Ђироламо Ђенга
Ђироламо Ђенга (Girolamo Genga, око 1476 – 11. јул 1551) италијански сликар и архитекта касне ренесансе, маниризма.
| Ђироламо Ђенга | |
|---|---|
 Ђенга из Вазаријевог дела "Le Vite" издатог 1568. године | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1476. |
| Место рођења | околина Урбина, |
| Датум смрти | 11. јули 1551. |
| Место смрти | околина Урбина, |
| Уметнички рад | |
| Правац | маниризам |
| Утицаји од | Луке Сињорелија |
| Утицао на | Бартоломеа Ђенгу |
Живот и каријера уреди
Ђенга је рођен у околини Урбина. Углавном према биографији Ђорђа Вазарија, Ђенга је стекао занат у Орвијету код Луке Сињорелија. Касније је био три године са Пјетром Перуђином, у друштву са Рафаелом. Следи рад у Фиренци и Сијени (где је украсио палату Петручи око 1508), заједно са Тимотеом Витијем а у другом граду сликао је различите композиције за Пандолфа Петручија, водећег локалног владара.
Вративши се у Урбино, био је у служби војводе Гвидобалда да Монтефелтро на декорацији његове палате, где је показао изузетну склоност ка театралном украшавању. Забележено је да је помагао у дизајну декорације за сахрану војводе 1508. године. Из Урбина, отишао је у Рим и у цркви Свете Катарине од Сијене осликао једно од својих ремек дела: Васкрснуће.
Франческо Марија I дела Ровере, војвода од Урбина, позвао је Ђенгу да изведе радове за његово венчање са Елеонором Гонзага 1522. године. Војводу је убрзо протерао папа Лав X, а Ђенга га је пратио до Мантове. Када је Дела Ровере повратио Пезаро, Ђенга реконструише бивши дворац у приградску вилу, познату као вила Империале[1]. Просторије су изнутра осликаване борилачким подвизима Елеонориног супруга. Већину фресака урадио је Ђенга, који је био и архитекта нове зграде, у близини старе, западно у подножју брда. Ђенга је направио објекат који је узак по уздужној оси; све собе оријентисане су ка споља, а најбоље су чиниле готово целину са вртом. Двориште је додатно украшено мермерном фонтаном и древном статуом младости, вероватно Идолина коју је Ђенга, лично обновио и поставио. Преко пута лође је зид који служи као фасада гроту осветљеном са терасе изнад, у чијој позадини је рустична фонтана од сиге[2]. Овај полу-рурални замак реновира од око 1530. па надаље. Његово утонуло двориште је директан преседан за чувеније двориште римске виле Ђулија[1]. За фреско декорације ентеријера, Ђенга је регрутовао бројне велике сликаре маниристе, укључујући Франческа Мензоћија, Бронзина, Доса Досија, и Рафаелина дал Колеа. Војвода од Урбина, када је повратио доминацију, именовао је Ђенгу за личног архитекту и декоратера.
Међу његовим радовима у Урбину, биле су и сценографије за представе, на пример, Кастиљоне је описао раскошан декор (вероватно Ђенгин) за Бибиенину представу Ла Каландрија у Урбину, 6. фебруара 1513. Он је такође украсио Капелу Сан Мартино у катедрали.
Ђенга је био вајар као и музичар. Међу његовим ученицима био је и син Бартоломео (1518–1558), који је постао цењени архитекта. Очувано је неколико Ђенгиних слика. Један од његових водећих радова је у цркви Светог Агостина у Чезени: триптих у уљу који представља Васкрснуће, Бога оца у слави и Мадону са дететом. Од архитектонских радова истичу се црква Јована Крститеља у Пезару, бискупска палата у Сенигалији, фасада катедрале у Мантови који се високо рангирају у целокупном опусу XVI века. Пред крај живота Ђенга се повукао у кућу у близини Урбина, настављајући да црта оловком.
Галерија уреди
-
Мучеништво Светог Севастијана (Галерија Уфичи). -
"Заклетва Сермиде" Таваница Заветне сале(вила Империјале). -
Кула изнад улаза у стари део(вила Империјале). -
Нови део са утонулим двориштем(вила Империјале). -
-
Ослобађање заробљеника (Национална пинакотека, Сијена). -
Мадона са дететом и светцима.
Литература уреди
- Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Genga, Girolamo". Encyclopædia Britannica (11th ed.). Cambridge University Press.
- Freedberg, Sydney J. (1993). Pelican History of Art, ed. Painting in Italy, 1500-1600. Penguin Books Ltd.
- Hobbes, James R. (1849). Picture collector's manual adapted to the professional man, and the amateur. T&W Boone, 29 Bond Street.
Референце уреди
- ^ а б Hopkins, Andrew (2002): Italian Architecture from Michelangelo to Borromini.
- ^ Грбић, М. (2015): Историја вртне уметности. Универзитет у Београду. . Београд. ISBN 978-86-7299-227-4.
