Википедија

Цвети

Цвети су покретни хришћански празник којим се обележава Христов улазак у Јерусалим.[1][2][3][4] Увек пада у недељу, дан након Лазареве суботе, и недељу дана пре Ускрса. Установљен је у Јерусалиму крајем IV века, за успомену на последњи, царски и свечани улазак Исуса Христа у свети град Јерусалим, и на последњу недељу његовог живота.

Христов улазак у Јерусалим
Фреска у цркви свете Богородице, Битољ
Гравира А.Коларта из 1598.

Обележава се у свим хришћанским земљама, са незнатном разликом у обичајима. Јеванђелисти бележе да је Исус на капијама града дочекан са цвећем и листовима палме, које су му људи бацали пред ноге. Будући да је због хладног климата у многим европским земљама раст палми немогућ, народ на овај дан у цркву носи шимшир, тису, гранчице врбе и маслине. Међу православцима Цвети важе за један од најрадоснијих празника.

Исусов улазак у Јерусалим уреди

Овај догађај се збио тачно недељу дана пре Христовог ускрснућа. Помиње се још у пророчанству Захаријином:

Радуј се много, кћери сионска, подвикуј кћери јерусалимска;
ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава,
кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричином.
— Зах. 9:9[5]

Ово је протумачено као да Исус, представљајући се као цар Јудеје, жели да опструише власт римског цара, те је изведен пред суд Синедриона и осуђен на смрт.

Према Јеванђељу, Исус је у град ујахао на магарцу, дочекан масом људи који су му простирали своје одежде пред ноге, пут му посипали цвећем и палминим листовима, и певали у његову славу:

О Господе, помози! О Господе, дај да буде напредак!
Благословен који иде у име Господње!
Благосиљамо вас из дома Господњег.
— Пс. 118 25-26[6]

Дочекан је попут истинског владара, попут цара.

Симболика уреди

 
Цветна недеља у катедрали Зенкова. Алмата, Казахстан.
 
Христов улазак у Јерусалим,
Пјетро Лоренцети (1320), катедрала у Асизију

Симболика магарца је мир, за разлику од коња, који симболише рат. Стога улазак Христов у Јерусалим представља долазак Принца мира, не долазак Краља – ратног завојевача. Бацање хаљина и палмовог лишћа пред нечије ноге, представљало је исказ дубоког поштовања и високе почасти. Сва четири Јеванђеља сведоче да је Исусу била указана ова част. Међутим, док су Матеј, Марко и Лука тврдили да је народ простирао хаљине и зукву, Јован је инсистирао на листовима палме. У јеврејској традицији, палма је једна од четири свете биљке (поред лимуна, мирте и врбе) која се носи на Сукот[7] („Празник колиба“; петнаести дан месеца Тишри по јеврејском календару):

У први дан узмите воћа с лепих дрвета, и грана палмових
и грана с густих дрвета и врбе с потока, и веселите се
пред Господом Богом својим седам дана.
— 3 Мој. 23:40[8]

Међутим, палмова гранчица је у грчкој и римској култури симболисала победу и богињу Нику, односну Викторију. Када римски тријумфатор положи оружје, он облачи тогу, цивилну одећу мира, а она је украшена палмовом гранчицом.[9][10] Иако апостол Павле у својим Посланицама Христов улазак описује као тријумфални, овакво тумачење није могло да постоји све до 13. века.[11] У старом Египту палмове гране су пратиле покојника на посмртним церемонијама, и симболисале су вечни живот. У средњовековној хришћанској традицији оне су красиле мученике, страдалнике за хришћанство, а представљале су њихову моралну победу, тријумф духа над смрћу.[12] Палмино лишће се помиње још и у Јовановом Откровењу (Апокалипса):

Потом видех, и гле, народ многи, ког не може нико избројати,
од сваког језика и колена и народа и племена,
стајаше пред престолом и пред Јагњетом,
обучен у хаљине беле, и палме у рукама њиховим.
— Отк. 7:9[13]

У шеснаестом и седамнаестом веку, у западној Европи су на Цвети спаљиване мале људске фигурине, које су се звале Jack-'o'-Lent. Прављене су од сламе, да би потом биле каменоване или искидане на делове.[14] Симболика овог обичаја је освета Јуди Искариотском, који је римским војницима проказао Исуса. Неки историчари сматрају да је ово ритуални прогон зиме, и поздрав пролећу.

