Светозар Прибићевић
Светозар Прибићевић (Костајница, 26. октобар 1875 — Праг, 15. септембар 1936) је био српски политичар, министар унутрашњих послова и министар просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Од заговорника јаке централне власти постао њен противник.
| Светозар Прибићевић | |||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 26. октобар 1875. | ||||||||||||||||||||||||||||
| Место рођења | Костајница, Аустроугарска | ||||||||||||||||||||||||||||
| Датум смрти | 15. септембар 1936. (60 год.) | ||||||||||||||||||||||||||||
| Место смрти | Праг, Чехословачка | ||||||||||||||||||||||||||||
| Држављанство | Краљевина Југославија | ||||||||||||||||||||||||||||
| Народност | Србин | ||||||||||||||||||||||||||||
| Универзитет | Универзитет у Загребу | ||||||||||||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||||||||||||
| Политичка странка | Српска самостална странка (у Аустроугарској) Демократска странка (1919—1924) Самостална демократска странка (од 1924) | ||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||
Биографија
уреди
Светозар је један од четворице синова оца Васа, грађанског учитеља из Главичана и мајке Христине, домаћице.[1] Светозар је имао тројицу браће: Милана, официра, Валеријана Васу, професора и Адама. Прибићевићи нису били истакнута породица међу Србима у бившој Војној крајини, али их је њихов отац све школовао, што није било уобичајено у то вријеме и на тим просторима.[2] Прибићевић је као студент у Загребу припадао кругу напредне омладине. Своје политичке погледе изнео је 1897. у програмском чланку Мисао водиља Срба и Хрвата (у алманаху Народна мисао) у којем је заступао гледиште да су Срби и Хрвати један народ. После дипломирања на загребачком универзитету Прибићевић је једно време предавао математику.[2]
Од 1902. је био уредник Новог Србобрана, органа Српске самосталне странке. Учествовао је у оснивању Хрватско-српске коалиције (1905), и постао вођа њеног српског крила. После иступања Фрање Супила из коалиције, Прибићевић је био њен стварни шеф.
Његовом политичком угледу није превише наудило суђење тројици његове браће, у монтираном велеиздајничком процесу (1908), који се завршио дугогодишњим робијама за двојицу браће. Врло брзо, 1910. овај процес је обустављен, а учесници помиловани.
У време Првог светског рата водио је опортунистичку политику, али се пред слом двојне, Аустроугарске монархије прикључио Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба и постао његов потпредседник. Прибићевић је играо значајну улогу у данима стварања заједничке југословенске државе.
Заступник централизма (1918—1927)
уредиСматрајући да су Хрвати и Срби један народ, своју политичку активност усмеравао је на изградњу југословенског унитаризма, и залагао се за централистичко уређење државе. На тим концепцијама био је један од оснивача Демократске странке (1919) заједно са Љубом Давидовићем, Јашом Продановићем и другима, и водио одлучну борбу против федералистичких снага, посебно против Стјепана Радића и његове Хрватске републиканске сељачке странке. У Краљевини СХС био је министар унутрашњих послова (1919—1920) те министар просвете (1920—1922. и 1924—1925). Прибићевић се разишао са Давидовићем после Давидовићевог споразума са ХРСС о децентрализације државе. Он је у таквом попуштању видео опасност за превагу српске буржоазије у хрватским крајевима, где су Срби представљали бројно слабију снагу.[3] Због неслагања са умеренијим делом вођства Демократске странке о том питању, Прибићевић је иступио из ње (1924) и са 14 посланика основао Самосталну демократску странку (СДС), која је истицала свој унитаристички и централистички програм.
Тада је са Николом Пашићем основао владу Националног блока која је бранила централистички Видовдански устав. Када је Пашић закључио споразум са Стјепаном Радићем (1925), Прибићевић је прешао у опозицију.[4]
Заступник федерализма (1927—1936)
уреди
Сматрајући да је његова подршка радикалима учврстила српску доминацију, он је после скупштинских избора 1927. повезао своју странку са Радићевом Хрватском сељачком странком (која је прешла у опозицију) и с Радићем створио Сељачко-демократску коалицију (СДК).
