Пол Гоген

Пол Гоген
Пол Гоген
	Пол Гоген
Лични подаци
Пуно име	Ежен Анри Пол Гоген
Датум рођења	7. јун 1848.
Место рођења	Париз, Француска
Датум смрти	8. мај 1903. (54 год.)
Место смрти	Атуона, Острва Маркиз, Француска Полинезија
Уметнички рад
Утицаји од	Кацушика Хокусај, Ежен Делакроа, Пол Сезан, Клод Моне, Камиј Писаро, Едгар Дега

Ежен Анри Пол Гоген (франц. Eugène Henri Paul Gauguin; Париз, 7. јун 1848 — Атуона, 8. мај 1903)^[1] био је француски сликар. Гоген је један је од три сликара постимпресионизма. Он је имао свој стил: сликао је помоћу великих површина оивичених црном линијом (слично витражу). Тај стил звао се синтетизам и у њему боја не одређује предмет. Гоген је претеча фовизма.^[2]^[3] На Тахитију је провео други део свог живота и тамо се потпуно посветио сликању. Његова дела су Девојке са Тахитија носе цвеће, Одакле долазимо, ко смо, куда идемо (D'où venons-nous ? Qui sommes-nous ? Où allons-nous ?)...

На Тахити одлази први пут 1891, а 1895. дефинитивно одлази у Француску Полинезију, где је умро у патњама и горчини. Његове полинезијске теме своде се на приказивање анималне лепоте женског тела у шаролико орнаментираним ткањима у густом зеленилу тропске вегетације. Своје доживљаје и исповијести објавио је у књигама „Ноа Ноа“ и „Пре и после“. Утицао је на развој експресионизма и формирање фовизма.

Гогенова уметност је постала популарна након његове смрти, посебно захваљујући напорима трговца уметничким делима Амброаза Волара, који је организовао изложбе његових радова током позног дела његове каријере, и помагао у организовању две постхумне изложбе у Паризу.^[4]^[5]

Биографија уреди

Рођен у Паризу, пореклом потиче од шпанских досељеника у Јужну Америку и вицекраља Перуа, и рано детињство је провео у Лими. Унук је Флоре Тристан, оснивачице савременог феминизма. Након школовања у Орлеану, Француска, Гоген је наредних шест година провео пловећи широм света у трговачкој морнарици а касније и у француској морнарици. Након повратка у Француску 1870, запослио се као помоћник брокера. Његов старатељ Гистав Ароза, успешни пословни човек и колекционар уметничких дела, упознао је Гогена са Камијем Писароом 1875.

Гоген је радним данима био успешан берзански брокер, а одморе је проводио сликајући са Писароом и Полом Сезаном. Иако су му први покушаји били невешти, брзо је напредовао. До 1884. Гоген се са породицом преселио у Копенхаген, где је безуспешно покушао да се бави бизнисом. Приморан да се бави сликарством да би преживео, враћа се у Париз 1885, и оставља породицу у Данској. Без довољно средстава за живот, његова жена (Мет Софи Гад) и њихово петоро деце одлазе да живе са њеном породицом. Гоген је надживео двоје од своје деце.

Године 1886. Гоген је први пут боравио у Понт-Авену у Бретањи, где се упознао са Емилом Бернаром, оснивачем клоазонизма. Новембра исте године је у Паризу срео Ван Гога. Наредне године борави у Панами, затим на Мартинику, где га за сликање инспиришу боје и сунце тропских пејзажа. Најзад оболева од маларије и враћа се у Париз, па почетком 1888. поново у Понт-Авен где се прикључује сликарској школи млађих колега. Ту у једном писму описује своју идеју о уметности:

Савет је, не копирајте много природу, уметност је апстракција, извуците је из природе и сањајте пред њом, размишљајте више о стварању него о резултату. Једини начин да се уздигнемо до бога, је да чинимо оно што и наш божански господар, да стварамо.

„Кафе у Арлу” (Café de Nuit, Arles) из 1888, Пушкинов музеј у Москви

Захваљујући Ван Гогу и његовом брату Теу, крајем 1888. одлази у Арл, где развија са Винсентом лично и креативно пријатељство. Као и Винсент, са којим је провео девет седмица сликајући у Арлу, Пол Гоген је доживљавао нападе депресије и једном приликом покушао да себи одузме живот. Разочаран импресионизмом, сматрао је да је традиционално европско сликарство постало сувише имитативно, те да му недостаје симболичка дубина. Насупрот томе, уметност Африке и Азије чинила му се пуном мистичних симбола и снаге. У то доба је у Европи владало занимање за уметност других култура, нарочито Јапана. Позван је да учествује на изложби 1889 . коју су организовали Двадесеторица.

