Википедија

Радич Петровић

Радич Петровић (Сиоковац код Јагодине, 1738 — 1816) био је војвода из Првог српског устанка и судија београдског магистрата.

Радич Петровић
Радич Петровић
Датум рођења1738.
Место рођењаСиоковац, Османско царство
Датум смрти1816.
Повеља витештва аустријског цара Леополда II капетану Радичу Петровићу из 1792. године (Историјски музеј Србије)

Рођење и учешће у Кочиној крајини уреди

Рођен је између 1738. и 1740. године у селу Сиоковцу, јагодинска нахија. Познато је да су због турског зулума, и на позив аустријске владе, многи Срби пребегли и населили пограничну област, припремајући се за рат. Радич је, међу првима из јагодинске нахије, ступио у војно-пограничну службу, и са породицом се преселио у село Јаково у Срему. Заједно са попом Николом Радомировићем под руководством аустријског мајора Лидерскрона, преобучен у турско одело, кренуо је у извиђачку мисију кроз Србију, где су првих дана пролећа 1783. године обишли Остружницу, Крагујевац, Јагодину, Ћуприју, Параћин, Ражањ, Алексинац, Ниш, Гургусовац, Видин, Неготин, Кладово, Пожаревац, Смедерево, поново Ћуприју и дошли до Београда.[1]

Новембра 1787. године Радич је, као четовођа са 200 фрајкора, успео да из Земуна, са дунавске стране, пређе у Београд и отвори београдску капију. По уласку у Београд, чекајући аустријске лађе које су због невремена и густе магле отишле низ Дунав, једва је извукао живу главу. За овако велики и успешан подухват добио је чин фрајкорског капетана.

Аустријски цар Леополд II је Радича Петровића за учешће у аустријско-турском рату, одликовао витешком повељом коју му је доделио 1792. године. Као одличан ратник-фрајкор, ратовао је са аустријском војском против Француза и упознао се са начином ратовања француских генерала и Аустријанаца. Ово богато искуство преносио је својим сународницима Србима, учећи их најсавременијим начинима ратовања. Капетан фрајкорске чете Радич Петровић је међу првим регрутима примио Кочу и његовог брата Петра Анђелковића, као и Станка Арамбашића, Јована Новаковића и доста касније Карађорђа. За време Кочине крајине, Карађорђе је увек био уз Радича, кога је сматрао својим поочимом. Био је његов помоћник и велики пријатељ.

Учешће у Првом српском устанку уреди

По избијању Првог српског устанка, 1804. године, Радич се враћа у Србију. Током трајања устанка истиче се храброшћу и војним вештинама, нарочито приликом освајања Карановца (данашњег Краљева) 1805. године. Карађорђе га након тога поставља за војводу. Као командант пожешко-карановачки добио је задатак почетком 1806. године да крене уз Ибар ка Рашкој и Новом Пазару. Заједно са Танаском Рајићем и одредом Шумадинаца продро је Ибром све до манастира Студенице. Јелечку нахију позвао је писмом од 9. фебруара 1806. година на устанак, а за кратко време је подигао и села по Пазарској нахији, по Горњем Ибру, по Јошаници и по Подгорју.[2] Фебруара 1806. године потписује се и као командант Пазарске нахије. Почетком 1806. године успоставио је комуникацију устаничких снага са Црном Гором.[3] Марта 1806. године доживео је пораз на реци Дежеви од војске Сулејман-паше Скопљака.[4] Априла 1806. године поражен је у боју на Будићама. У том боју погинуо је и Радичев барјактар, под којим је била подгорска нахија, Ђура Бранчанин.[4] Приликом освајања Београда, 1806. године, као добар зналац фортификације, постављајући шанац, тешко је рањен и због тога остао погурен целог живота. Након опоравка остаје у Београду, а 1808. године постаје судија у Београдском магистрату, где је био и једно време заповедник војске. Наредне године на лето учествује у утврђивању и одбрани Ћуприје. По слому устанка, 1813. године, настанио се у Срему и живео у веома скромним условима.

Учешће у Другом српском устанку уреди

Радич Петровић, велики родољуб и јунак, физички јак и стасит човек, изузетне храбрости, више пута рањаван у бојевима, на себи је носио око 30 бојних рана. Женио се три пута. Из првог брака имао је два сина, а из трећег кћер.

Након избијања Другог српског устанка, Радич Петровић се 1816. године враћа у Србију. Кнезу Милошу се то није свидело, јер је добро знао за његово велико пријатељство са Карађорђем и плашио се могуће побуне. Живео је једно време код Петра Николајевића Молера али је током обрачуна књаза Милоша са Молером био ухваћен и погубљен од стране Турака прве суботе после Ђурђевдана 1816. године.[5] У тренутку смрти имао је око осамдесет година.

Извори уреди

  1. ^ Историја српског народа. Београд: Српска књижевна задруга. 1986. стр. 357. ISBN 978-86-379-0476-2. 
  2. ^ Дурковић-Јакшић, Љубомир (1986). „Обнављање Студенице и пренос из Каленића моштију Светог краља Стефана Првовенчаног 1839. године”. Зборник радова "Осам векова Студенице". 1: 275—305. 
  3. ^ Ђокић, Думић, Небојша, Оливера. „Дејства устaничких снага према Рашкој области и Косову и Метохији”. Митолошки зборник. 44: 152. 
  4. ^ а б Ђокић, Небојша; Думић, Оливера (2021). „Дејства устaничких снага према Рашкој области и Косову и Метохији”. Митолошки зборник. Рача: Центар за митолошке студије Србије. 44: 133—182. ISSN 1450-9792. Архивирано из оригинала 7. 2. 2023. г. Приступљено 8. 2. 2023. 
  5. ^ Драшковић, Радован (1967). „Петар Николајевић Молер”. Гласник Историјског архива у Ваљеву. 2—3: 42. 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радич_Петровић&oldid=27571760”