Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић”

објекат и непокретно културно добро у градској општини Стари град, Србија

Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић” је изложбена зграда у Београду, на Калемегдану, која се налази у парку Мали Калемегдан уз југоисточни фронт Београдске тврђаве. Подигнута је у периоду између 1927. и 1928. године према пројекту архитекте Бранислава Којића, у духу арт деко архитектуре. У згради је седиште Удружења ликовних уметника Србије.

Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић”
Опште информације
МестоБеоград
ОпштинаСтари град
Држава Србија
Време настанка1928.
Тип културног добраСпоменик културе
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе
beogradskonasledje.rs

Историјат

уреди

Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић” је основано фебруара 1922,[1] име је добило по истоименој дубровачкој љубитељки уметности из 16. века. Године 1923. је Удружење дошло на идеју да у Београду подигне павиљон у којем би се искључиво излагала уметничка дела будући да до тог времена у Београду није постојао за то наменски грађен простор већ су изложбе углавном организоване по гимназијским салама и у свечаној сали Капетан Мишиног здања. Бранислав Нушић, тадашњи начелник Уметничког одељења Министарства просвете, је организовао добротворни бал „Хиљаду и друга ноћ” у фебруару 1923. у београдском хотелу „Касина” како би се сакупили прилози за градњу.[2] Од 107.410 динара чистог прихода, за павиљон је одвојено 71.610.[3] Богати појединци, попут Ђорђа Вајферта, Луке Ћеловића, Михаила Пупина и краља Александра Карађорђевића, дали су свој прилог, као и Народна банка, Јадранско–подунавска банка и Винер Банкферајн.[4]

Две године касније, 1925, Уметничко одељење министарства просвете расписало је конкурс за пројекат уметничког павиљона који је требало да се налази у близини конака кнегиње Љубице.[5] Прву награду је освојио архитекта Бранислав Којић, другу Милан Злоковић и трећу Михаило Радовановић.[6] Након конкурса, београдска општина је одлучила да плац за градњу додели бесплатно друштву, али не на месту поред конака, већ на Малом Калемегдану. Због ове измене, Бранислав Којић је морао да мења првонаграђени рад како би га прилагодио новим околностима будући да је победнички рад био обликовно везан за конак, а од Којића се очекивало нешто сасвим другачије, савремено и модерно.

 
Пројекат Бранислава Којића.

Павиљон је отворен 23. децембра 1928.[7] у присуству Павла и Олге Карађорђевић, патријарха Димитрија и представника академије, владе, београдске општине и универзитета.[8] Прва јесења изложба београдских сликара и вајара је одржана у павиљону одмах по завршетку изградње, 30. децембра 1928, и на њој су излагала најзначајнија имена тадашње београдске уметничке сцене попут Бете Вукановић, Милене Павловић Барили, Васе Поморишца, Уроша Предића, Петра Палавичинија, Томе Росандића и других. Међу првим манифестацијама одржаним у павиљону „Цвијета Зузорић” био је и Салон архитектуре, изложба коју је припремила тек основана група архитеката модерног правца.

Уметнички павиљон је у време подизања имао такав значај за културни живот Београда да је поистовећиван са ликовним животом и ликовним догађајима тога времена. Имао је значајну улогу у ширењу ликовне културе и одржавању ликовног живота у Србији између два рата. До 1940. године се Друштво задужило 1,6 милиона динара тако да се размишљало да београдска општина преузме павиљон.[9]

На челу павиљона је дуго година био историчар уметности Момчило Павловић,[10] а данас је овде седиште Удружења ликовних уметника Србије.

Архитектура павиљона

уреди

У време подизања уметничког павиљона „Цвијета Зузорић” у европској архитектури је био јако актуелан стил арт деко као одјек париске изложбе Exposition Internationale des Arts Décoratifs et Industriels Modernes одржане 1925. године. Изложбу је, уз друге чланове Клуба архитекта, посетио и Бранислав Којић. Грађевина је волуметријски разуђена са плошним фасадним површинама без богате декорације. Кровни венци су истакнути, али су прозори без акцента. Испред павиљона је 1931. године постављена фонтана „Буђење”, вајара Драгомира Арамбашића.[11] Нага женска фигура стоји на постаменту између голубова из чијих кљунова излазе млазеви воде.

До велике реконструкције павиљона седамдесетих година 20. века,изнад главних улазних врата се налазила алегоријска представа уметности израђена у техници витража, дело сликара Васе Поморишца.[12] Према пројекту архитекте Градимира Медаковића 1975. године је извршена реконструкција ентеријера када је изграђена галерија али и уклоњен првобитни стаклени кров.

Споменик културе

уреди

Све до Другог светског рата у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” су се по правилу одржавале све домаће и стране изложбе. Као репрезентативан пример једног времена, како са становишта архитектонског развоја тако и са становишта општих појава у друштвеним и уметничким кретањима, проглашен је за споменик културе 1973. године.[13]

Положајем који заузима, овај павиљон припада простору Београдске тврђаве која је утврђена за непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја за Републику Србију.

Галерија

уреди

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ "Политика", 5. феб. 1922
  2. ^ Уметнички павиљон, Политика, 14.XII 1927. Архива Политике
  3. ^ "Политика", 4. март 1923, стр. 7
  4. ^ За Уметнички павиљон у Београду, Политика, 01.XI 1925. Архива Политике
  5. ^ Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Политика, 26.I 1925. Архива Политике.
  6. ^ „Политика“, подлист „Моја кућа“ страница 3, петак, 13.1.2012.
  7. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Зашто је дозвољено да Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“ пропада”. www.rts.rs. Приступљено 2022-02-26. 
  8. ^ „Периодика ➜ Политика”. www.digitalna.nb.rs. Приступљено 2023-12-25. 
  9. ^ "Време", 25. дец. 1940
  10. ^ „РТС :: Друштво :: Преминуо историчар уметности Момчило Павловић”. www.rts.rs. Приступљено 2023-12-25. 
  11. ^ Политика, 12. децембар 1931, стр. 8[мртва веза]
  12. ^ Данас се отвара Уметнички Павиљон, Политика, 23.XII 1925. Архива Политике
  13. ^ „KULTURNA DOBRA BEOGRADA”. beogradskonasledje.rs. Приступљено 2023-12-25. 

Спољашње везе

уреди