Википедија

Срби у Словенији

Срба у Републици Словенији, према попису из 2002. године је било 38.964 и представљали су 2% укупног становништва Словеније.

Срби у Словенији
Српска застава
Укупна популација
38.964 (2002) 100.000 (процена)[1]
Региони са значајном популацијом
Љубљана, Марибор, Крањ, Цеље и остали делови Словеније
Језици
словеначки и српски
Религија
православље
Сродне етничке групе
Српска дијаспора

Срби највише живе у Средњословенској регији, 16.528 или 42,42% свих Срба у Словенији, затим у Горењској (14,55% или 5.669), Савињској (10,96% или 4.269). Најмањи број се налази у Помурској регији (226), гдје представљају свега 0,19% укупне популације и 0,58% свих Срба у Словенији. У Обално-крашкој регији данас живи 3.160 Срба и представљају 3,38% укупне популације регије. У Словенији данас дјелује 13 српских друштава. Једно од њих је Српско културно друштво „Штајерска заједница“ из Марибора које се ангажовало да подигне споменик Николи Тесли у Грацу.[2]

Од 1991. па до данас број Срба се смањио за 17,19%.

Године 2013. Срби у Словенији су тражили статус националне мањине.[3] Од школске 2020/21. године очекује се да српски језик буде доступан у словеначким основним школама.[4]

Историја

уреди

Први записи о већем доласку Срба на тло данашње Словеније, почиње за време цељских грофова. Цељски гроф Улрих II Цељски оженио се 20. априла 1434.[5] године са Катарином Кантакузин. Са удајом је добила титулу грофице, a у пратњи су јој биле њене дворске даме, војска и православни монаси, јер се није одрекла свој вере.

Од 1408. године Турци су кренули да нападају и пустоше простор Беле Крајине. Помињу се велики турски удари 1431, 1469, 1472, 1519. и 1528. године.[6] После тога Срби су се на територији Словеније у већем облику почели појављивати од јесени 1530. (Ускоци), када су бјежећи испред Османске најезде населили сјеверну страну Жумберачких планина, а у нешто већем броју почели прелазити Купу и насељавати Белу Крајину. Они тада оснивају седам насеља: Бојанце, Марин До, Адлешићи, Пауновићи, Перудика, Жунићи и Винице.

Године 1880, подигнута је и основна школа, чија се настава одржавала на српском језику, а укинута је 1964. под наводом да нема довољно ученика. Од доласка на ове просторе, православци су живјели изоловано од словеначког друштва. Прије Другог свјетског рата у Дравској бановини, живело је око 7.000 православаца. Црква Ћирила и Методија у Љубљани је освећена 1. децембра 1936.[7] Избијањем рата и по окупацији, већина Срба је отишла у партизане. На Купи се 1942. ствара прва слободна територија у Словенији. Први попис 1948. је показао да у Словенији живи 7.048 Срба и 521 Црногорац.

Најмасовније насељавање Срба у Словенију збило се 70.-тих и 80.-тих година 20. вијека. Од 1948. па до 1991. у Словенију се доселило 111.905 становника, од којих је 22% из Србије, 3% из Црне Горе и 30% из БиХ. Неке процјене које су вршене 1991. су говориле да у Словенији живи око 100.000 православаца.

У Жумбераку је било неколико десетина православних староседелаца. Адам Прибићевић у књизи "Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији" у поглављу о насељавању у Вараждинском генералату, наводи податак да је Срба било и у Штајерској, око Марибора и Птуја.

Аутохтони Срби у Белој Крајини

уреди
Главни чланак: Срби у Белој Крајини

Белокрајинска општина Чрномељ је једина општина у Словенији са присутним српским староседеоцима од средњег века и српским селима (Адлешићи, Бојанци, Мариндол, Милићи, Пауновићи, Жунићи). Но данас је ситуација другачија. Најмање Срба у Словенији 90-их је било баш у Белој Крајини, Метлика (104).

