Википедија

Франце Прешерн

словеначки књижевник

Франце Прешерн[3] (словен. France Prešeren; Врба, 3. децембар 1800[4] — Крањ, 8. фебруар 1849)[5] био је романтичарски[6] словеначки књижевник,[7][8] чије су песме преведене на многе језике.[9][10]

Франце Прешерн
Франце Прешерн (Голдштајн 1850 г.)[i]
Лични подаци
Датум рођења(1800-12-03)3. децембар 1800.
Место рођењаВрба, Хабзбуршка монархија
Датум смрти8. фебруар 1849.(1849-02-08) (48 год.)
Место смртиКрањ, Аустријско царство
ОбразовањеУниверзитет у Бечу

Он је сматран највећим словеначким класичним песником и инспирисао је каснију словеначку књижевност.[11] Написао је прву словеначку баладу и први словеначки еп. После његове смрти, постао је водеће име словеначког књижевног канона.[12]

Франц је повезао мотиве сопствене несрећне љубави са мотивом несрећне, потчињене домовине. Нарочито после Другог светског рата у словеначким земљама,[12] један од Прешернових мотива, „непријатељско богатство“, Словенци су усвојили као национални мит, а Прешерен је описан као да је свеприсутан попут ваздуха у словеначкој култури.[Note 1]

Прешерен је живео у сукобу са грађанским и верским установама, као и са љубљанском покрајинском буржоазијом. Развио је тешки алкохолизам и покушао је да се убије у најмање два наврата, суочавајући се са одбијањима и гледајући како већина његових најближих пријатеља трагично умире. Његова лирика се бавила љубављу према отаџбини, страдалном човечанству, као и неоствареном љубављу према својој музи Јулији Примић.[14]

Он је писао поезију првенствено на словеначком, али и на немачком.[15] Живео је у Крањској и у почетку се сматрао Крањцем, али је постепено усвојио шири словеначки идентитет.[16]

Биографија уреди

Прешерн је рођен 1800. године у селу Врби, у тадашњој Аустрији.[17] Основну школу је завршио близу родног места, а гимназију у Љубљани. Права је учио у Бечу, живећи оскудно. Радио је упоредо као наставник у једном васпитном заводу за племићке синове, а када је изгубио то место, јер се огрешио о строге религиозне назоре те школе, био је домаћи учитељ.

По завршеним студијама Прешерн се вратио у Љубљану као доктор права, где се запослио као помоћник у фирми адвоката Леополда Баумгартнера. Непрестано се трудио да постане самостални адвокат, поднео је чак шест пријава, али није успео. Године 1832. накратко се преселио у Клагенфурт у нади да ће унапредити своју каријеру, али се после мање од годину дана вратио у Љубљану. У пролеће 1833. упознао је Јулију Примић, ћерку богатог трговца, која ће постати неостварена љубав његовог живота. Године 1833,[18] постао је члан друштвеног клуба љубљанског високог друштва, под називом Казино друштво словен. Kazinsko društvo, нем. Casino-Gesellschaft),[19] и упознао Јулију 1834. и 1835. у позоришту и на играма у Казину,[20][21] али није имао храбрости да јој директно покаже своја осећања према њој.[21] Године 1834, почео је да ради као помоћник свог пријатеља Блажа Кробата, који је Прешерну дао довољно слободног времена да се бави књижевним активностима. Исте године упознаје чешког романтичног песника Карела Хинека Махе и хрватског песника рођеног у Словенији Станка Враза и са њима води дуге и плодне разговоре о поезији.[22]

Прешерн је у животу имао једног великог пријатеља. То је Матија Чоп, његов друг из детињства. Чоп је био слободоуман и напредан дух, веома учен. Он први отворено и смело устаје против назадних и старинских схватања о књижевности, и својим талентом и великим знањем брани народни језик и народну поезију. Поред осталих, он је са Прешерном кренуо песнички алманах „Kranjska čbelica“, у којој је Прешерн објавио своје прве песме. Назадни клерикални и аустрофилски духови бунили су се против Чопових идеја и против Прешернове еротичне поезије, али је омладина била уз Чопа и Прешерна. Чоп је у Прешерну видео великог песника, зато га је бранио и подстицао на стварање; Прешерн је опет у њему нашао свога учитеља и друга у борби. Чопова смрт је за њега била велики удар. Он му посвећује спев Krst pri Savici (Крштење код Савице) и елегију у спомен Матије Чопа.