Референце уреди

  1. ^ „Biblija - Marko, glava 11 [Web Dizajn demo]”. Архивирано из оригинала 29. 03. 2013. г. Приступљено 28. 4. 2013. 
  2. ^ „Biblija - Matej, glava 21 [Web Dizajn demo]”. Архивирано из оригинала 29. 03. 2013. г. Приступљено 28. 4. 2013. 
  3. ^ „Biblija - Luka, glava 19 [Web Dizajn demo]”. Архивирано из оригинала 30. 03. 2013. г. Приступљено 28. 4. 2013. 
  4. ^ „Biblija - Jovan, glava 12 [Web Dizajn demo]”. Архивирано из оригинала 26. 05. 2013. г. Приступљено 28. 4. 2013. 
  5. ^ „Biblija - Zaharija, glava 9 [Web Dizajn demo]”. Архивирано из оригинала 11. 03. 2013. г. Приступљено 28. 4. 2013. 
  6. ^ „Biblija - Psalam 118 [Web Dizajn demo]”. Архивирано из оригинала 05. 01. 2009. г. Приступљено 28. 4. 2013. 
  7. ^ „Sukot”. Приступљено 28. 4. 2013. 
  8. ^ „Biblija - 3 Mojsijeva, glava 23 [Web Dizajn demo]”. Архивирано из оригинала 17. 05. 2013. г. Приступљено 28. 4. 2013. 
  9. ^ Fotopoulos, John (2006). New Testament and Early Christian Literature in Greco-Roman Context: Studies in Honor of David E. Aune (Supplements to Novum Testamentum, V. 122). Leiden: Brill. ISBN 90-04-14304-1. 
  10. ^ J. J. Zoltowski; Guillermo Galan Vioque (2001). Martial, Book VII: A Commentary (Mnemosyne, Bibliotheca Classica Batava Supplementum). Boston: Brill Academic Publishers. ISBN 90-04-12338-5. 
  11. ^ Brown, John M. (1996). Israel and Hellas (Beihefte Zur Zeitschrift Fur Die Alttestamentliche Wissenschaft ; 231). Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-014233-4. 
  12. ^ Gioia Lanzi; Fernando Lanzi (2004). Saints and their symbols: recognizing saints in art and in popular images. Collegeville, MN: Liturgical Press. ISBN 978-0-8146-2970-3. 
  13. ^ „Biblija - Otkrivenje, glava 7 [Web Dizajn demo]”. Архивирано из оригинала 22. 05. 2013. г. Приступљено 28. 4. 2013. 
  14. ^ „Seasons and ceremonies : Tudor-Stuart England, 1558-1667 (Book, 1993) [WorldCat.org]”. Приступљено 28. 4. 2013. 

Литература уреди

  • Fotopoulos, John (2006). New Testament and Early Christian Literature in Greco-Roman Context: Studies in Honor of David E. Aune (Supplements to Novum Testamentum, V. 122). Leiden: Brill. 
  • J. J. Zoltowski; Guillermo Galan Vioque (2001). Martial, Book VII: A Commentary (Mnemosyne, Bibliotheca Classica Batava Supplementum). Boston: Brill Academic Publishers. 
  • Brown, John M. (1996). Israel and Hellas (Beihefte Zur Zeitschrift Fur Die Alttestamentliche Wissenschaft ; 231). Berlin: Walter de Gruyter. 
  • Gioia Lanzi; Fernando Lanzi (2004). Saints and their symbols: recognizing saints in art and in popular images. Collegeville, MN: Liturgical Press. 

Спољашње везе уреди

 
Цвети на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цвети&oldid=27045843”