Православна заједница у 20. веку

уреди

За разлику од Беле Крајине, где су Срби били аутохтони становници, након Првог светског рата дошло је до нових селидба Срба у Словенију. Углавном су то били Срби који су радили у државним пословима, војници, полиција, учитељи, суци и радници. У Православље су прешли и неки Словенци. У касарнама Цеља је било око хиљаду војника православне вере; војници и официри са породицама. Војни каплар Славен Обрадовић је 1919. у крстној књизи записао да је обреде вршио у касарнама или приватним кућама. Године 1922, у Цељу (Краљевина Југославија) установљена је православна црквена општина, која је служила потребама православним верницима и ширити Православље у Словенији. Општина је одмах исказала жељу да постави православну цркву и именује свештеника, који би служио војницима. Свештеник је, у мају 1922, добио молитвени простор у касарни краља Петра у Цељу, док се прикупљали паре за нову цркву. У ту сврху су имали разне акције прикупљања пара па и концерте (Светосавски вечери). Паре су долазиле и из осталих делова Краљевине Југославије (црквене општине, фирме). Градбени материјал за цркву је издвојила општина Цеље са цељским фирмама, док је локација обезбеђена општина Цеље (Гледалишки трг).

Православне цркве у Цељу, Љубљани и Марибору

уреди

Дана 1. септембра 1929. је мисионар српског патријарха, об присуству заступника краља Александра I Карађорђевића и министрима благословио су темељац нове цркве. Градњу су почели јула следеће године и завршили 1932. године. Црква је посвећена Светом Сави, у спомен на паљење мошти у Београду 27. априла 1594. Цркву је благословио српски патријарх Варнава. Догађај је привукао велику масу народа.[8] Звоно за цркву је улијев у Војно-техничком институту у Крагујевцу, као поклон краљеве војске. Звоно је благословљено 6. септембра 1933. Од 1934 до 1936 дорадили су још околину цркве. Цељска православна општина је била надлежна и за крајеве Лашко, Кршко, Брежице, Шмарје при Јелшах, Коњице, Горњи Град, Словењ Градец и Преваље. Крајем 1936 било је 352 православних породица са 621 чланова (без војника), од којих је било 356 Срба и 208 Словенаца. Цркву је водило троје свештеника. Цељска православна општина је за друге, далеке, локације средила и мање капеле (велике бање, Рогашка Слатина, Тополшица).

Према истим нацртима као за цркву у Цељу, направили су и љубљанску православну цркву (1936) и касније у Марибору (1939). Са црквама су биле отворене и нове две православне општине.

За време Другог светског рата Цеље и Марибор били су под немачком зоном. Због немачке културне политике, где православна црква није била део немачког простора, срушили су их априла 1941.[9] а православне вернике слали у сабирне логоре. Бољу судбину је имала православна црква у Љубљани, која је потпала под италијанску окупацијску зону. Црква је радила и за време рата.[10]

Познати Срби у Словенији

уреди

Спортисти

уреди
Кошарка
Одбојка
Рукомет
Фудбал
Остало

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Срби у Словенији: Стоп дискриминацији!”. rts.rs. 
  2. ^ Споменик Николи Тесли у Грацу („Вечерње новости“, 28. август 2013)
  3. ^ Срби траже статус националне мањине („Вечерње новости“, 30. август 2013)
  4. ^ „Српски језик од наредне године у основним школама у Словенији”. Политика. 21. 1. 2020. Приступљено 22. 1. 2020. 
  5. ^ Jelka Ređep (2010). Katarina Kantakuzina, grofica celjska. Завод за уџбенике. ISBN 978-86-17-16920-4. 
  6. ^ "Просветни гласник", Београд 1. јануар 1912. године
  7. ^ "Време", 2. дец. 1936
  8. ^ Himmelreich, Bojan (2009). Pravoslavna cerkev sv. Save v Celju. Zgodovinski arhiv. стр. 7. ISBN 978-961-6448-23-9. 
  9. ^ Himmelreich, Bojan (2009). Pravoslavna cerkev sv. Save v Celju. Zgodovinski arhiv. стр. 8. ISBN 978-961-6448-23-9. 
  10. ^ Игнациј Воје:Од Османов до Цељанов. 2014. ISBN 978-961-278-113-2. стр. 172.
  11. ^ Srbi u Mariboru: Prva dama slovenačke glume
  12. ^ V Kempinskem ga niso razumeli slovensko

Литература

уреди
  • Jelka Ređep (2010). Katarina Kantakuzina, grofica celjska. Завод за уџбенике. ISBN 978-86-17-16920-4. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Срби_у_Словенији&oldid=27845424”