Википедија

Славица (филм)

југословенски филм

Славица је југословенски партизански црно-бели филм из 1947. године који је написао и режирао Вјекослав Афрић.[1] Описан у савременим текстовима као „наш први уметнички филм”, Славица је био први југословенски послератни филм, први филм београдског студија Авала филм као и зачетник жанра партизанског филма.[2][3]

Славица
Филмски постер
Изворни насловСлавица
Жанрдрама
ратни
РежијаВјекослав Афрић
СценариоВјекослав Афрић
ПродуцентАлександар Херон
Главне улогеИрена Колесар
Јозо Лауренчић
Маријан Ловрић
Браслав Борозан
Дејан Дубајић
Дубравко Дујшин
Љубиша Јовановић
Марко Маринковић
Предраг Марковић Миланов
МузикаСилвије Бомбардели
СценографЈозо Јанда
СниматељЖорж Скригин
МонтажаМаја Лазаров
Душан Алексић
Продуцентска
кућа		Авала филм
Година1947.
Трајање100 минута
Земља ФНРЈ
Језиксрпскохрватски
IMDb веза

Радња филма, базирана претежно на Африћевом искуству у Народноослободилачкој борби,[4][5] прати отпор далмацијских Југословена против окупационих италијанских снага. Насловну улогу тумачи Ирена Колесар[6], док споредне улоге тумаче Јозо Лауренчић, Маријан Ловрић, Браслав Борозан и Дејан Дубајић. Филм је сниман током 1946. године на хрватском приморју, а музику филма је компоновао Силвије Бомбардели.[7]

Филм је први пут приказан 13. маја 1947 године у Београду и био је колосални комерцијални успех.[8] За годину дана, филм је погледало преко два милиона гледалаца у Југославији, а приказиван је успешно и у Мађарској, Чехословачкој, Италији и Бугарској.[9] Критички, Славица је поделила мишљење филмских стручњака. У недељама након премијере, такозвани „партијски” критичари хвалили су филм и његове идеале, док су у месецима након премијере критичари сматрали да је филм превише наиван и аматерски када се упореди са светским стандардима. Данас је критичко мишљење о Славици претежно негативно, и филм се сматра значајним само због свог статуса прве „домаће” продукције.

Радња

уреди
  Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Радња филма је смештена у Југославији, у Далмацију пред сам почетак Другог светског рата. Славица, сиромашна девојка и Марин, млади рибар, се суочавају са великим проблемима у својој средини који не одобравају њихову љубав због класне подељености друштва. Када се у Далмацији подиже устанак против италијанске окупационе власти, њих двоје, заједно са групом задругара се придружују том устанку и сакривају тек саграђени рибарски брод, како би га предали партизанима. Окупатор их заробљава, али их партизани ослобађају и они се прикључују партизанском покрету и учествују у низу акција. У једној бици на мору, Славица гине, а њихов брод, један од зачетака југословенске ратне морнарице, добија њено име.

Улоге

уреди

Главне улоге

уреди

Споредне улоге

уреди

Настанак

уреди

Славица је настао као први дугометражни играни пројекат државног филмског предузећа, Авала филм. Авала филм, настао годину дана пре премијере Славице, је пре тог филма искључиво креирао краткометражне и документарне филмове посвећене Народноослободилачкој борби.

Филм је написао и режирао Вјекослав Афрић, хрватски позоришни редитељ и глумац, који је искуство режирања филмова стекао као асистент режисера Абрахама Рома на сету филма У планинама Југославије, совјетског филма који је сниман у Југославији.[10] Афрић је тврдио да је прича Славице била осмишљена већ у априлу 1945. године.[7][11]

