Резиденција у Ужичкој 15
Резиденција у Ужичкој улици број 15 у Београду је била службена резиденција доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита и председника СРЈ Слободана Милошевића. Изграђена је 1934. године као породична вила за потребе породице Ацовић. За време окупације Београда, током Другог светског рата од 1941. до 1944. године у њој се налазила немачка команда за Југоисток, а након ослобођења у њу се уселио Тито, након чега је постала његова службена резиденција. Након Титове смрти, 1982. године резиденција је ушла у састав Меморијалног центра „Јосип Броз Тито“, а 1997. године у њу се уселио Слободан Милошевић. Зграда је као службена резиденција председника Републике потпуно уништена током НАТО бомбардовања 22. априла 1999. године.
Предратну вилу породице Ацовић пројектовао је архитекта Владислав Владисављевић, а након Другог светског рата резиденција је доживела неколико великих архитектонских промена – 1947/48, 1956, 1961/62, 1970/72 и 1997. године, на којима је радило више архитекти. Најпозамашнији радови на резиденцији извршени су током реконструкције од 1970. до 1972. године, који су изведени према пројектима архитекти Драгана Бешира и Бранка Бона.
Историјат уреди
Изградњу комплекса вила и имања на Дедињу, које је почетком 20. века било брдо под виноградима, почео је да гради Милош Савчић, инжењер и индустријалац. Његов зет Александар Ацовић, грађевински инжењер и индустријалац, на свом имању у Румунској улици број 15—17[а] подигао је 1934. године једноспратну луксузну вилу. Вила је грађена од 1. јула 1933. до 10. новембра 1934. године, по пројекту архитекте Владислава Владисављевића. Била је једна од најлепших вила у предратном Београду.[1][2]
Убрзо по немачкој окупацији Београда, крајем априла 1941. године у вилу се уселио Франц Нојхаузен, који је био окупациони цивилни командант Србије, односно генерални опуномоћеник за привреду на територији Војноуправног команданта Србије. Породица Ацовић — Александар и његови синови Радисав и Милош, тада је пресељена у просторије за послугу. Неколико месеци касније, наложено им је да се скроз иселе из виле. Нојхаузер се није дуго задржао у вили, јер се у њу уселио фелдмаршал Александар Лер, командант Вермахта за југоисток. Пред крај окупације Београда, 1944. године Нојхаузер се поново вратио у вилу и непосредно пред ослобођење града сав намештај из виле однео у Немачку.[1][3]
У току борби за ослобођење Београда, 15. октобра 1944. године Осма црногорска бригада је заузела Дедиње. Одмах потом у вилу се уселио оперативни део Штаба Прве армијске групације НОВ и ПОЈ и одатле је Генерал-лајтнант Пеко Дапчевић руководио завршним борбама за ослобођење града. Када је Маршал Југославије Јосип Броз Тито 23. октобра 1944. стигао у ослобођени Београд он се уселио у ову вилу. Тито је овде остао током новембра и децембра, док су у трајали радови на поправци Белог двора. Након тога Тито је прешао у Бели двор, повремено користећи вилу. Дефинитивно Титово пресељење у вилу у Румунској улици 15 било је половином 1946. године, после смрти Даворјанке Пауновић Зденке, када вила постаје званична Титова резиденција.[1][3][2]
Парк и други објекти уреди
Резиденција се налазила на плацу величине преко 100 ари, који је био пошумљен и претворен у парк. У оквиру овог парка налазило се још неколико објеката — Билијарница и Ловачка кућа.
Билијарница је приземни објекат у непосредној близини резиденције и била је у ствари адаптирана стара кућа у Ужичкој 13. Ова кућа је изграђена 1932. године, а адаптирана је приликом реконструкције резиденције 1970—1972. године. У њој је Јосип Броз Тито проводио време — пијући јутарњу кафу и читајући штампу. Пошто се у једном делу овог објекта налазио сто за билијар, она је добила име Билијарница. У другом делу овог објекта налазили су се металска радионица и фотолабораторија. Пре реконструкције резиденције, почетком 1970-их, оне су се налазиле у подруму резиденције.[2][4]
Ловачка кућа је брвнара у словеначком стилу изграђена 1952. године као поклон Титу за 60-и рођендан од НР Словеније. Она је служила за чување Титових ловачких трофеја, а након формирања Меморијалног центра, она је претворена у Музеј ловачких трофеја у коме је поред ловачких трофеја било изложено и Титово ловачко оружје, као и многобројна ловачка признања.[2][4]
У парку који је окруживао резиденцију налазило се доста скулптура истакнутих југословенских вајара, међу којима су биле:
- „Партизански курир”, рад Стевана Боднарова
- „Седећи женски акт”, „Скулптура за фонтану” и „Фонтана”, радови Сретена Стојановића
- „Дечак с маслачком”, рад Мире Сандић
- „Свирач” и „Мајка и дете”, радови Франа Кршинића
- „Срна с ланетом”, рад Јована Солдатовића
- „Детаљ”, рад Матије Вуковића Аса
- „Ношење рањеника”, рад Антуна Аугустинчића
Напомене уреди
- ^ Данашња Ужичка улица од 1925. до 1948. године носила је назив Румунска улица. Име је добила у част краљице Марије, која је била румунска принцеза, односно ћерка румунског краља Фердинанда. Након Другог светског рата улица је преименована и добила је назив у част града Ужица, које је у јесен 1941. године било седиште прве слободне партизанске територије, познате као Ужичка република.
Референце уреди
- ^ а б в „Нећемо Кућу цвећа у свом дворишту” новости.рс
- ^ а б в г Стојановић 1983, стр. 175.
- ^ а б „Историја коју су писале жене” новости.рс
- ^ а б Меморијални центар 1984.
Литература уреди
- Стојановић, Братислав (1983). Меморијални центар Јосип Броз Тито — просторни оквири и перспективне могућности. Годишњак града Београда. 31. Београд: Музеј града Београда.
- Меморијални центар Јосип Броз Тито. Београд: Меморијални центар „Јосип Броз Тито”. 1984.