Поред овога великог пријатеља, Прешерн је имао и једну велику љубав, достојну помена због песама које је инспирисала песнику. Као Петрарка Лаури, тако је и Прешерн испевао Sonetni Venec (Сонетни венац) својој драгој. Сваки нови сонет почиње последњим стихом претходног. Тих четрнаест стихова који се понављају чине последњи, петнаести сонет — магистрале. Слова којима почињу стихови магистрала дају име његове драге: Примицови Јулији. Ту конвенционалну и виртуозну технику сонета Прешерн је мајсторски савладао и њоме изразио своју сетну и болну љубав уједно са снажним и племенитим родољубљем. То су најлепше љубавне песме у словеначкој књижевности, пуне топлине, нежности и отмене сете. „Крштење код Савице“ је романтични еп, са предметом из најстарије словеначке историје. Ту је опевана љубав последњег многобошца Чртомира према лепој хришћанки Богумили. Под њеним утицајем Чртомир се покрштава, али се Богумила не удаје за њега, већ и даље живи у верском заносу и у нади да ће се на оном свету састати са Чртомиром, који се, разочаран у љубави, и сам одаје сав вери.

Водник је писао песме у народном духу и на народном језику, али је то више поучна и добронамерна поезија, одвећ једноставна и песничким обликом и садржајем. Зато се Прешерн сматра као творац праве националне поезије. Он је створио нов песнички језик из елемената словеначког народног говора и народне песме словеначке и био принуђен да створи сасвим нову версификацију. Нови метрички облици које је Прешерн створио толико су савршени и мелодични, да је до данас остао ненадмашан и с правом назван највећим словеначким песником. Његова снага у изразу, склад у композицији, ритам који одговара основном песникову расположењу извиру из његове велике и богате песничке душе. Код њега је, као код свих великих песника, лепота израза једнака снази осећања.

Из свих његових песама избија дах искрености, топлине и једноставности. То је поезија болна и меланхолична. Његов песимизам није књишка мода и намештен став према животу, већ спонтан израз душе. Можда је најбоља његова песма онај сонет о несрећној судбини „О, Vrba“, у коме жали што није остао у очинском дому поред „једног верног срца“ и с вером у Бога, далеко од сумњиве људске мудрости и болне страсти.

Прешерн је писао и сатиричне песме, и то су прве сатиричне песме у словеначкој поезији. Оне су пуне духа и ироније, умерене и дискретне. У њима исмева лажни морал, књижевне цензоре и људе који служе туђину.

Прешернова је заслуга за словеначку поезију огромна. Без претходника и узора, иако је у школи учио на туђем језику, он ствара савршен уметнички изражај из елемената народног говора, лирику која је садржајно значила победу субјективне и световне поезије у словеначкој књижевности.

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ Преводилац и словеначка списатељица која пише на енглеском, Ерика Џонсон Дебељак, цитирана је[9] која упоређује статус Прешерна у словеначкој култури са ентитетом свеприсутним попут ваздуха, описујући у свом есеју „Прешернов ваздух“ како се он често помиње. као једноставно „песник“, чији је идентитет очигледан свима осим још неупућенима у словеначку културу.[13]
  1. ^ Портрет је био први приказ песника и једини који је настао из сећања на његов стварни изглед.[1] Након 1900, овај приказ је служио као образац за даље приказе мада је његова веродостојност оспоравана.[1][2]