Поставу филма, Афрић је бирао из редова Хрватског народног казалишта. Ирена Колесар је имала двадесет и једну годину када је кастована у улогу Славице. Она је, након рата (у којем је учествовала као члан СКОЈ-а), била активна у Хрватском народном казалишту и једног дана после пробе је нашла цедуљицу на вратима свог стана на којој је писало: „Јави се Вјеки Африћу.”[12] У интервјуу за часопис Старт 1972. године, Ирена је о улози рекла: „Није ми било тешко прихватити улогу. Атмосфера у филму је била иста онаква на какву сам се у рату навикла. Играла сам улогу дјевојке каква сам стварно тада и била. Тај лик Славице остао ми је у драгој успомени, она је дио моје чисте љубави.”[13]

Снимање Славице отпочето је 22. јула 1946. године у Трогиру и наставило се до септембра те године, на хрватском приморју, најпре у Сплиту и Стобречу.[14][15] Филм је сниман на микро-буџету од четири милионе старих динара, и са ограниченом технологијом. Током снимања, Афрић је сломио ребро, а продукција је морала да се заустави у једном тренутку због недостатка ресурса. Ирена Колесар је плаћена дневницама (не и хонораром) док су други глумци плаћени боновима и одећом.[16][17] О снимању, Афрић је рекао: „Створили смо први филм, готово без техничких средстава.[18] Имали смо свега две камере и мало искуства. Но ипак смо хтели да створимо први филм. [...] Каквих је све тешкоћа било! Ми смо углавном успели, но тек кад је филм изишао могли смо да уочимо све грешке које су биле почетничке.”[19]

Низак буџет продукције и кратак рок за снимање, приморао је филмску екипу да импровизују у многим сценама. Уместо филмских рефлектора, коришћена су огледала и рефлектори узети са војних бродова, док су камере биле репортажне, а не филмске.[20][14] За сцену потапања брода, креирана је макета од два метра која је потопљена у базену за добијање соли.[21][22] Афрић је о процесу снимања потапања рекао: „Како је смијешно изгледала та „битка” у базену! Три дана смо снимали „битку” која на филму не траје ни пуне три минуте.”

Учестовање у снимању Славице је сматран за национални понос, па су продукцији помогли, између осталог и, Југословенска народна армија и чланови Корпуса народне одбране Југославије који су продукцији позајмили униформе, бродове и стокове трофејног оружја. Преко десет хиљада Сплићана се одазвало на оглас који је тражио статисте за коначну сцену ослобођења Сплита.[23]

Критика и пријем

уреди

Премијера

уреди

Славица никад није имао званичну премијеру већ је први пут приказан 13. маја 1947. године у биоскопу „Балкан” у Старом граду и био је невиђени комерцијални успех за, тада тек насталу, југословенску филмску сцену. За нешто више од месец дана, филм је у Београду погледало сто седамдесет и три хиљаде људи, док је за годину дана, филм погледало преко два милиона гледалаца у Југославији.[24][25][26] О успеху филма, Владимир Балашћак, аутор монографије о Ирени Колесар, је написао: „Том народу измученом од рата, Славица је дошла као мелем на рану.”[27]

Након домаћег успеха, филм је, 1948. године, емитован и у Бугарској[28], Чехословачкој и Мађарској[29], где је такође доживео успех код публике. Годину дана касније филм је емитован југословенској дијаспори у у Сједињеним Америчким Државама, у Њујорку и Чикагу.[30] Славица је такође планирана да се емитује у Пољској, али је пољска влада из политичких разлога одбила филм, навевши ипак да је њихова публика сита ратних филмова.[28]

Филм се са прекидима емитовао у југословенским биоскопима до 1972. године.[31]

Критике

уреди

Критичар „Борбе”, Ели Финци је о филму написао: „Филм Славица и поред својих, не малих недостатака, представља једно значајно остварење наше младе, технички још недовољно снабдевене филмске уметности.”[32]

Док је реакција владајућег режима и гледалачке публике била универзално позитивна, филмски теоретичари и критичари су имали негативније реакције. У дискусији о приказивању филма (панел округли сто „Борбе”), филмски стручњаци (између осталог Богдановић, Клајн, Глигорић, Стипилиновић и други) су рекли: „Није то пут којим желимо да иде југословенски играни филм.”[33][34]

