преко 80% случајева.

Наведен је списак са примерима речи код којих се акцентски положај разликује у односу на стандардни српски:

• јунâк
• авли'ја
• чувâр
• плафôн
• телефôн
• црвêн
• миришљâв
• смрдљи'в
• зелêн
• чита'м, распознâвам, очеку'јем, тр'чо,
• АОРИСТ: дођо'(х), ради', стаде, не' остаде, прими'[х]мо, видо'сте
• двана'ј(е)с(т), петна'ј(е)с(т)

Падежни систем

Падежни систем овог дијалекта је врло разнолик, крећући се од свих седам падежа (чак је у појединим примерима локатив морфолошки различит о датива, нпр. идем как црешњама — идем према трешњама, али зреле црешње на црешњу — зрео је род на трешњама), до сведеног на пет (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив).

Номинатив, акузатив једнине и вокатив су једнаки стандардном српском. У неким деловима дијалекта, акузатив множине може да буде једнак номинативу множине.

Датив је једнак стандарду, осим што је наставак за именице женског рода -е, нпр. (дај ово твоје сестре, стандардно дај ово твојој сестри). Веома често се користи посесивни датив уместо посесивног генитива (Ивану Перовићу кућа).

Морфолошки генитив једнине је једнак стандарду, а множине се разликује (из коли уместо из кола по стандарду). Употреба генитива је ређа (нпр. ретко се користе предлози испред, изнад, између итд. са генитивом, већ предлози пред, над, међу са инструменталом или акузативом). Уместо посесивног генитива врло чест је посесивни датив.

Морфолошки инструментал и локатив су присутни, али са различитом учесталошћу у различитим деловима дијалекта. У неким деловима могу да буду замењени општим падежом (Био сам у школу, Играм се с играчку), а у неким не (Био сам у школе, Играм се с играчком) чак и код једног говорника могу да се чују оба облика. Инструментал именица мушког рода је врло често на -ем за разлику од стандарда (дошо је камионем, идо с кумем). Локатив женског рода једнине је на -е, као што је и датив.

Скраћени облици датива и акузатива постоје и у множини (нас — не, вас — ве, нам — ни, вам — ви — пореди мене — ме, мени — ми у стандардном језику).

Потпуна екавица

Ово је дијалект с потпуном екавицом, чак и за:

• датив и локатив именица женског рода на -е, он даде Јелене,
• компаратив придева, стареј,
• заменице онем, овем итд.

Глаголска времена

Главна разлика у осносу на стандардни је врло честа употреба аориста и имперфекта у нормалном говору (ја дођо, а ти не беше код куће). Код аориста акценат је углавном на слогу ближем крају речи, а код имперфекта на првом, или на речци не ако је одричан облик. Наставак за прво лице множине аориста и имперфекта може да буде -мо, или -смо (требасмо, требамо), с тим што је овај први углавном у конзервативнијим поддијалектима.

Употреба инфинитива је доста сужена, разликује се од области до области, и углавном је замењен конструкцијом да + презент (треба рано да се устане).

Футур се углавном ради од скраћеног облика глагола хтети + да + презент, мада су могуће конструкције и са инфинитивом, нарочито када су у питању помоћни и модални глаголи (сутра ћемо морати у школу). Постоји футур са има + да + презент (нпр. Има да видиш ти шта ја могу, стандардно видећеш шта ја могу).

Перфект је исти као као у стандарду, осим што је треће лице једнине и множине без помоћног глагола, а нагласак је углавном на претпоследњем слогу (радио сам, певао си, смејао се, трчао сам, мого си, он лего, дошо).

Постоји и глаголски прилог садашњи (трчећи, тражеући).

Дијалект као део балканског језичког савеза

Овај дијалект је претрпео известан утицај који су претрпели сви дијалекти који су део балканског језичког савеза. То су:

• да + презент уместо инфинитива
• присвојни датив
• губљење морфолошких облика за инструментал и локатив, и њихово смењивање акузативом са предлогом као општим падежом
• губљење разлике у неким случајевима између мировања и кретања, што је случај и у стандардном српском (код лекара сам, идем код лекара уместо идем лекару — ово је ретко у стандарду)

Одсуство фонеме /х/

Глас /х/ у овом дијалекту, као у другим српским дијалектима не постоји, у речима или се не јавља (оћу, леба), или је замењен са /ј/ (греј као грех), са /к/ (тепик као тепих).

Фонема /ѕ/

Присутна је и фонема /ѕ/ (чита се дз), нпр. ѕид, ѕвезда, ѕвоно, ѕиља итд.

Дијалект и друштвене прилике

Главни чланак: Језик или дијалект

За стандардни српски овај дијалект никад није узиман у обзир — због тога су све сличности с њим последица заједничке историје са другим српским дијалектима који су ушли у стандард. У јавности се овај дијалект погрешно представља као прост, и неспособан да искаже сложеније мисли и идеје. Литература писана овим дијалектом је ретка и недоступна. Не постоји ниједна институција која се бави очувањем и унапређењем овог дијалекта. Због тога он полако одумире на рачун новоштокавских дијалеката.

Литература

• Ивић, Павле (1956). Дијалектологија српскохрватског језика: увод и штокавско наречје (на језику: српскохрватски). Matica srpska. Приступљено 28. 8. 2022. 
• Okuka, Miloš (2008). Srpski dijalekti (на језику: српски). Prosvjeta. ISBN 978-953-7611-06-4. Приступљено 28. 8. 2022. 
• Стијовић, Рада (2008). „Особенности народного языка в грамотах княза Лазаря и деспота Стефана: Из сербской исторической диалектологии”. Јужнословенски филолог (на језику: енглески) (64): 457—472. ISSN 0350-185X. doi:10.2298/JFI0864457S. Приступљено 28. 8. 2022.