Мирко Комненовић
Мирко (Марков) Комненовић (Херцег Нови, 21. новембар 1870 — Херцег Нови, 28. март 1941) је био српски политичар.
| Мирко (Марков) Комненовић | |
|---|---|
 Мирко Комненовић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 21. новембар 1870. |
| Место рођења | Херцег Нови, Аустроугарска |
| Датум смрти | 28. март 1941. (70 год.) |
| Место смрти | Херцег Нови, Краљевина Југославија |
| Држављанство | Југословенско |
| Народност | Србин |
| Религија | Православац |
Биографија уреди
Његов отац Марко био је трговац.[1] Уписао је Српску поморску школу у Србини код Херцег Новог а затим трговачку академију у Марибору 1887.[1] Дипломирао је школу модерних језика у Швајцарској.[1] Био је члан „Српске Зоре“, сарадник „Привредника“, оснивач „Српске кредитне задруге“ у Херцег Новом, потпредсједник „Савеза српских привредних задруга на Приморју“. Мирко има највеће заслуге за подизање модерног хотела „Бока“ и ботаничког парка око хотела.[1] Још прије рата одржавао је везе са војним и политичким врхом Краљевине Србије. Оснивач је Српског Сокола у Херцег Новом 1910. и први старјешина „Српске соколске жупе на Приморју“.[1] Члан је главног одбора „Уједињеног српског соколства“.[1] Кад је српска војска у Првом балканском рату избила на Јадранско море, Мирко је успио да успостави контакт 12. марта у Сан Ђовани ди Медуа и преда команданту луке, мајору Селимиру Остојићу, драгоцјени извјештај војне природе. Наиме брод друштва „Козулић“ који се налазио у Котору превозио је пушке за Албанију. Захваљујући овим подацима српска војска је пресрела брод и заплијенила пушке.
Делегат Владе Краљевине Србије у Русији 1915-1919. уреди
На почетку Првог свјетског рата затворен је на острву Мамула.[1] Услијед тешких услова у затвору, затвореници обољевају и Мирку је одобрен одлазак у болницу у Дубровник. Аустријске власти га интернирају као таоца у Трст. У Трсту се Мирко повезао са нашим људима и успио да пребјегне у Италију. Отишао је у Србију и јавио се као добровољац предсједнику владе Николи Пашићу.[1] Пашић га као делегата владе Србије шаље у Русију да сакупља добровољце међу заробљеницима-јужним Словенима.[1] У логору Дарница код Кијева Мирко почиње свој рад. Окупља и Чехословаке а успијева организовати и 3.000 Француза из Алзаса. Мирко успијева организовати око 30.000 добровољаца за вријеме свог боравка у Русији. У мају 1918. године одлази у Москву, проналази предсједника владе Керенског и успијева да га пребаци у Мурманск, гдје га предаје команданту француске флоте. У априлу 1919. године Мирко поново одлази у Русију у тајну мисију. Један од задатака је да сазна истину о страдању породице Романов.
Политички рад у Краљевини Југославији уреди
На листи Николе Пашића и Љубе Јовановића побјеђује на изборима за скупштину 1923. и 1925. године у Боки Которској. Године 1930. постављен је за општинског начелника Херцег Новог. На мјесту начелника остаје до 1935. године када побјеђује на изборима за скупштину на листи предсједника владе Јевтића.
У новој влади Мирко је министар физичког васпитања народа и заступник министра социјалне политике и народног здравља. Мирко Комненовић и његова супруга Олга су оставили велику задужбину свом граду. У њиховој кући се данас налази Музеј града Херцег Новог. Умро је 28. марта 1941. године. Кад су Италијани ушли у Херцег Нови 17. априла 1941. наредили су да се Мирков гроб отвори да би се увјерили да је стварно мртав.
Тестамент уреди
Породичну кућу је тестаментом наменио за Завичајни музеј уз додатну напомену: Српски барјак који се налази у реченој мојој стојној кући, нека свакако у њој остане на вечита времена и то као и сада на видном месту.[2]
Одликовања уреди
- Орден Белог орла са мачевима IV степена[2]
- Руски орден Светог Владимира IV степена[2]
- Руски орден Светог Станислава V степена[2]
- Руски орден Свете Ане II степена[2]
- Орден Светог Саве III степена[2]
- Орден Светог Саве II степена[2]
- Орден Светог Саве I степена[2]
- Чешки Официрски револуционарни крст[2]
- Југословенска круна IV степена[2]
- Национални орден Легије части, Француска[2]
Референце уреди
Литература уреди
- Небојша Рашо, „Мирко Комненовић“, Херцег-Нови, 2009.
- Gulić, Milan (2018). Politički predstavnici dalmatinskih Srba u vrijeme Kraljevine SHS/Jugoslavije. Institut za savremenu istoriju, Hrvatski institut za povijest. Beograd, Zagreb. Архивирано из оригинала 09. 07. 2021. г. Приступљено 04. 07. 2021.
