Википедија

Миладин Ћулафић

Миладин Ћулафић (Горње Луге код Андријевице, 27. јануар 1939) српски је књижевник и лектор.[1]

Миладин Ћулафић
Миладин Ћулафић
Датум рођења(1939-01-27)27. јануар 1939. (85 год.)
Место рођењаГорње Луге
 Краљевина Југославија

Биографија уреди

Основну школу завршио је у Андријевици, а гимназију у Иванграду (Беране). Завршио је Филолошки факултет у Београду, група за југословенске и општу књижевност. Радио је десетак година као професор књижевности у Брчком, Младеновцу, Мркоњић Граду и Бањој Луци.[1] После је, у Београду, радио као лектор и коректор у новинском предузећу Јеж и издавачкој кући Рад.

Осим избора из његове прве две књиге на бугарском под називом Силна крв (Народна култура, Софија 1980), превођене су још неке његове приче на италијански и француски језик.

Члан је Удружења књижевника Србије.

Живи у Београду.[2]

Награде уреди

  • Исидора Секулић, 1972.[3]
  • Политикина награда за причу[2]
  • Радоје Домановић за сатиричну причу[2]
  • Завичајне награде општине Андријевица и општине Беране[2]
  • Награда фонда задужбине Бранко Ћопић, 2019.[2]
  • Награда "Светозар Ћоровић", 2020.[4]

Дела уреди

  • Упорност траве (приче, 1969)
  • Нешто (приче, 1972)
  • Неспоразуми (приче, 1986)
  • Гримасе по ваздуху (из ђачких писмених задатака, 1983)
  • Докле ћу морати да будем добар - Тако је растао Стеван (1990)
  • Без слободе не могу да мрднем (1993)
  • Господар солитера (2000)
  • Точак историје (збирка кратких записа из завичаја,1988)
  • Прође памет ко трешње (1997,2005)
  • Дивљи старац (1993)
  • Богатство (1999)
  • Преко границе (2007)

Референце уреди

  1. ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 128. 
  2. ^ а б в г д „КЊИЖЕВНИК ИЗ АНДРИЈЕВИЦЕ МИЛАДИН ЋУЛАФИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ ФОНДА ЗАДУЖБИНЕ БРАНКО ЋОПИЋ”. glasholmije.rs. Приступљено 22. 1. 2022. 
  3. ^ „Književna nagrada Isidora Sekulić”. beogradskikalendar.com. Архивирано из оригинала 22. 01. 2022. г. Приступљено 22. 1. 2022. 
  4. ^ „Миладин Ћулафић добитник награде "Светозар Ћоровић"”. rtrs.tv. Приступљено 22. 1. 2022. 

Литература уреди

  • Енциклопедија српског народа, Завод за издавање уџбеника, Београд, 2008
  • Бранко Пиргић, Приче о свету који ишчезава, Американски Србобран, 29. април 1992
  • Добрашин Јелић, Моћ надахнутих детаља, Крупне ситнице, Ступови, Андријевица, 1997, стр. 78-81
  • Миладин Распоповић, Иманентна поетика кратке приче Миладина Ћулафића, По сродности, Панорама, Приштина, 2005, стр. 7-33
  • Драган Лакићевић, Суво злато приче, (поговор за избор прича Преко границе)
  • Милослав Шутић, Висока школа уметности приповедања, Лед и пламен, Институт закњижевност и Чигоја штампа, Београд, 2002, стр. 107-118
  • Милан Трбовић, Од дечје наивности до мудрости (192-198); Од злата јабука (216-224) - Пут према себи, Задужбина „Петар Кочић“, Бања Лука, 2000, стр. 187-224
  • Марко Паовица, Богатство душевности, Распони прозне речи, Народна књига, Београд, 2005, стр. 122-125
  • Мирослав Тодоровић, Животне димензије, У сенци Дамокловог мача, Учитељски факултет, Врање, 2009, стр. 197-199
  • Милован Витезовић, Како је проговорило човечанство (поговор за књигу Господар солитера)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Миладин_Ћулафић&oldid=27559098”