Пол Гоген: Жути Христос (Le Christ jaune)
1889, уље на платну. Уметничка галерија Олбрајт-Нокс, Бафало, држава Њујорк, САД

Под утицајем народне уметности и јапанских графика, Гоген је еволуирао у клоазонизам, стил коме је критичар Едуар Дижарден дао име по техници глеђосања коју је примењивао Емил Бернар. Гоген је веома ценио Бернаров рад и одважност да употреби стил који је одговарао Гогеновом настојању да у својој уметности прикаже суштину предмета. У Жутом Христосу из 1889, који се обично сматра најрепрезентативнијим делом клоазонизма, слика је сведена на области чисте боје које су одвојене тешким црним контурама. У таквим делима Гоген није придавао много пажње класичној перспективи и смело је укинуо суптилне прелазе боје—на тај начин ослободивши се дна најкарактеристичнија принципа постренесансног сликарства. Његово сликарство је касније еволуирало у правцу „синтетизма“ где ни облик ни боја не преовлађују, већ обоје имају једнаку важност.

Пол Гоген: Ia Orana Maria, (1891), уље на платну, 113,7 x 87,6 cm, Музеј Метрополитен у Њујорку

Током 1891. Гоген, исфрустриран недостатком успеха код куће и финансијски осиромашен, плови у тропе како би побегао од европске цивилизације и „свега што је вештачко и конвенционално“. (Пре тога је у неколико наврата покушавао да нађе тропски рај где би могао да 'живи на риби и воћу' и слика својим све примитивнијим стилом, укључујући кратке боравке на Мартинику и као радник на Панамском каналу). Док је живео у селу Матајеа на Тахитију, насликао је Fatata te Miti (Поред мора), La Orana Maria (Здраво Маријо) и друге приказе тахићанског живота. Преселио се у Пунаују 1897, где је насликао своје ремек-дело „Одакле долазимо“ и остатак живота провео у Атуони на Острвима Маркиз, само једном посетивши Француску. Његови радови из тог периода су пуни квази-религијског симболизма и егзотичних приказа становника Полинезије. У Полинезији се често сукобљавао са колонијалном влашћу и католичком црквом. Током овог периода је написао и књигу „Пре и после“ (Avant et Après), која представља расцепкану збирку запажања о животу у Полинезији, сећања, и коментаре о књижевности и сликарству.

Умро је 1903. године и сахрањен на гробљу Калварија у Атуони на острву Хива Оа, Острва Маркиз, Француска Полинезија.

Галерија уреди

Акт−студија
Аутопортрет
Пејзаж из Арла
Одакле долазимо? Ко смо? Куда идемо?

Види још уреди

Референце уреди

^ „Pol Gogen”. biografija.org. 13. 5. 2019. Приступљено 27. 1. 2022.
^ „Prints by Paul Gauguin”. The Australian National University. ArtServe. Приступљено 1. 5. 2018.
^ „Woodcut and Wood Engraving”. TheFreeDictionary.com. Приступљено 1. 5. 2018.
^ Salon d'Automne (1903). Catalogue de peinture, dessin, sculpture, gravure, architecture et arts décoratifs: exposés au Grand Palais des Champs-Élysées. Evreux: Ch. Hérissey. стр. 69. LCCN 2011228502.
^ Salon d'Automne (1906). Catalogue des ouvrages de peinture, sculpture, dessin gravure, architecture et art décoratif. Paris: Société du Salon d'automne. стр. 191. LCCN 43031163.