Референце уреди

  1. ^ а б Šavc, Urška. „Zbirka portretov Franceta Prešerna” [The Collection of Depictions of France Prešeren]. Ур.: Šmid Hribar, Mateja; Golež, Gregor; Podjed, Dan; Kladnik, Drago; Erhartič, Bojan; Pavlin, Primož; Ines, Jerele. Enciklopedija naravne in kulturne dediščine na Slovenskem – DEDI [Encyclopedia of Natural and Cultural Heritage in Slovenia] (на језику: Slovenian). Архивирано из оригинала 22. 12. 2012. г. Приступљено 31. 1. 2013. 
  2. ^ Globočnik, Damir. „Prešeren in likovna umetnost” [Prešeren and the Visual Arts] (на језику: Slovenian). Приступљено 31. 1. 2013. 
  3. ^ Правопис српског језика, 2010, друго издање
  4. ^ Kunčič, Mirko (30. 12. 2002). „Slovene News”. Slovenske novice. Genealogy Society. 
  5. ^ Jugoslovenski književni leksikon. Novi Sad: Matica srpska. 1971. 
  6. ^ Juvan, Marko (5. 5. 2011). „Čop in Prešeren ali transfer svetovne književnosti na Kranjsko” [Čop and Prešeren or the Transfer of the World Literature to Carniola] (PDF) (на језику: словеначки). Ljubljana. COBISS.SR 32619309. 
  7. ^ Juvan, Marko (5. 5. 2011). „Čop in Prešeren ali transfer svetovne književnosti na Kranjsko” [Čop and Prešeren or the Transfer of the World Literature to Carniola] (PDF) (на језику: Slovenian). Ljubljana. COBISS.SR 32619309. 
  8. ^ Prešeren's Poems Published in Bilingual Edition Архивирано на сајту Wayback Machine (11. новембар 2018), Slovenia Times, 15 August 2013
  9. ^ а б Šinkovec, Ana: A Man Who Turned Literacy into Art Архивирано на сајту Wayback Machine (25. децембар 2015), Slovenia Times, 6 February 2009
  10. ^ Database of translations – Prešeren Архивирано 5 октобар 2013 на сајту Wayback Machine, Slovene Book Agency, 2013
  11. ^ Svetina, Peter (8. 2. 2008). „France Prešeren, največji slovenski pesnik” [France Prešeren, the Greatest Slovene Poet]. Novice – Slovenski tednik za Koroško. 
  12. ^ а б Božič, Zoran (2011).Dejavniki literarne kanonizacije v srednješolskih berilih – na primeru Prešerna (Factors of literary canonisation in high school reading materials – the case of Prešeren), Jezik in slovstvo, vol.56, 5–6, pp. 3–26 COBISS.SR 50591842
  13. ^ Johnson Debeljak, Erica: Prešernov zrak, preseren.net, a portal dedicated to Prešeren
  14. ^ Merhar, Ivan (1901). „France Prešeren”. Slovenka. 5 (1). Konzorcij Edinosti. стр. 9. COBISS.SR 34874369. 
  15. ^ Rozka, Štefan (1974). „Angleški slavist o Prešernovih nemških pesmih” [The English Slavist about Prešeren's German Poems] (на језику: словеначки). 19 (8). Slavistično društvo Slovenije [Slavic Society of Slovenia]. стр. 324—325. COBISS.SR 16317485. 
  16. ^ Perušek, Rajko (1901). „Prešeren in Slovanstvo: Z dostavkom uredništva = A. Aškerc”. Ljubljanski zvon. 21 (1). Tiskovna zadruga. стр. 64. ISSN 1408-5909. COBISS.SR 30001665. Архивирано из оригинала 11. 11. 2013. г. Приступљено 24. 12. 2015. 
  17. ^ „France Prešeren: Življenjepis: 1800–21: Otroška leta v Vrbi in pri stricih v Ljubljani, šolska leta v Ljubljani” [France Prešeren: Biography: 1800–21: Children Years in Vrb and by Uncles in Ljubljana, School Years in Ljubljana]. Preseren.net (на језику: словеначки). Založba Pasadena d.o.o. Приступљено 31. 1. 2013. 
  18. ^ Kolar, Ivan (1958). „Literarni sprehod po Ljubljani” [A Literary Walk Through Ljubljana]. Jezik in slovstvo [Language and Literature] (на језику: словеначки). 4 (1): 77. 
  19. ^ Vrhovnik, Ivan (1912). „Vodnik in Prešern – člana Kazine” [Vodnik and Prešern – Members of the Kazina]. Ljubljanski Zvon (на језику: словеначки). 32 (3): 167—168. ISSN 1408-5909. 
  20. ^ Habič, Marko (1997). „Kazina” [The Casino Building – Kazina]. Prestolnica Ljubljana nekoč in danes [A Pictorial Chronicle of a Capital City]. Geopedia.si. National Publishing House of Slovenia. ISBN 86-341-2007-4. 
  21. ^ а б Slodnjak, Anton (2009). „France Prešeren”. Ур.: Vide Ogrin, Petra. Slovenski biografski leksikon [Slovene Biographical Lexicon (на језику: словеначки) (Elektronska izdaja [Electronic Edition] изд.). Scientific and Research Centre, Slovene Academy of Sciences and Arts. ISBN 978-961-268-001-5. Архивирано из оригинала 11. 11. 2013. г. Приступљено 16. 2. 2012. 
  22. ^ „France Prešeren: Življenjepis: 1833” (на језику: словеначки). Приступљено 5. 11. 2010. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Франце Прешерн на Викимедијиној остави.

Кућа у којој је Прешерн провео задње три године свог живота, данас је Меморијални музеј у Крању.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франце_Прешерн&oldid=27548454”