Филмолози су у годинама након његовог изласка, били критични према филму. Филмски теоретичар Вицко Распор је, у дискусији о каријери Вејкослава Афрића (и фокусом на неуспех његовог последњег филма Хоја! Леро!), написао о Славици: „Славица – [Африћев] највећи филмски успјех остат ће у хисторији наше кинематографије више симбол рађања једне нове умјетности [...] него дјело које би у занатско–умјетничком смислу могло да буде трајнији оквир наше, први пут са филмског екрана, проговорене ријечи.”[35]

Историчар и теоретичар уметности Жика Богдановић је у ретроспективи о југословенском ратном филму написао: „Иако је први југословенски ратни филм Славица, био назван по имену главне јунакиње, он још увек није био отишао даље од намере, да општу тему и опште место изрази кроз један изузети лик, при чему тај лик није био личност, већ доста непрецизан и фиктиван симбол саме Револуције.”[36]

Награде

уреди

Након успеха филма, Министарство просвете републике Србије је дало овлашћење Авала филму да додели награде филмској екипи Славице.[37][38]

Добитник Вредност новчане награде
Вјекослав Афрић 30.000 старих динара
Жорж Скригин 15.000 старих динара
Ирена Колесар
Маријан Ловрић
Љубиша Јовановић
Дубравко Дујшин 10.000 старих динара
Божидар Николић
Јозо Лауренчић
Царка Јовановић
Јожа Рутић
Дејан Дубајић
Ивка Рутић

Те исте, 1948. године, Комитет за културу и уметност владе ФНРЈ је доделио новчане награде.[39]

Добитник Категорија Вредност новчане награде
Вјекослав Афрић Друга награда за режију уметничког филма 45.000 старих динара
Царка Јовановић Филмска глума − прва награда 35.000 старих динара
Божа Николић Филмска глума − друга награда 20.000 старих динара