Литература уреди

Salon d'Automne (1906). Catalogue des ouvrages de peinture, sculpture, dessin gravure, architecture et art décoratif. Paris: Société du Salon d'automne. стр. 191. LCCN 43031163.
Salon d'Automne (1903). Catalogue de peinture, dessin, sculpture, gravure, architecture et arts décoratifs: exposés au Grand Palais des Champs-Élysées. Evreux: Ch. Hérissey. стр. 69. LCCN 2011228502.
Bowness, Alan (5. 8. 1971). Gauguin. Phaidon Press Limited. стр. 16. ISBN 978-0-7148-1481-0.
Blackburn, Henry (1880). Breton Folk: An Artistic Tour in Brittany. Illustrated by Randolph Caldecott. London: Sampson Low, Marston, Searle & Rivington.
Cachin, Françoise (1992). Gauguin: The Quest for Paradise. 'New Horizons' series. Превод: Paris, I. Mark. Thames & Hudson. стр. 195. ISBN 978-0-500-30007-7.
C. Childs, Elizabeth; Figura, Starr; Foster, Hal; Mosier, Erika (2014). Gauguin: Metamorphosis. Museum of Modern Art. ISBN 978 0 87070 905 0.
Childs, Elizabeth C. (6. 10. 2011). „Chapter 6: Remixing Paradise – Gauguin and the Marquesas Islands”. Ур.: Greub, Suzanne. Gauguin and Polynesia. Hirmer Verlag. стр. 306—321. ISBN 978-3-7774-4261-7.
Danielsson, Bengt (1965). Gauguin in the South Seas. New York: Doubleday. стр. 336.
Danielsson, Bengt (1969). The Exotic Sources of Gauguin's Art. стр. 29.
Eisenman, Stephen F., Gauguin's Skirt. London. . Thames and Hudson. 1999. ISBN 978-0-500-28038-6. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
Eisenman, Stephen F. (2008). Paul Gauguin: Artist of Myth and Dream. Milan: Skira. ISBN 978-88-6130-458-1.
Field, Richard S. (1973). Paul Gauguin: Monotypes. Philadelphia Museum of Art (Lebanon Valley). LCCN 73077306. OL 5430689M.
Frèches-Thory, Claire (1988). „The Return to France”. The Art of Paul Gauguin. with Peter Zegers. National Gallery of Art. стр. 369-73. ISBN 978-0-8212-1723-8. LCCN 88-81005.
Goddard, Linda (2008). „'The Writings of a Savage?' Literary Strategies in Paul Gauguin's "Noa Noa"”. Journal of the Warburg and Courtauld Institutes. Warburg Institute. 71: 277—293. JSTOR 20462786. S2CID 193429511. doi:10.1086/JWCI20462786.
Gauguin, Paul; Morice, Charles (1901). Noa Noa: The Tahiti Journal of Paul Gauguin.
Gauguin, Paul (2011) [1921]. Paul Gauguin's Intimate Journals. Translated by Van Wyck Brooks. Mineola, New York: Dover Publications. ISBN 978-0-486-29441-4.
Gauguin, Paul. The letters of Paul Gauguin to Georges Daniel de Monfreid, translated by Ruth Pielkovo; foreword by Frederick O'Brien. archive.org
Gayford, Martin (2006). The Yellow House: Van Gogh, Gauguin, and Nine Turbulent Weeks in Arles. London: Penguin UK. стр. 368. ISBN 978-0-670-91497-5.
Huntington Wright, Willard (1915). Modern Painting: Its Tendency and Meaning New York: John Lane Company.
Mathews, Nancy Mowll (2001). Paul Gauguin, an Erotic Life. New Haven, Connecticut: Yale University Press. стр. 316. ISBN 978-0-300-09109-0.
Rewald, John (1986). Studies in Post-Impressionism. Harry N. Abrams Inc.
Richardson, John (1991). A Life of Picasso, The Cubist Rebel 1907–1916. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-307-26665-1. .
Solomon-Godeau, Abigail. Going Native, Paul Gauguin and the Invention of the Primitivist Modernist. The Expanding Discourse: Feminism and Art History. 1st ed. Boulder, CO: WestView, 1992. 313–329
Stuckey, Charles F. (1988). „The First Tahitian Years”. The Art of Paul Gauguin. with Peter Zegers. National Gallery of Art. стр. 210-95. ISBN 978-0-8212-1723-8. LCCN 88-81005.
Sweetman, David Paul Gauguin, A Life. New York City. . Simon & Schuster. 1995. ISBN 978-0-684-80941-0. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
Szech, Anna (15. 2. 2015). „Marquesas 1901–1903”. Ур.: Bouvier, Raphaël; Schwander, Martin. Paul Gauguin. Fondation Beyeler (Hatje Cantz). стр. 148—9. ISBN 978-3-7757-3959-7.
Thomson, Belinda (1987). Gauguin. London: Thames and Hudson. стр. 215. ISBN 978-0-500-20220-3.
Walther, Ingo F. (2000). Gauguin. Taschen. стр. 95. ISBN 978-3-8228-5986-5.
Danielsson, Bengt (1965). Gauguin in the South Seas. Garden City, New York: Doubleday.
Morice, Charles (1901). Noa Noa: The Tahiti Journal of Paul Gauguin, Paris: H. Floury.
Gauguin, Paul (Brooks, Van Wyck, translator; 1997). Gauguin's Intimate Journals. Preface by Emil Gauguin, New York, Crown Publishers, 1936.
Pichon, Yann le (1987). Gauguin: Life, Art, Inspiration. Превод: I. Mark Paris. New York: Harry N Abrams. ISBN 978-0-8109-0993-9. .
Rewald, John (1956; revised 1978). History of Post-Impressionism: From Van Gogh to Gauguin, London: Secker & Warburg.
Rewald, John. (1946) History of Impressionism.