Трепча (средњовековни рудник)

srednjovekovni rudnik

Трепча[а] је било најстарије средњовековно рударско насеље, рудник и трг Копаоничке рудне области. Сматра се да је настало у доба краља Милутина (13161318), а у историјским изворима се први пут јавља 1303. године, када се помиње постојање католичке заједнице рудара Саса, у њој. За заштиту рудника, подигнута је тврђава Ћутет, а вађење сребра, олова и гвожђа, настављено је и после пропасти Српске деспотовине, средином XV века и престало је непосредно након 1685. године[1].

Прошлост Трепче уреди

Сматра се да је рударење у Трепчи отпочело нешто пре 1303. године, када се у њој помиње постојање заједнице рудара Саса. Они (Саси трепчански) се помињу у повељи манастиру Бањској (13161318), коју је издао приликом њеног оснивања, краљ Милутин.

У доба цара Душана (краљ 13311346, (13461355)), уведена је 1349. године забрана продаје и извоза трепчанског олова, које је предавано монаху Јакову. Он је надзирао градњу Душанове задужбине Светих Архангела код Призрена. Олово је коришћено за покривање манастирских цркава, а Јаков је касније постао први игуман манастира.

После распада Српског царства, Трепча улази у састав области Вука Бранковића, који је у њој ковао свој новац. Након Косовске битке (1389) и његовог слома (1393), Османлије заузимају оближње тврђаве Звечан и Јелеч, а од 1396. године се јавља и њихов кадија у оближњем рударском тргу Глухавици.

Нешто касније, у Трепчи се јављају значајне властелинске породице Родопа и Големовића.Никола Родоп је после Ангорске битке (1402) избавио из цариградског затвора Ђурђа Бранковића, док је војвода Оливер Големовић био утицајна личност у доба деспота Ђурђа.

Османлије, које су од краја XIV века биле стално присутне у земљама Бранковића, формирале су код Трепче своје насеље, познато као Доња Трепча или Triepca Turcha. У њихове руке, Трепча трајно пада 1455. године, заједно са Новим Брдом и јужним делом Српске деспотовине, после чега постаје средиште истоименог вилајета, у склопу Вучитрнског санџака.

Према подацима из османских пописа, види се да је становништво у Трепчи и читав век после њеног заузимања, већински хришћанско. Попис из 1530. године наводи да се Трепча састојала од 14 махала[2]:

Број хришћанских кућа био је 172, уз 30 неожењених и 13 удовичких кућа, док их је у Доњој Трепчи било 60, уз 12 неожењених и 14 удовичких кућа. Нешто каснији подаци, из доба Селима II (15661574), наводе да Трепчу чине 22 махале, са 447 кућа[2]:

  • 353 хришћанске (уз 53 неожењених и 21 удовичких кућа)
  • 94 муслиманске

Управа и становништво уреди

На челу локалне управе налазио се кнез, обично неки представник локалних католика, на почетку из редова Саса, а касније најчешће неко од Дубровчана. Поред њега, у граду је постојао и кефалија, који је био експонент врховног владара. Локална царина је такође, доста често била у рукама неког од Дубровчана, којима их је владар издавао у закуп.

Поред локалног српског становништва, у Трепчи је постојала доста велика заједница католика, који су имали две цркве, посвећене светој Марији и светом Петру. Осим рудара Саса и Дубравчана, у почтку се јевљају и Которани, а нешто касније и Сплићани и Млечани[2].

Остаци на терену уреди

На простору Мажића, са обе стране Трепчанског потока,Гумништа и Старог Трга, данас су уочљиви остаци некадашњег средњовековног насеља.

Остаци старог рударства обухватају велики простор. Источно од Старог Трга у пределу око Мељенице,Мажића и Видушића, налази се највећи део старих копова, а има их и око Гумништа,Мађере и Жиоца. Истраживањем старих рудника, утврђено је да сежу до око 90, па и до готово 200 метара[2], испод површине Земље, а на местима неких старих копова, у XX веку су отворени нови, модерни, рудници.

Напомене уреди

  1. ^ У изворима се њено име јавља у облицима Трѣбьча и Трепча на ћириличном писму односно Triepza,Trepza,Tripza,Trepca,Trebza и Tripca, на латиничном писму.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ The Trepca mine (by Jean Feraud)” (на језику: енглески). Приступљено 10. 11. 2010. 
  2. ^ а б в г Мишић, Синиша, ур. (2010). Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља: према писаним изворима (на језику: српски). Београд: Завод за уџбенике. ISBN 978-86-17-16604-3. Приступљено 10. 10. 2023. 

Литература уреди