Ото Бихали Мерин
Отон Бихали, прозван Ото Бихаљи Мерин[1][2][3] (Земун, 3. јануар 1904[4] — Београд, 22. децембар 1993) био је српски и југословенски књижевник, публициста, историчар уметности и ликовни критичар [5] јеврејског порекла.[6]
| Ото Бихали Мерин | |
|---|---|
.jpg) Ото Бихали Мерин, 1990. године | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 3. јануар 1904. |
| Место рођења | Земун, Аустроугарска монархија |
| Датум смрти | 22. децембар 1993. (89 год.) |
| Место смрти | Београд, СР Југославија |
БиографијаУреди
Почетком ХХ века, у аустроугарском Земуну, одрастао је између две културе и два језика.
У чланку Слободана Кљакића у дневном листу „Политика“ од 1. фебруара 2015. налази се следеће објашњење:
| „ | У једном од наших многих сусрета, када ми је сведочио о својој породици, „Нолиту” и брату Павлу, питао сам Ота како то да се презива Бихаљи-Мерин, да ли је то у икаквој вези с низом псеудонима којима је, због конспирације, пре 1941. потписивао текстове и књиге.
Ото се широко осмехнуо, а у очима му је заискрио блесак – потврда његове спремности да говори о лепшим странама и догађајима из бурног, многим опасностима оптерећеног живота. У неизбежном џемперу с рол оковратником и сомотским сивим панталонама, жустро је устао са столице и почео своје сведочење. Када је предао први текст за објављивање у „Борби” потписао се са „Бихали-Мерин”. Сутрадан је, међутим, у потпису видео „Бихаљи-Мерин”. Помислио је да је реч о штампарској грешци, али се то поновило још једном, па опет. Заинтересовао се за стварни разлог те промене, али нико од колега и пријатеља из редакције није могао да му појасни о чему је реч. Коначно га је трагање одвело до словослагача у штампарији „Борбе”, човека који је до тада у свим случајевима интервенисао и уместо да Ота потписује са „Бихали-Мерин” претварао његово презиме у „Бихаљи-Мерин”. На директно питање зашто то чини, слагач га је чудно погледао и простодушно одговорио да „није српски” да се потписује као Бихали, због чега је он на себе преузео да га преименује у Бихаљи. „Учинио је то по свом тачном осећању за српски језик. Објашњење ми је било симпатично, уверљиво и допадљиво. Прихватио сам његове разлоге и тако је и остало”, објаснио ми је Ото како је постао Бихаљи-Мерин. |
” |
Студирао је сликарство и историју уметности у Београду, док је са 20. година студије наставио у Берлину (1924-27).[5] У Немачкој је почео да објављује књижевне и филозофске текстове на немачком језику. Са Ђерђом Лукачем радио је у часопису немачких, лево оријентисаних интелектуалаца „Die Linkskurve“ (Лева кривина).
У Београд се вратио 1928. године, где је завршио школу резервних официра и од 1929. године био пилот ратног ваздухопловства Краљевине Југославије у чину ваздухопловног потпоручника. Овај период остаје забележен јер је заједно са братом Павлом Бихалијем основао часопис „Нова литература“ и издавачку кућу Нолит.[4] [5]Због здравствених проблема враћа се у Немачку.
У Немачкој је био сведок значајних трагичних догађаја 30-их година, а као члан Комунистичке партије Немачке у наредним годинама живео је у илегали у Француској, Швајцарској, Шпанији и другде.
Када је почео Други светски рат, вратио се у Краљевину Југославију 1941. године. Завршио је у ратном заробљеништву као пешадијски потпоручник. Након завршетка рата вратио се у Београд, где је скромно живео до смрти 1993. године. Написао је на десетине књига и то углавном о уметности. Заслужан је за популаризацију модерне и наивне уметности и сликарства у Југославији. Његове су књиге, сјајно опремљене и у великим тиражима, објављиване и продаване у читавом свету, а највише у Немачкој.
Шездесетих година, у Аустрији добио је Хердерову награду за „споразумевање народа посредством уметности“, а у Немачкој је као први Југословен добио „Крст за заслуге у одбрани немачке уметности од нацизма“.
ДелаУреди
- Српска издања књига
- Савремена немачка уметност, Београд, Нолит, 1955.
- Југословенска скулптура ХХ века, Београд, Југославија, 1955.
- Невидљива капија, Београд, Космос, 1956.
- Сусрети са мојим временом, Београд, Просвета, 1957.
- Уметност наивних у Југославији, Београд, Југославија, 1959.
- Продори модерне мисли, Београд, Нолит, 1962.
- Градитељи модерне мисли, Београд, Просвета, 1965.
- Маске света, Београд, Вук Караџић, 1970.
- Јединство света у визији уметности, Београд, Нолит, 1974.
- Ревизија уметности, Београд, Југославија, 1979.
РеференцеУреди
- ^ „Музеј наивне и маргиналне уметности у Јагодини: Ото Бихаљи-Мерин”. Архивирано из оригинала 01. 12. 2014. г. Приступљено 29. 01. 2015.
- ^ Како је Ото Бихали постао Бихаљи : Друштво : ПОЛИТИКА
- ^ Druga smrt Pavla Bihalija | Kultura | Novosti.rs
- ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 60.
- ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 149. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ „22. decembar”. balkanekspresrb.rs. Приступљено 18. 1. 2022.
