Манастир Раковац

За другу употребу, погледајте страницу Раковац.

Манастир Раковац припада Епархији сремској Српске православне цркве. Налази се на северној страни Фрушке горе у Раковцу, 10 km од Новог Сада. Манастирска црква посвећена је св. Козми и Дамјану.

Манастир Раковац
Manastir Rakovac 007.jpg
Основни подаци
ЈурисдикцијаСПЦ
ЕпархијаЕпархија сремска
Оснивање15. век
ОснивачРака Милошевић
Управникјеромонах Евгеније Пилиповић
МестоРаковац
Држава Србија

ИсторијаУреди

На основу легенде сачуване у једном старом спису, Раковац је основао крајем 15. века Рака Милошевић, велики коморник деспота Јована Бранковића, који је на том месту убио јелена. Како се јелен у хришћанству сматра симболом самоће и чистоте монашког позива, Рака је обећао да ће свој грех искупити, тако што ће на том месту изградити манастир. Међутим први званични документ о манастиру Раковац датира из 1546. године када су Турци извршили попис Срема, ради убирања пореза.[1] Током свог постојања манастир је неколико пута био мање или више оштећен, међутим највећу штету претрпео је у I светском рату када је опљачкан, и у II светском рату. Рату када је минирана црква и звоник јер је у њему откривена партизанска штампарија.

Јеромонах раковачки и "молер" Силвестар оставио је рукопис свог путописа у Свету Земљу и Јерусалим. Калуђер је боравио на том поклоничком путу између 15. јула 1745. године и 3. априла 1746. године.[2] Поред двојице сабраће калуђера раковичких у друштву се део пута (до Солуна) нашао и зограф Христифор Жефаровић.

Барокни звоник подигнут је 1735, тространи конак 1771. Иконостас цркве осликао је Василије Остојић из Новог Сада.[1]

Помињу се 1817. године претплатници забавне књиге Милована Видаковића, калуђери раковачки: игуман Прокопије Болић архимандрит, Синесије Косанић намесник, јеромонах Богомил Ковачевић.[3]

У зиду капеле манастира Раковца, 1893. године, похрањене су кости митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића, заслугом тадашњег митрополита карловачког и патријарха српског Георгија Бранковића.[4]

Управа манастира је пред Други светски рат поклонила земљиште за дечије опоравилиште, чије је подизање планирало учитељско удружење старопазовачког среза.[5]

Црква Манастира је током 90-их година већим делом обновљена, а 2003. године, захваљујући донацијама, започета је изградња и обнова конака.

Старешине манастираУреди

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б Grlica, Mirko, ур. (2010). Koliko se poznajemo: iz istorije nacionalnih zajednica u Vojvodini. Novi Sad: Izvršno veće APV. стр. 5. 
  2. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1930.
  3. ^ Милован Видаковић: "Љубомир у Елисијуму...", Будим 1817.
  4. ^ О манастиру на сајту Манастири-цркве
  5. ^ "Политика", 12. март 1941
  6. ^ „Епископ Василије над одром мати Гавриле: Трудом и љубављу пред Господа”. Televizija Hram (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-10. 
  7. ^ „СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТЕ ПЕТКЕ У НИШУ НА ДАН ОБРЕТЕЊА МОШТИЈУ СВЕТОГ НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ”. Православна Епархија нишка (на језику: српски). Приступљено 2022-04-10. 

Спољашње везеУреди