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Наш први домаћи уметнички филм - »Славица«”. Борба. 9. мај 1947. 
  2. ^ „Projekat Rastko: Istorija srpske kulture”. www.rastko.rs. Приступљено 2025-04-21. 
  3. ^ Стипилиновић, Маријан (август 1947). „СЛАВИЦА: Наш први уметнички филм”. Филм. 3: 11—19. 
  4. ^ Goulding 2002, стр. 17.
  5. ^ Horton 1987, стр. 19.
  6. ^ srpskom, BBC News na (2021-04-29). „Jugoslavija i film: "Slavica" - školski pokušaj revolucionarne melodrame i melem na ratne rane”. 021.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-06-19. 
  7. ^ а б Полимац, Ненад (лето 2017). „Славица: 70 година” (PDF). Кинотека. 06 - 07 - 08: 8. 
  8. ^ David A. Norris (2009). Belgrade: A Cultural History. Oxford University Press. стр. 149. ISBN 978-0-19-537608-1. 
  9. ^ Goulding 2002, стр. 20.
  10. ^ Goulding 2002, стр. 16-17.
  11. ^ Liehm, Mira; Liehm, Antonin J. (1980). The Most Important Art: Soviet and Eastern European Film After 1945. Сједињене Америчке Државе: University of California Press. стр. 125. ISBN 0520041283. 
  12. ^ srpskom, BBC News na (2021-04-29). „Jugoslavija i film: "Slavica" - školski pokušaj revolucionarne melodrame i melem na ratne rane”. 021.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-06-19. 
  13. ^ „Irena Kolesar: Životna priča junakinje prvog jugoslovenskog igranog filma "Slavica" (1972)”. Приступљено 2025-06-19. 
  14. ^ а б „Vjekoslav Afrić, stranica mog života: Kako je snimljena "Slavica", prvi posleratni jugoslovenski film”. Приступљено 2025-07-01. 
  15. ^ „Vjekoslav Afrić, redatelj čuvene 'Slavice': "Nije vаžno kаkvа je kаmerа. Glаvno je dа može snimаti"”. NACIONAL.HR (на језику: хрватски). 2021-08-26. Приступљено 2025-07-01. 
  16. ^ „Kako se Irena Kolesar proslavila ‘Slavicom’ i upropastila filmsku karijeru – Nacional.hr”. arhiva.nacional.hr. Приступљено 2025-07-01. 
  17. ^ srpskom, BBC News na (2021-04-29). „Jugoslavija i film: "Slavica" - školski pokušaj revolucionarne melodrame i melem na ratne rane”. 021.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-07-01. 
  18. ^ Борозан, Браслав (30. јул 1980). „У спомен другу: Вјекослав Афрић”. Борба. Приступљено 22. 6. 2025. 
  19. ^ Сл., Д. (26. март 1948). „Наш први филмски режисер и писац сценарија”. Борба. Приступљено 17. 6. 2025. 
  20. ^ Полимац, Ненад (лето 2017). „Славица: 70 година” (PDF). Кинотека. 6—8: 9. 
  21. ^ П., М. (30. мај 1947). „Наш филм - Славица”. Борба. Приступљено 17. 6. 2025. 
  22. ^ Телевизијска емисија Срдачно ваши - Маријан Ловрић (ТВ Загреб, 1986.)
  23. ^ Волк 1975, стр. 11.
  24. ^ Волк 1975, стр. 11-12.
  25. ^ Драшковић, Бранко (7. август 1947). „Још једном о "Славици"”. Борба. Приступљено 17. 6. 2025. 
  26. ^ „За десет дана филм "Славица" на Ријеци гледала су 18,872 Хрвата и Италијана”. Борба. 3. август 1947. Приступљено 17. 6. 2025. 
  27. ^ srpskom, BBC News na (2021-04-29). „Jugoslavija i film: "Slavica" - školski pokušaj revolucionarne melodrame i melem na ratne rane”. 021.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-06-19. 
  28. ^ а б „РЕЗОЛУЦИЈА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ФИЛМСКИХ РАДНИКА ПОВОДОМ КЛЕВЕТНИЧКЕ КАМПАЊЕ ПРОТИВ ФНРЈ”. Борба. 9. март 1949. 
  29. ^ Н., Н. (13. април 1948). „Наши филмови и књиге у иностранству”. Књижевне новине: 2. 
  30. ^ „Југословенски исељеници одушевљено поздравили приказивање "Славице"”. Борба. 9. април 1949. Приступљено 17. 6. 2025. 
  31. ^ Волк 1975, стр. 12.
  32. ^ Финци, Ели (15. мај 1947). „"СЛАВИЦА" - НАШ ПРВИ УМЕТНИЧКИ ФИЛМ”. Борба. 
  33. ^ Волк 1975, стр. 13.
  34. ^ Полимац, Ненад (лето 2017). „Славица: 70 година” (PDF). Кинотека. 6: 10. 
  35. ^ Распор 1988, стр. 86.
  36. ^ Богдановић, Жика (1958). „Југославенски ратни филм”. Кинематографија. 
  37. ^ „Награде Министарства просвете Народне Републике Србије”. Борба. 23. јул 1947. Приступљено 18. 6. 2025. 
  38. ^ „Награде Министарства просвете Народне Републике Србије”. Наша књижевност. 9—10: 207. 1. септембар 1947. 
  39. ^ „Награде Комитета за културу и уметност најзаслужнијим југословенским књижевницима и уметницима”. Борба. 4. март 1948. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
  • Славица на веб-сајту IMDb (језик: енглески)
  • Славица - филмска банка
  • Стилиновић, Маријан, „СЛАВИЦА, наш први уметнички филм (дискусија у Клубу редакције 'Борбе')", Филм, бр. 3, август 1947, стр. 11-19.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Славица_(филм)&oldid=30108495”