Ginter Beniš
Ginter Beniš (Lokvic, 12. jun 1922 – 12. jul 2010) bio je nemački arhitekta. Tokom Drugog svetskog rata on je postao jedan od nemačkih najmlađih podmorničkih zapovednika. Kasnije je Beniš postao jedan od najprominentnijih arhitekata koji su predstavljali dekonstruktivizam. Među njegovim prominentnim projektima su Olimpijski park u Minhenu i novi zapadnonemački parliament u Bonu.
| Ginter Beniš | |
|---|---|
 Ginter Beniš | |
| Ime po rođenju | Günter Behnisch |
| Datum rođenja | 12 jun, 1922 |
| Mesto rođenja | Lokvic Nemačka |
| Datum smrti | 12. jul 2010. (88 god.) |
| Mesto smrti | Štutgart Nemačka |
| Prebivalište | Nemačka |
| Državljanstvo | nemačko |
| Univerzitet | Tehnički univerzitet u Štutgartu |
| Zanimanje | arhitekta |
| Organizacija | Beniš & Partneri |
Detinjstvo i mladostУреди
Beniš je rođen drugo od troje dece u Lokvicu kod Drezdena.[1] On je pohađao je brojne škole, zbog činjenice da je njegov otac socijaldemokrata uhapšen, otpušten i premešten u Kemnic od strane nove nacističke vlade.[1]
Godine 1939, Beniš se dobrovoljno pridružio mornarici (Krigsmarine), kad mu je bilo 17 godina, što je bila manje naporna alternativa obaveznoj radnoj službi, ili vojnoj obavezi.[1] Na kraju je postao podmornički oficir i služio je na U-952. Oktobra 1944. godine, postao je jedan od najmlađih podmorničkih zapovednika, kada je preuzeo komandu nad U-2337.[2] Na kraju Drugog svetskog rata predao je svoju podmornicu Britancima i postao ratni zarobljenik u dvorcu Federston u Nortamberlandu.[1]
Beniš je u početku bio obučen kao zidar,[1] a 1947. godine upisao se na studije arhitekture na Tehničkom univerzitetu u Štutgartu.[3] Od 1967. do 1987. godine bio je profesor za arhitektonski/građevinski dizajn i tehnologiju industrijske gradnje na Tehničkom univerzitetu u Darmštatu.[4]
Arhitektonska karijeraУреди
Jedna od njegovih najistaknutijih zgrada bio je novi parlament u prestonici Zapadne Nemačke, Bonu. Iako je pobedio na konkursu za arhitektonski dizajn 1973. godine, izgradnja je počela tek 1987, a završena je 1992. godine.[3]
On je osnovao svoju vlastitu arhitektonsku praksu u Štutgartu 1952. godine, koja je 1966. postala Beniš & Partner.
Njegov sin Stefan Beniš osnovao je 1989. zasebnu firmu, Beniš Arhitekten.
Kompletirani projektiУреди
- 1972 Olimpijski park u Minhenu, Nemačka[5]
- 1992 Plenarni kompleks Nemačkog parlamenta (Bundestag) u Bonu, Nemačka[6]
- 1993-2005 Zgrada Akademije umetnosti u centralnom Berlinu, šestospratna staklena ekspanzija rekonstruisanog hotela Adlon[7][8]
- 1997 Državna klirinška banka – Landesgirokase u Štutgartu, Nemačka[9]
- 1998 Kontrolni toranj na Nirnberškom aerodromu, Nemačka[10]
- 2002 Severnonemačka državna klirinška banka u Hanoveru, Nemačka[11]
- 2003 Dženzajm centar u Kembridžu u Masačusecu, SAD[12]
- 2005 Centre za ćelijska i biomolekularna istraživanja u Torontu, Kanada[13]
ReferenceУреди
- ^ а б в г д David Childs, Günter Behnisch: The architect behind Munich's groundbreaking Olympic Stadium, in The Independent (London), 7 August 2010, retrieved 1 March 2012
- ^ Busch & Röll 1999, стр. 29.
- ^ а б Thorsten Dörting, Obituary of the Architect Günter Behnisch, in Spiegel online international, 13 July 2010, retrieved 9 August 2010
- ^ Darmstadt, Technische Universität. „Günter Behnisch”. Technische Universität Darmstadt (на језику: енглески). Приступљено 15. 9. 2019.
- ^ „Sueddeutsche Article on Günther Benisch”. Sueddeutsche Newspaper. Приступљено 3. 6. 2014.
- ^ „Plenary Complex of the German Parliament”. aedes architecture. Приступљено 3. 6. 2014.
- ^ „architect Günter Behnisch dies at 88 years”. die Welt (German language). Приступљено 3. 11. 2016.
- ^ „Front history, rear Behnisch The Hotel Adlon in Berlin is extended”. BauNetz (German language). Приступљено 3. 11. 2016.
- ^ „State Clearing Bank – Landesgirokasse in Stuttgart”. AW Magazine. Архивирано из оригинала 06. 06. 2014. г. Приступљено 3. 6. 2014.
- ^ „Nürnberg International Airport (NUE/EDDN), Nuremberg, Bavaria, Germany”. Airport Technology. Архивирано из оригинала 07. 06. 2014. г. Приступљено 3. 6. 2014.
- ^ „Defining the Internal Essence of the Materiality of Institution” (PDF). Michael James Potter. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 07. 2016. г. Приступљено 3. 6. 2014.
- ^ „German Embassy Essay on German Architects”. German Embassy Kopenhagen. Архивирано из оригинала 27. 9. 2016. г. Приступљено 3. 6. 2014.
- ^ „Benisch Profile on German Architects”. German Architects Website. Приступљено 3. 6. 2014.
LiteraturaУреди
- Busch, Rainer; Röll, Hans-Joachim (1999). German U-boat commanders of World War II : a biographical dictionary. Превод: Brooks, Geoffrey. London, Annapolis, Md: Greenhill Books, Naval Institute Press. ISBN 1-55750-186-6.
