Петар Хекторовић
Петар Хекторовић (Хвар, 1487. — Хвар, 13. март 1572) градитељ[1] и далматински ренесансни песник и ерудит.
| Петар Хекторовић | |
|---|---|
 Статуа Петра Хекторовића испред Тврдаља у Старом Граду. | |
| Датум рођења | 1487. |
| Место рођења | Хвар Млетачка република |
| Датум смрти | 13. март 1572. |
| Место смрти | Хвар Млетачка република |
| Религија | католик |
| Занимање | песник, ерудит |
Одликовао се и музичким и градитељским знањем, па је оставио више нотних записа бугарштица и лирских песама које су му певали хварски рибари, како кажу - "српским начином"[2]. Он је први и као такав најстарији песник, који је неке народне песме забележио и у своје дело уградио и прилагодио.[3] Чувени летниковац Тврдаљ у Староме Граду, данас јединствени споменик културе, сам је и пројектовао и градио, по начелу потпуне функционалности сваке и најмање архитектонске појединости.
Његово Рибање и рибарско приговарање (Млетци, 1568), врсно је песничко дело, рибарска еклога, путопис, документарна репортажа, рефлексивнодидактични спев, а уједно и песничка посланица пријатељу Јерониму Бартучевићу[4], све то у исти мах - оно је и дело које упућује на историјску и нераскидиву свезу између хрватског(?) усменог и уметног песничког стварања.[5] Две бугарштице и две фолклорне песме, што их је Хекторовић унео у своје дело, потврђују да су та два стваралачка тока увелико изворна и јединствена.
Филолог Франц Миклошић је сматрао да су народне песме које даје Хекторовић - хрватске. Међутим Ватрослав Јагић (1875) држи да су ове песме подједнако и српске[6] и хрватске. Док се Валтазар Богишић (1878) приклања Јагићу, додајући притом: Али може се мислити по неким знацима опаженим у бугарштицама, да су оне својина само српског народа. Зато што: 1. Петар Хекторовић спомиње српски начин код певања бугарштица. 2. Што у овим песмама има речи које католици не употребљавају. 3. Што је сва садржина српска.[7]
Хекторовић је значајан и за нас занимљив писац, по томе што је у своје дело - рибарску идилу - "Рибање..." унео две српске народне песме - бугарштице. У једној се наводи свађа Марка Краљевића са братом Андријом, а друга помиње Радослава Сиверинца, којег убија Влатко војвода Удински.[8] Преводио је Овидијеве стихове које је објавио под насловом: "Књига Овидијевих од лика љубљенога". И што је било неуобичајено, дружио се са обичним људима - "пуком" - сељацима и рибарима, међу којима је скупљао усмено народно благо. Био је савременик али и идејни противник омрзнутог суграђанина властелина Ханибала Луцића, који је због разврата и окрутности, морао да бежи пред гневом народним.[1]
У једном је својем запису оставио сведочење о сеобама Хрвата на италијанске обале, Хрвата чији су потомци данашњи Хрвати из Молизеа.[9]
РеференцеУреди
- ^ а б "Правда", Београд 1932. године
- ^ "Отаџбина", Београд 1. септембар 1881.
- ^ "Стражилово", Нови Сад 5. новембар 1887.
- ^ "Отаџбина", Београд 1. септембар 1875.
- ^ http://www.jstor.org/stable/2857180
- ^ "Отаџбина", Београд 1. јануар 1882.
- ^ "Отаџбина", Београд 1888.
- ^ "Дело", Београд 1904. године
- ^ Иво Мариновић, Антонио Самартино, Балдо Шутић: Корени - Хрвати Биоковља и Доње Неретве у Италији/Radici - Croati del Biokovo e della Bassa Narenta in Italia Архивирано на сајту Wayback Machine (18. мај 2015), uvod
"... e al loro esodo di cinque secoli addietro "sull'altra parte del mare". Il viaggio per il quale lo scrittore croato Hektorović disse "... da un lato le acque, dall'altro soffiano venti; da un altro ancora la potestà turca...", condusse a una meta senza ritorno, facendoci percepire come dentro di sé avvertiva tutta l'incertezza che lo attendeva in quei nuovi luoghi."
