Сикинос
Сикинос (грчки грч. Σίκινος) је једно од острва у групацији Киклада у Грчкој. Управно острво припада округу Санторини у оквиру Периферији Јужни Егеј, где са околним острвцима и хридима чини засебну општину.
 | |
| Географија | |
|---|---|
| Површина | 42,7 km2 |
| Дужина | 15 km |
| Ширина | 7,5 km |
| Висина | 552 m |
| Највиши врх | Трулос |
| Администрација | |
| Највећи град | Сикинос |
| Демографија | |
| Становништво | 238 (2001) |
| Густина ст. | 5,57 стан./km2 |
Природни услови уреди
Сикинос је једно од острва Киклада средње величине. Престоница Атина је на 180 km удаљености ка северу. Најближа околна острва су на око 10 km раздаљине: Иос ка истоку и Фолегандрос на западу. Острво је слабо разуђено и озразито планинско.
Сикинос спада у острва Киклада која су положена даље од копна, што повезано са сушном средоземном климом проузрокује сталан недостатак воде. Због тога је Сифнос сушан и каменит, а биљни и животињски свет су такође особени за ову климу. Од гајених култура доминирају винова лоза и маслина.
Историја уреди
За Сиконос, као и за целокупне Кикладе, је необично важно раздобље касне праисторије, тзв. Кикладска цивилизација, зависна и блиска Критској. Током старе Грчке Сикинос је познат по вину, по чему је тада називан „Оине“ ("Вински"). После тога Сикиносом је владао стари Рим, а затим и Византија. 1204. г. после освајања Цариграда од стране Крсташа Киклади потпадају под власт Млечана, под којима остају дуго, до 16. века, када нови господар постаје османско царство. Становништво Сикиноса није било укључено значајније у Грчки устанак 20их година 19. века, али је острво одмах припало новооснованој Грчкој. Међутим, развој нове државе није спречио велико исељавање месног становништва у 20. веку. Последњих деценија ово је донекле умањено развојем туризма.
Становништво уреди
Главно становништво на Сикиносу су Грци. Данас има свега око 250 стално насељених становника, али их је раније било много више. Они живе у два мала насеља на острву.
Привреда уреди
Привреда Сикиноса се данас заснива највише на туризму и поморству, а све мање на традициналној пољопривреди (винова лоза, маслине, мање јужно воће).