Тада је почела његова постепена трансформација: од поборника централизма постао је његов противник. У време Шестојануарске диктатуре интерниран је у Брус (Србија), а затим је због лошег здравља пребачен у болницу у Београд, у одељењу које је служило као затвор. У болници је провео више од осамнаест месеци. Да би избегао поновно интернирање у Брус, Прибићевић је започео штрајк глађу и затражио да из здравствених разлога отпутује у Чехословачку. Под притиском Чехословачке и Француске, влада је допустила да оде у иностранство. Прибићевић је 23. јула отишао у Праг. У Чехословачкој је провео две године, затим три године у Француској, а 1936. се вратио у Праг, гдје је и умро од рака плућа.[5] Сахрањен је на Олшанском гробљу.[6]
У емиграцији је написао Диктатура краља Александра (фр. La dictature du roi Alexander 1933), свој политички обрачун са краљем Александром, у којој се изјаснио за федерално и републиканско устројство Југославије. Краља Александра је назвао тиранином који би радије да ампутира Хрватску од Југославије него да уведе федерално уређење.[7] Своје ново стајалиште је изразио у Писму Србима (1933), у којем се залагао за споразум Срба и Хрвата на основу равноправности обају народа: „Сваки други пут и рјешење значило би вјечите трзавице, међусобне сукобе и ратове, који би се на крају катастрофално завршили за обоје...“
Пред крај живота наглашавао је и потребу стварања сељачко-радничког покрета.[8]
Референце
уреди- ^ Политичке активности Прибићевића Архивирано на сајту Wayback Machine (30. децембар 2013), Приступљено 28. 4. 2013.
- ^ а б Banac 1988, стр. 170.
- ^ Petranović 1988, стр. 139–140.
- ^ „Šta je vođa Srba iz Hrvatske poručivao Srbiji 1934: „Ili dogovor s Hrvatima ili katastrofa za oboje””. Telegraf.rs (на језику: српски). 2021-07-25. Приступљено 2023-01-31.
- ^ Tomasevich 2002, стр. 28.
- ^ "Политика", 20. септ. 1936
- ^ Banac 1988, стр. 171.
- ^ „SVETOZAR PRIBIĆEVIĆ – bezrezervno je vjerovao u jedinstvo Srba i Hrvata”. PROSVJETA | Službeni portal (на језику: хрватски). 2021-10-26. Приступљено 2023-01-31.[мртва веза]
Литература
уреди- Микаваца, Дејан (2017). Пречански Срби до слома Аустроугарске: Јован Суботић и Светозар Прибићевић. Нови Сад: Прометеј и РТВ. стр. 401. ISBN 978-86-515-1284-4.
- Павловић, Марко (2000). Југословенска држава и право: 1914-1941. Крагујевац: Н. Павловић. стр. 375. ISBN 86-83313-01-8.
- Казимировић, Васа (2022). Србија и Југославија 1914-1945, Књ. 1. Нови Сад: Прометеј. стр. 722. ISBN 978-86-515-2015-3.
- Казимировић, Васа (2022). Србија и Југославија 1914-1945, Књ. 2. Нови Сад: Прометеј. стр. 698. ISBN 978-86-515-2017-7.
- Радојевић, Мира (2018). Српски народ и југославенска краљевина 1914-1941, том I. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 428. ISBN 978-86-379-1388-7.
- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Крестић, Василије (1991). Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914. Београд: Политика.
- Микавица, Дејан (2011). Српско питање на Угарском сабору 1690-1918. Нови Сад: Филозофски факултет.
- Микавица, Дејан (2015). Српска политика у Хрватској и Славонији 1538-1918. Нови Сад: Филозофски факултет.
- Микавица, Дејан (2017). Српска политика у Хрватској 1538-1918. Нови Сад: Завод за културу Војводине.
- Микавица, Дејан (2018). Српска политичка елита у Аустроугарској монархији: 1860-1918. 2. Нови Сад: Завод за културу Војводине.
- Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit.
- Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.
